Неко, недовољно упућен, неко ко је саветован само да се моли и да се не секира ни за шта друго (има ко ће све то друго да реши), нарочито неко чије су очи затворене, а у ушима чепови, рекао би - па шта, шта је чудно (и !) у овом слову Патријарха Србског, и то ни мање ни више, него на Видовдан, па још и у Светој Грачаници (овде:), и остаће затворених очију са чеповима у ушима.

Другима делује невероватно да се (и !) на овакав дан, (и !) на таквом месту из уста првог међу једнакима у нашој Светој Цркви излазе неПравославна слова, слова која тенденциозно, врло свесно, па рецимо то и - зналачки, удаљавају паству од Истине, од спасења.

Али нема случајности, ништа се не дешава без допуштења Господњег. Нема изненађења за верујућег.

Лепо крене беседа, све како треба, дивно, надахнуто, Православно, али…

пошто се не сме скретати са пута екуменистичког, лажног, директно у ад усмереног, мора се словити и ово:

>>Свети кнез Лазар је био, браћо и сестре, хришћанин, православни Србин, јер је био Христов. Стога, браћо и сестре, вера јеванђељска, вера светолазаревска, сва је у парадоксу будући да је љубав за многе системе вредности нешто што се одбацује, нешто што није корисно, нешто што није профитабилно, нешто што је сулудо и површно. То је оно што нам нуди овај свет, а Свети кнез Лазар је знао да све што јесмо и што имамо може трајати и постати вечно само у Христу. Ако је Христос на првом месту све ће добити своје право аутентично место. То знамо, браћо и сестре, овде пред светом Грачаницом. Знамо и зато смо дошли овде да се помолимо Светом кнезу Лазару и да се определимо за парадокс, парадокс вере и љубави, а то значи тежње да се сви спасу, да сви буду наши, да сви имају места у нашем срцу, да имају места свакако и Албанци са којима живимо. Позвани смо да будемо браћа са свима и са Албанцима, наравно пре свих јер овде живимо са њима. И једне и друге је Господ створио, сви смо икона Божја, а сигуран сам да и они знају, уколико верују у Бога, у једнога Бога, а и књиге у које највећим делом верују на исто позивају и подсећају на то да само у заједници можемо бити на путу Божијем, да смо сви једни другима потребни, да нико без никог не може. Важно је да то сами разумемо, јер имамо то искуство у својој прошлости. Не дозволимо да нас други уче о томе, да нас опомињу, да примењују своје методе којима хоће само да остварују своје циљеве који нису у складу не само са нашим циљевима него најчешће, што је најважније за нас, нису у складу са циљевима на које нас позива Јеванђеље, са циљевима за које су се определили Свети кнез Лазар и косовски мученици, са циљевима за које су се определили бројни светитељи Божји који су натопили ову свету земљу и молитвом, и постом, и покајањем и праштањем и сваком врлином.​​​​​​​<<

Значи:

- молимо се Светом мученику цару Лазару за парадокс вере и љубави (!),јер 'вера јеванђељска, вера светолазаревска, сва је у парадоксу'.

Наравно, термин парадокс се након година и година едуковања у екуменистичком духу где се без икаквих проблема, чак шта-више веома успешно, сабирају бабе и жабе, користи како би се Истина сјединила са лажи, Светлост са тамом, а парадокса нема.

Вера Православна је исповедна, Вера Православна се сведочи свима и свуда. Није срамота сведочити Науку Христову, није непристојно сведочити Истину. Или јеси Христов или ниси. Или си са Христом или си са антиХристом. Нема, не постоји трећи пут. Само је Господ Исус Христос Истина, Пут и Живот; све остало је лаж, амбис и смрт(вечна).

Али, како онда саставити несастављиво; па само 'парадоксом'. 

Како онда помешати ВЕРУ и (лицемрну, неискрену, лажну, неПравославну) 'ЉУБАВ'; па само 'парадоксом'.

Како онда обитавати и активно учествовати у организацији, у којој и поред одлуке СА Сабора Србске Православне Цркве да се иступи, наша помесна Црква и даље обитава; па само 'парадоксом'.

Како онда пристајати на подвалу некога, било кога (!), да се учествовањем на Св Литургији, целивањем Св икона, причешћем телом и крвљу Господа и спаса нашег јединог Исуса Христа, верник може разболети; па само 'парадоксом'.

Како онда… читава би се књига могла написати 

Значи:

- 'тежња да се сви спасу, да сви буду наши, да сви имају места у нашем срцу, да имају места свакако и Албанци са којима живимо', добро

Па што онда Патријарх Србски не поучи како се то човек (било који Човек, верујући, неверујући, енглез, турчин или србин, будиста, протестант, римокатолик или муслиман) спасава, и од чега (?!), како се то бива наш…?

Можда без крштења у једној, светој, саборној и апостолској Цркви,

можда без покајања,

можда без исповести,

можда без причешћа, 

можда у некој организацији, или удружењу грађана, или каквој мањој или већој компанији на чијем челу, чија глава није сам Господ Исус Христос?

Значи:

- 'позвани смо да будемо браћа са свима и са Албанцима, наравно пре свих јер овде живимо са њима', добро

Значи, баш на Видовдан, значи баш на Светом Косову и Метохији, значи баш у Светој Грачаници смо позвани да будемо браћа са свима

Наравно, логично, па тако исто је и Свети мученик цар Лазар (али и сви пре њега, као и сви после њега Свети Србски мученици) позивао(ли) да будемо браћа са свима,

па је Свети мученик цар Лазар замолио агарјане да га обезглаве, јер некако није био довољно Православан, па се усудио да се чак и војно сукоби са њима, уместо да лепо, к'о човек пристане на све што се тражи,

па је Свети мученик ђакон Авакум такође замолио агарјане да га набију на колац, јер тога дана није био расположен да промени веру,

па је Свети мученик Вукашин Клепачки такође замолио свог 'брата' да само ради свој посао,

па је Свети мученик Харитон Косовски такође замолио (сад, ту се не зна да ли муслимане, да ли римокатолике, да ли неке ине) своје мучитеље да му сваку кошчицу поломе, да му срце из груди ишчупају, да га обезглаве и с главом његовом (подразумева се - лудом) фудбала играју,

па је ...

читава је књига, јако дебела и велика, Србских мученика који су у Књизи Живота код Господа уписани, а да ли Патријарх Србски зна зашто?

Зато што су били Православни, зато што су живели Православно, зато што су сведочили Православље.  

Зна Патријарх Србски врло добро шта пише у Јеванђељу, шта су писали апостоли у Посланицама, којом реченицом почиње Псалтир, све то зна неупоредиво боље од доле потписаног,

и зна шта се ради када заиста желиш да ти неко буде брат,

и зна да је сваки брат, који није брат у Христу, лажни брат.

Али ипак не поучи како да и ти, сви остали са којима овде (на Косову и Метохији, али и било где на другом месту) живимо постану наша браћа.

Зна Патријарх Србски врло добро и да Свети мученик цар Лазар није ни покушао да зове у помоћ архијеретика са запада како би му овај (као) помогао у борби против полумесечара, јер је врло добро знао да би то, таква помоћ, значила издају Православља,

зна, ал' џаба.

Зна Патријарх Србски врло добро и шта се ради када мени, мојој ништавности, неко лупи шамар, а шта се ради када неко напада моје ближње и моју Отаџбину,

зна, ал' то није политички коректно.

Значи:

- 'и једне и друге је Господ створио, сви смо икона Божја, а сигуран сам да и они знају, уколико верују у Бога, у једнога Бога, а и књиге у које највећим делом верују на исто позивају и подсећају на то да само у заједници можемо бити на путу Божијем, да смо сви једни другима потребни, да нико без никог не може'  

Дакле, опет бабе и жабе, опет Истина и лаж, Светлост и тама.

Не зна Патријарх Србски,

није у тим силним школама које је завршио (на)учио,

није га та изузетна едукованост којом располаже уверила

да постоји само Један Бог, Отац, Син и Свети Дух, само једна, једина Црква,

да во Јединаго Бога Оца, Вседержитеља, Творца Небу и Земљи, видимим же всјем и невидимим и

во Јединаго Господа Исуса Христа, Сина Божија

и в Духа Свјатаго, Господа Животворјашчаго, Иже от Оца исходјашчаго

верују само Православни, само Хришћани.

Не зна Патријарх Србски шта пише у Јеванђељу и шта је на свим Светим Васељенским Саборима потврђивано,

али зато зна шта пише у неким другим књигама, јер подразумева се да и у тим другим књигама све исто пише, кеве ми, кад ти кажем,

па ја сам Патријарх Србски, ваљда ја знам, ко си бре ти, ко ти је то рекао (иначе, типичан екуменистички аргумент за било шта што им не одговара, тј. за шта год немају аргумент)

Значи:

- 'важно је да то сами разумемо, јер имамо то искуство у својој прошлости. Не дозволимо да нас други уче о томе, да нас опомињу, да примењују своје методе којима хоће само да остварују своје циљеве који нису у складу не само са нашим циљевима'

Јер Патријарх Србски зна

да кад дођу Агарјани и тражи шта год да траже, подај им,

кад римокатоличка царевина дође и тражи шта год да тражи, подај јој,

кад Немци дођу и траже шта год да траже, подај им,

кад НАТО дође и тражи шта год да тражи, подај му,

ко год да дође и шта год да тражи, подај му,

немој узалудно да гинеш, будало бре једна, немој да будеш глуп!

Значи:

- на крају, након убачених сасвим довољно страних, лажних, неПравославних - тј. екуменистичких елемената, врати се у Православље и закључи

' ... него најчешће, што је најважније за нас, нису у складу са циљевима на које нас позива Јеванђеље, са циљевима за које су се определили Свети кнез Лазар и косовски мученици, са циљевима за које су се определили бројни светитељи Божји који су натопили ову свету земљу и молитвом, и постом, и покајањем и праштањем и сваком врлином.',

како би показао и (ваљда) доказао да се Истина може смешати са лажи, Светлост са тамом, лек са отровом.

Праштајте мојој ништавности

Миодраг Таназовић,

грешни, прегрешни раб Божји

у Београду,

граду којег Св деспот Стефан Лазаревић посвети Пресветој БогоМајци,

а не содомитима, мужеложницима и иним болеснима,

на дан када Хришћани прослављају Св Тихона епископа аматунтског чудотворца,

Св муч. Тигрија и Евтропија, лета Господњег 2022ругог