Политички раскид Русије са Западом је стога потпун, а свака нова норма односа између њих може настати само као резултат „хибридног рата", који ће трајати годинама, ако не и деценијама – пише Трењин

Непосредно пре почетка самита Г7 у замку Елмау у Баварској прошле недеље одржан је састанак пет земаља БРИКС-а. На једном скупу се о Русији говорило као о претњи, док је на другом представљала кључног партнера, пише Дмитриј Трењин, члан Савета за спољну и одбрамбену политику Русије, у свом тексту за „Раша Тудеј“.

Трењин истиче да су давно прошли дани када је Москва могла да балансира између Запада и „не-Запада“.

– Након почетка украјинске кризе 2014. године, Г8 се вратила на претходни формат Г7. У светлу руске војне акције у Украјини, руско-западна конфронтација се изродила у „хибридни рат“, употпуњен стварном конфронтацијом – ако је до сада била само посредна. Пошто је након завршетка Хладног рата покушала да постане део новог Запада, и након неуспеха у том подухвату, Русија се сада фокусира на развијање својих веза са Азијом, Блиским истоком, Африком и Латинском Америком –пише руски аналитичар.

Он истиче да је ово тежак и неопходан задатак, из више разлога.

– Прво, постоји моћна инерција из прошлости. Од времена Петра Великог, руске елите су гледале ка западу, усвајајући западњачке начине изгледа и понашања (док су остали изразито руски испод одеће и манира); прилагођавање западних институција Русији (макар често само површно); позајмљивање западних образаца размишљања; настојећи да постане велика европска сила; затим, у совјетским данима, глобална суперсила; и, у скорије време, кључна компонента Европе од Лисабона до Владивостока – пише члан Савета за спољну и одбрамбену политику Русије.

Трењин тврди да је то пут од којег се Русија „тешко одвикава“, али да се сада први пут икада Русија сучељава са уједињеним снагама Запада – од Северне Америке, Европске Уније и Британије, до Јапана и Аустралије.

– Штавише, не постоје савезници на Западу којима би се Москва могла обратити – чак и теоријски неутралне државе као што су Финска, Шведска, Аустрија и Швајцарска су напустиле своју неутралност. Политички раскид Русије са Западом је стога потпун, а свака нова норма односа између њих може настати само као резултат „хибридног рата“, који ће трајати годинама, ако не и деценијама – пише он.

Руски аналитичар наводи да је једна од потешкоћа са којом се Русија суочава чињеница да је економске односе градила углавном са западним земљама.

–Историјски гледано, Русија је била ресурс за западноевропску индустрију, житница континента, и велики увозник индустријских производа и технологије. До недавно је само трговина Русије са Европском унијом чинила више од половине руске спољне трговине, а Немачка је била водећи извозник машина и технологије у Русију. Од раних 1970-их, нафтоводи и гасоводи из Русије у Западну Европу чинили су окосницу економских веза и обезбеђивали општу стабилност на континенту, чак и у опасним деценијама Хладног рата и у турбулентним временима распада Совјетског Савеза. Међутим, и оваква сарадња је на заласку – пише Трењин.

Он истиче да оштре санкције које су Русији увеле САД, ЕУ и Уједињено Краљевство неће бити укинуте чак ни када престану борбе у Украјини, и да ће болно искуство заплене руске имовине оставити печат на било који будући приступ економских веза Русије и Запада.

– Треће, у културном смислу, Руси су се традиционално идентификовали са остатком Европе. Хришћанство, наслеђе античке Грчке и Рима, идеје француског просветитељства и немачке филозофије, европска књижевност и уметност, музика и плес – све је то помогло у обликовању и формирању аутентичне руске културе, дајући јој снажан подстицај за саморазвој. Упркос недавном политичком слому и гео-економском помаку, темељи руске културе остају дефинитивно европски – тврди члан Савета за спољну и одбрамбену политику Русије.

Међутин, Трењин наводи и да се низ елемената данашње културне сцене на Западу – доминантни култ индивидуалног самоизражавања, „побеснели“ либерализам који се претвара у репресију, ерозија породичних вредности и „пролиферација“ различитих полова – судара са традиционалистичким културним кодом већине руског становништва.

– Неопходност Русије да сада гледа изван Запада значи да вероватно може да превазиђе културну инерцију, наслеђе претходних геоекономских приоритета и културне афинитете. Пошто Запад избегава Русију и покушава да је изолује, а понекад и „поништи“, Москва нема другог избора него да одбаци своје старе навике и допре до света изван Западне Европе и Северне Америке. Уствари, то је нешто што су руски лидери обећавали кроз историју, чак и када су односи са Западом били много стабилнији, али размишљање оријентисано на Европу, трговинска размена ресурса за западну робу и технологије, и амбиција да буду прихваћени међу западним елитама спречавали су да се та намера претвори у стварност – наводи руски аналитичар.

Трењин примећује и да људи почињу да раде праву ствар тек када нема других опција, и да капитулација пред Западом није опција за Русију у овом тренутку.

– Ствари су отишле предалеко. Осим потребе за ревизијом руских спољних односа, постоје стварне могућности које треба тражити. Од краја Хладног рата, водеће земље Азије, Блиског истока, Африке и Латинске Америке спектакуларно су се уздигле у свим аспектима, од економског и политичког до технолошког и војног – пише Дмитриј Трењин.

Он тврди и да је пре избијања „хибридног рата“ Кина претекла Немачку не само као главни трговински партнер Русије, већ и као извозник машина и опреме у Русију.

–Индија, традиционални увозник совјетског и руског оружја, сада се појављује као главни технолошки партнер Москве. Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су главни партнери Русије у регулисању производње нафте у формату ОПЕК+. Турска и Иран су главни независни играчи у кључном стратешком региону. Чињеница да је већина незападних земаља одбила да осуди Русију за оно што се дешава у Украјини – многе од њих упркос снажном притиску САД – највише охрабрује Москву. У смислу да би они који нису против нас могли бити са нама – истакао је руски аналитичар.

Трењин пише да од Индонезије до Бразила, и од Аргентине до Јужне Африке, постоји много динамичних и амбициозних земаља са којима Москва жели да сарађује.

– Да би то могла да уради, руска спољна политика мора да осмисли одговарајућу стратегију. Изнад свега, треба дати приоритет односима са незападним земљама у односу на де факто чврсто замрзнуте везе са Западом. Бити амбасадор у Индонезији требало би да буде престижније од места амбасадора у Риму, а место у Ташкенту требало би да се посматра као важније од оног у Бечу. Неопходно је извршити ревизију потенцијалних економских и других могућности за Русију у земљама БРИКС-а и разрадити план за сарадњу са њима. Осим економије, требало би проширити програме размене студената, а руски туризам подстаћи да се креће на исток и југ. Руски медији би требало да повећају извештавање о дешавањима у кључним незападним нацијама, образујући руску елиту и ширу јавност о економској реалности, политици и култури тих нација – закључује Дмитриј Трењин.

Ко је Дмитриј Трењин?

Дмитриј Витаљевич Трењин је члан Руског савета за спољну и одбрамбену политику и бивши директор московског Карнеги центра.

Више од две деценије служио је у совјетској и руској армији, где је достигао чин пуковника војне обавештајне службе.

Постао је први руски директор московског Карнеги центра 2008. године. Такође је члан Руског удружења за међународне студије и Шведске краљевске академије војних наука.

Изузетно је критичан према Западу, али и према Русима који су 2022. године, након почетка специјалне операције у Украјини, напустили своју земљу.

Извор: "Новости"