Разговор с психијатром Људмилом Кинсфатор

Свештеницима се често дешава да комуницирају са парохијанима који имају озбиљне психичке проблеме. Недавно је у Покровској епархији одржан пастирски семинар на коме су учествовали психолог и психијатар. Да би човеку са психичким сметњама помогли да нађе упориште и подржи га, лекар и свештеник морају да раде заједно – закључак је учесника овог скупа. Одлучили смо да наставимо разговор са шефом пријемног одељења Психијатријске болнице Енгелс, психијатром највише категорије, Људмилом Федоровном Кинсфатор.

Лечимо заједно

- Људмила Федоровна, реците ми, какав треба да буде редослед медицинске и духовне помоћи за психичке поремећаје? На шта треба обратити више пажње?

- Ако је реч о озбиљним психичким сметњама, онда, наравно, лекарска помоћ треба да буде на првом месту. То ће ублажити акутност болести, олакшати стање болесне особе, вратити му свест, адекватно понашање. По мери оздрављења, психолошка - духовна помоћ би већ требало да превлада, а медицинска помоћ треба да се смањи.

– Многима се чини да се психичком болеснику може помоћи и без лекова, људи се плаше психијатријских болница и иду у цркву у нади на црквене Свете Тајне, на помоћ Божију. Свештеник се бира између лекара и свештеника.

- То је неправилно. Постоје стања када је духовна потпора немогуа, јер постоји одређена граница преко које је свештеник већ немоћан. У таквим случајевима он има право, па чак и обавезу да саветује особу да оде код лекара. За било коју болест, не само менталну, немогуће је одбити лечење. Уосталом, и лекови и труд лекара су такође од Бога благословени.

– Али да ли је душевно оболела особа способна да сагледа духовни живот, Тајне Цркве?

– Наравно, али, понављам, не у акутном стању, када је неадекватно, али у периоду опоравка онда вера много помаже. Познајем особу са шизофренијом, а ради се о тешком менталном поремећају, која је, док се лечила у Саратовској регионалној психијатријској болници која носи име Свете Софије, почела да посећује болничку цркву. Његово стање се значајно побољшало.

Имала сам пацијенткињу која је била болесна дуги низ година, била је све време у болници, али стварног побољшања није било. Много смо разговарали са њом, заинтересовала се за веру, читала молитве, једном ме замолила да доведем свештеника и причестила се. Постепено, њено стање је почело да се поправља и почели смо да је пуштамо у храм. Резултат је био невероватан: након дугог боравка у психијатријској болници, жена је отпуштена и није долазила код нас неколико година. Ово је резултат правилног лечења и духовне исхране.

С надом на Бога

- Ви имате посла са најтананијим инструментом - људском душом. Да ли резултати лечења зависе од тога како се лекар односи према религији, да ли је верник или су му на првом месту професионални квалитети?

– Знање и искуство лекара су веома важни, али када је лекар верник, он има другачији однос према болести и према пацијенту. Вера ми помаже у послу, али знам докторе који, сазнавши да човек иде у цркву, не гледају благонаклоно. Нису сами у својим ставовима, од неверујућих рођака душевно болесног треба чути: „Молио сам се! Али Црква никада неће довести до шизофреније. Православље на то одговара првим редом 13. псалма: „Рече безумник у срцу својему: нема Бога“ (Пс. 13, 1). Не говорим свима о Божијој помоћи, али ако човек схвати моје речи, увек кажем: „Молите се, уз Божију помоћ ћемо се борити против болести.

— Људмила Федоровна, како сте сами дошли до вере?

– Вероватно ем је, као и сваког од нас, Господ постепено водио Себи. У нашем тиму се појавила особа која је занимљиво причала о ходочасничким путовањима. Моје прво путовање је било у Семикључје, у Пенза област. На путу су нам приказали филм о Дивјеву, посебно су ме запели снимци литије, када људи клече и преко њих се преноси икона Светог Серафима Саровског. Прошло је много година, а на једном од путовања свратили смо на свето извориште оца Серафима. Био је 1. август, његов празник. И одједном смо видели реку људи са иконама како се креће аутопутем. Брзо смо се придружили литији и клекнули испод иконе. Такво чудо ми се догодило! Господ нас води, чује и испуњава наше жеље, води нас у светиње.

-       Како је то променило ваш живот, лични и професионални?

– Када стално комуницирате са нездравим људима, њиховом родбином, нагомилава се умор, али после недељне Литургије и причешћа у понедељак долазите на посао пуни снаге. Вера у Бога и уцрковљеност је основа односа између лекара и пацијента, посебно у области као што је ментално здравље. Наравно, рад је постао мирнији, уздаш се у Господа, схваташ да је све у Његовим рукама.

Однос према пацијентима се мења. Ја као психијатар могу да утврдим да ли је човек пао у униније, што је грех, и овде ће свештеник брже помоћи, или има депресију коју треба лечити.

-       Зар не постоји знак једнакости између ових болести?

- Не, није иста ствар. Малодушност је греховна страст, а овде избављење долази кроз молитву, смирење. У супротном, ово стање се може претворити у болест. Депресија је озбиљна болест и потребна је терапија.

- Може ли човек сам да разуме да ли треба хитно да се консултује са психијатром или да покуша сам да се носи са дуготрајним малодушјем?

 „И даље је најбоље обратити се лекару. Депресији су потребни лекови, малодушност се третира другачије – псалми помажу.

-       Да ли сте то на себи проверили?

Да, заиста помаже. Проеподобни Јован Лествичник је малодушност назвао „сверађајућом смрћу“, душеспасоносни псалми помажу нашој плашљивој души, достижу њене дубине и испуњавају је топлином, радошћу, љубављу. Уз Божију помоћ ова туга се може превазићи.

-       Како се колеге односе према Вама?

- Појава икона у канцеларији најпре је изазвала збуњеност. Али време је пролазило, било је више икона, а што је најважније променио се однос према вери. У нашем одељењу већ сви носе крстове, неко је почео да иде у цркву, да се интересује за црквени живот. На празник Богојављења почели смо да позивамо свештеника и освештамо целу болницу, то се никада раније није десило. Сво особље и пацијенти радо учествују у молитви. На Божић, Ускрс, трудим се да свима честитам празник. Људи ово већ чекају.

Душа стреми ка Господу

-       Наш живот не води оптимизму. Реците ми, да ли је црквеним људима лакше да се носе са стрепњом, страховима или то зависи од психе човека, његовог карактера?

         - Верници се понашају смиреније, схватају да су нервирање, љутња, сукобљавање и гунђање - грех. И, наравно, много лакше подносе било какве невоље, схватајући да је све воља Божија.

Црквеном човеку је лакше да се одрекне лоших навика, ови случајеви су ми добро познати. Знамо да је пијанство болест, али и грешна страст. Без покајања, личне одлучности, овај грех се никако не може излечити, ту никакве ињекције неће помоћи. Имам пријатеља - верника, али зависника од алкохола, и живот је кренуо наопако. Млада, знајући његов порок, није журила са венчањем. Време је пролазило, он није излазио из храма, а једног дана, после литургије, човек је схватио да га алкохол више не привлачи. Оженио се, с њим је све у реду. Ову причу сам сазнала када је мој пријатељ дошао по возачку дозволу. Ово се не чује сваки дан, али када се човек, уз помоћ Божију и веру, избори са својом погубном страшћу, дешава се чудо исцељења.

– По учењу Цркве, душа је наша бесмртна. Али ако је човек психички болестан, зар ова болест не доводи до распада личности?

- Када смо физички болесни, ограничени смо у неким активностима, тешко нам је нешто да урадимо. Као и душа, она такође почиње да буде ограничена нашим мозгом. На пример, код деменције, мождане ћелије умиру и особа губи памћење. Али ако се молио цео живот, он наставља да се моли и обраћа се Богу. Тако је и са шизофренијом, само се човек повлачи у себе, свет око њега постаје незанимљив, али његово молитвено стање остаје у њему, његова душа је жива, и даље стреми ка Богу.

- Ако говоримо о менталној болести уопште - шта је то? Зашто Господ шаље тако тешка искушења?

Душевна болест је крст који је положио Господ, који се мора трпети, носити без роптања. Неопходно је према таквим људима поступати са хришћанским милосрђем, љубављу и саосећањем.

 Разговор водила: Олга Стрелкова, „Православие.ру“

Превод са руског: "Борба за веру"