...Соба број четири - нови изазов. Амфитеатар, сала средње величине. Испуњена људима до последњег места. Бина испред, осветљена рефлекторима. На њој четири говорнице  и на свакој по једна заставица, САД, ЕУ, Русије и Заједнице Муслиманских Земаља. Политички самит на међународном - високом нивоу.

Непримећен од било кога, уживао сам у пријатној атмосфери коју су направили организатори. Изашли су на бину `високи гости`, и заузели своја места. Публика је била на ногама, бурно реаговала, аплаудирала и бодрила свако свог представника. Политичари су отпоздрављали махањем руку. После извесног времена када су се стишале страсти, микрофону је први пришао углађени, помало `уврнути` Американац - црнац, и обратио се присутнима:

„Драги моји следбеници, стојим пред вама понизан због задатка који је пред нама, захвалан на поверењу које сте ми указали, те свестан жртве које су поднели наши преци. Не бих овде био, у овом `високом дому`, без несебичне подршке мог најбољег пријатеља, стене наше фамилије, љубави мог живота - моје супруге и наше ћеркице... Волим вас обе више него што можете и замислити. И зато заслужиле сте новог псића који ће убудуће постати део обитељи. Поздрављам и баку која је увек била мој стожер. Мојим сестрама и свој мојој браћи хвала на подршци. Хвала и нашим храбрим војницима који се буде у пустињама Ирака и планинама Авганистана рескирајући своје животе за нас и наравно неизмерно хвала свима вама!“

Део публике је фанатично одреаговао кличућ: Ju-Es-Ej, Ju-Es-Ej...

„Мили моји, признајем, јасно је да се тренутно налазимо усред кризе. Наша је земља у рату са далекосежном мрежом мржње и насиља. Наша је економија изузетно ослабљена, домови изгубљени, послови такође, твртке пропадају, здравство прескупо, школство разочарало; а сваки нови дан носи нове доказе како начин на који користимо енергију ојачава наше противнике и прети нашој планети. Али, ја вам обећавам, ми као народ успећемо без обзира на суморне тонове којима обојих ово излагање, са пркосном ведрином гледам на сутрашњицу. Темељна вредност о којима наш успех зависи су: честитост и тежак рад, храброст и поштење, толеранција и знатижеља, оданост и родољубље. Пут напред биће дуг, наш успон биће стрм, нећемо лако превазићи изазове, али нова зора америчке владавине је ту. А то се не може догодити без вас, без новог духа служења и пожртвовања, новог духа патриотизма и одговорности. У овом тренутку, ако још увек постоји неко ко сумња да је Америка место где је све могуће, брзо ћемо га разуверити. Ми смо, и увек ћемо бити најмоћнија, најбоља, најбогатија и најразвијенија земља на свету“.

Опет се салом проламало скандирање вољеној држави.

„Кад је у питању наша одбрана, одбијамо бирати између наше сигурности и наших идеала. Очеви наше домовине саставили су повељу којом се јамчи владавина права и која је поставила темељ људских права, повељу која се надограђивала крвљу генерација. Њени идеали и даље осветљавају свет и нећемо их се одрећи из користољубља. Стога свим људима и владама широм света се обраћамо: Знајте да је Америка пријатељ свих народа, сваког човека и сваке жене и детета који желе будућност мира и достојанства и зато смо спремни да преузмемо улогу главног вође. Неуморно ћемо радити на смањењу нуклеарне опасности, тј. ширења атомског наоружања и решавању глобалног загревања. Нећемо се извињавати због свог начина живота, а онима који желе постићи своје циљеве чинећи терор и убијајући недужне упозоравамо да је наш дух несаломив и јачи но икад, - поразит ћемо вас! Муслиманском свету поручујемо, тражимо нови пут према напред који ће се заснивати на заједничким интересима и узајамном поштовању. Светским вођама који сеју семе сукоба или кривицу за своје проблеме сваљују на нас саветујемо: Ваши народи ће вам судити по томе шта можете изградити, а не по томе шта сте уништили, но ми смо вам спремни пружити руку, уколико сте вољни попустити стисак своје песнице... На крају, где год да погледам, на све четири стране света, видим да нас чека пуно рада. Народи света могу живети заједно у миру. То је наша визија и то мора да буде и наш посао на земљи. Ми смо чувари ове баштине!“ - дигавши обе руке увис финиширао је речима:

„Ова наша велика нација неће се никад уморити, никад поколебати, и никад неће одустати... То је истински ген Америке!“

Настала је ерупција одушевљења. Својом импресионирајућом харизмом и способношћу да све очара, говорник се додатно трудио да остави утисак финим манирима и да се представи у што лепшем могућем светлу. Успео је у томе. Његове присталице су га славиле до имбецилности, склони да беспоговорно верују у апсолутно све што им је казивао. Излагање је покушала да поквари, хорским протестима и звиждуцима, група људи на другој страни сале. Није се дао лако збунити. Да би пресекао ово негодовање, искусно знајући да вешто избегне добро смишљене провокације, лидер САД је ноншалантно и опуштено најавио колегиницу из ЕУ:

„Паметна, образована, љубазна, гостољубива. Жена која изазива дивљење код свих који је боље познају. Жена која је одлучила да умре мушки. Даме и господо - Ангела Дремкер!“

Проломио се буран аплауз. Просто је сијала од задовољства, здравља и угодног живота у хаљини боје тиркиза. Амер је у једном скоку долепршао до ње, наклонио се и пољубио јој руку. Госпођа Ангела је узвратила и у знак симпатије према њему, ставила му руку на раме при поздраву, изјавивши:

„Лепо је видети те овде пријатељу мој“.

Устрепталим мушким гласом, као да је у њему било нешто заробљено, европска Немица узела је реч:

„Велика је срећа, задовољство и богатство имати поред себе особу која је исте професије, а да није суревњива, да се не осећа угрожена мојим именом и мојим радом, већ да напротив уме да похвали, а и да буде мој велики критичар, али и у свему комплетан сарадник. Човек који све осећа као и ја, озбиљан интелектуалац, успешан привредник, талентовани политичар, отмени господин, беспрекорни џентлмен... Не бих да га даље хвалим, иако мој блиски саборац, са оне стране Атлантика, мистер Бамрак то заслужује. Не бих ни да много дужим, јер је скоро све речено. Додала бих да ћемо и ми у ЕУ бити доследни и одани нашим темељним начелима. Европо, дошли смо тако далеко, видели смо толико много, али толико је још тога учинити. Ово је наша прилика, ово је наш тренутак да свима покажемо ко смо. Дошло је време поновне потврде нашег издржљивог германс... извините, европског духа, избора боље историје, преношења тог вредног дара, те племените идеје која се преноси са колена на колено, да будемо сви једнаки, сви слободни, и да сви имамо право трагати за својом срећом. Напомињем, у једној новој европи народа, а не европи држава, морам рећи, без лажне скромности, немци би играли доминантну улогу захваљујући бројчаној надмоћи, економској снази и признатој компетентности на многим пољима. Немачки утицај могао би да доминира у Европи, пуној малих захвалних државица народа, или аутономија мањина које дугују своје признање управо њој. Док би на другој страни били они... нећу им ни имена помињати јер су то дводимензионални народи, са жудњом за простотом. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи. Живот је за њих једноставна мелодија, никада оркестрација или барем пријатна хармонија. Немају квалитет за кооперацију и осећај заједништва, код њих отуд страх од других. Животиње користе своје ресурсе знатно срећније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу. Оно што ти циници не разумеју јесте да им тло измиче под ногама - да њихови устајали политички аргументи који су нас толико дуго исцрпљивали, више не вреде... Господо, будућност у коју верујемо је пред нама. Она је у ЕУ, наравно са нашим и вашим партнерима. Сви заједно у евроатлантске интеграције!“

Опет урнебес, незапамћена еуфорија, адреналин скаче. Дремкерова и Бамрак су се држали за руке и поносно уживали у свом делићу славе.

Крај је и томе дошао. Драмска пауза. У ваздуху је лебдело очекивање разрешења вишестолећне бајке, али није мирисало на ону са хепи-ендом.

Трећа говорница, Рус. Нервозно је шетао лево-десно, чекејући да дође његов ред. Мален, набијен, чист, обријан, коса му је била војнички кратко подшишана, светле пути. Одевен у челично, сиво одело, по најмодернијем политичком кроју. На лицу му израз сталне забринутости.

„Ја сам Ратомир Прутин!“ - представио се јако, одсечно, без бојазни да ће му пући глас.

Овим гестом одмах је остварио тесан контакт са својим делом обожавалаца, масом младих људи наоружаних искључиво наочарима са затамњеним стаклима. Као по директиви сви су устали, и без већих емоција `униформисано`, уједначено аплаудирали.

„Дошао сам да објективно разменимо опажања о политичким и приликама и неприликама. Био сам рад да се понудим да оперемо губу узајамног непријатељства, јер је мржња највећи и најтежи грех. Да пробамо да искоренимо код свих нас заједно камено и лукаво срце, разнолике подлости, злобе и лицемерје. Нажалост како видим ништа од тога! Мада сам се често налазио у веома деликантним дипломатским ситуацијама, изгледа да још нисам научио сва правила ове прљаве игре“.

„Дипломатија је посебна уметност, не зна то свако. Политика и није за тебе!“ - шеретски је добацио Бамрак.

Игноришући упадицу, Прутин је продужио:

„Зато ће ово бити говор за мој народ и за све људе добре воље жељних и жедних истине. Отворено и искрено, спонтано ћу рећи све што мислим не марећи за последице. Добро отворимо очи, прошле су године илузија. Уверен сам да је једини лек добар преглед ситуације. Велики је раскорак између речи и дела. Уздајмо се зато понајпре у око, уво може да превари“.

Од самог почетка тражио је импровизацију у изражају. Покушавао је и остварио да буде другачији, да не шаблонизира ствари, да их не своди на приземни ниво политичке форме.

„Већина људи на западу не схвата у потпуности у којој су мери цензурисани и изманипулисани. Захваљујући тој лукавштини, Русија је земља коју сматрају својим крвним непријатељем. Колико је само врелог олова, гнева, покуда и лажи изливено на нашу нацију. А ви!?... - уперио је руком ка западној алијанси.

„Ви, лепи, богати и срећни, верујете у своју изабраност и екслузивност, да вам је дозвољено да одлучујете о судбини света, да сте ви једино у праву. Делујете како вам падне на памет, примењујете силу против суверених држава и формирате коалиције по принципу: ко није са нама, тај је против нас. Предузели сте апсолутно све мере војног и економског застрашивања. Преко НАТО-а и ММФ-а управљате европским и светским пословима. Хоћете да прогутате сваког ко нема став и ако не зна шта хоће. Ви сте гусари који тражите наслеђе тамо где га никад нисте имали. Огромне сателитске и шпијунске мреже користите да тлачите, варате и пратите све нас, па и вашу овде присутну уважену даму. Да ли сам у праву `фрау` Дремкер?“

На његову прозивку надмено реаговајући, Ангела се упињала да не дозволи себи да јој поглед дотакне Прутиново лице, које је постало још забринутије, а реч још оштрија.

„Ако неког убедите да сте му пријатељ, неће пружити отпор, чак и ако му радите о глави... Просто невероватно! Али, добро, то је ваш проблем, волите се на чудан начин. Вратимо се предмету. Називате Русију агресором и то у време очигледне ваше агресије на Ирак, Авганистан, Србију, Либију, Сирију... Промовишете војне пројекте на нашим границама у Украјини, Грузији и Молдавији. У случају са Украјином преши сте црту, понели сте се грубо, неодговорно и дрско. Хоћете да газдујете око наше ограде, то хоћете!? А нас да сатерате у ћошак! Е, па, доста је било, доста нам је вашег лађења, мунтања и насанкавања. Неће моћи са нама више тако!“

Сав усплахирен пљеснуо је дланом о говорницу, и не дозволивши никакву реакцију ни за бином ни у публици, одмах је наставио:

„У савету безбедности обманули сте светску јавност изношењем нетачних, лажних података о постојању непостојећег Ирачког оружја за масовно уништавање, те у Сирији за бојне отрове и изградили лажни алиби да потегнете окидач бесмисленог империјалног рата. Само слепи код очију то не виде. Бајковито и до те мере кратковидо је то што мислите да ћете љубав муслимана задобити стварањем муслиманске БиХ и државе Косово“.

Амерички лидер не могавши да издржи, сав зајапурен, рикнуо је:

„Најлакше је направити скандал, па нека се онда свако спасава како зна и уме. Прокоментарисаћу све ово као добро припремљену сплетку, али нећу да се узбуђујем, јер сам уверен да смо у праву. А већ много пута раније, сте ви Руси покушали да омаловажавате наш труд и рад потурајући нетачне информације“.

„Иритира ме ваше непристојно наводно `културно` понашање, ваша лажна осећања и визије!“ - узвратио је Рус.

Ситуација је почела да се затеже.

„Господо, молим вас, смирите се! - умешао се Арапин са четврте говорнице и једним брзим маневром, и ако није био његов ред, `украо` тренутак да и он нешто каже.

„Сваки мој, то јест наш - арапски сусрет са вама, за нас је био лоше искуство. Зловољни погледи којима се не допада моје присуство, још више ми то потврђују. А у нама постоји неограничена воља, жеља да избегнемо све неспоразуме. Међутим какву сте расподелу и стратегију направили у свету, ми муслимани никад мира нећемо имати и стално ћемо бити прогањани. Лично мене сте увек оптуживали за све врсте злочина о којима ја не знам апсолутно ништа. Залагао сам се искључиво за право човека, нормално, прво за право човека исламског света. Онај ко, упркос свему наведеном од стране руског колеге, остане решен и чврст у намери да нас `жедне преведе преко воде`, да нас кињи и мучи из чисте насладе и обести, тај ће се суочити са свим нашим претњама, да их овде не понављам, које ћемо спровести у дело!“

После овога ситуација је била још затегнутија. Немица, у наступу беса махала је рукама и главом, тако да су јој се косе потпуно расуле, а у очима појавиле сузе.

„Мислиш да ми не знамо ко си ти?!“ - сиктала је гледајући у арапина.

„Твоје право име је Масобода Азара. Члан пакистанске сепаристичке терористичке групе Харакат-ул-ансар, која је пословала и са Осама Бин Ладеном. Размењивали сте све могуће и немогуће информације које су вам користиле у заједничким прљавим пословима. Ти си за нас, садиста, шакал и звер! Посебно ћу апострофирати твоју доказану склоност ка садизму. Скоро си пуштен на слободу услед недостатака доказа, не знам како си се иузвукао, али сви ви који то заслужујете бићете опет приведени пред лице правде. Све главне метрополе, аеродроми и луке примиле су листе са фотографијама свих вас сумњивих. Ми не проучавамо механизме наоружања, већ особе које повлаче окидач. Увек ћемо гајити сан о правди и истребљењу злих. Упамти, ни сенка твоја више није сигурна!“

„Ја сам Ратомир Прутин! - загрмео је опет Рус .

„Ко вам је дозволио да ме прекидате и користите мој термин за излагање?!“

Необичним поступком и лудом одважношћу, прострелио их је погледом.

„Могу ли да наставим?“ - сви су ћутали.

„Хвала... Обичан човек данас одушевљено прихвата много тога што долази са запада: филмове, музику, моду, па чак и брзу бљутаву храну - брзу смрт, и наравно идеологију снажно утемељену искључиво на профиту. Једва ћу савладати одвратност да бих започео причу о вашој капиталистичкој, материјалној похлепи. Нисмо ни ми гадљиви на новац, али ви га претерасте! Физичко поружњење је последица унутрашњег, које је узроковано американизацијом, то јест инвазијом вашег смећа, чија је основна карактеристика подавање диктатури новца и онима који њиме манипулишу, подстичући похлепе. Тамо где новац завлада, он престаје да буде пуко средство живота, те постаје његов врховни, те и искључиви циљ, па и смисао. Тамо где новац завлада срцима и мислима људи, све копни и постаје јалово. То поружњење је већ видљиво управо ту, испред нас; глобалне суше, неплодна поља, припрема планете за ГМО - смртоносну пољопривреду, експанзију болести - попут рака, тумора, стерилитета, деменције и осталих куга западног света. И оно што је најгоре, експлоатација, пљачкање и масовно убијање. Глобализација има америчко лице!“

„Ратомире, жао ми је! Ви сте тежак болесник, неизлечив случај!“ - констатовао је Бамрак, решен да и он овог пута иде до краја.

„Нисам ја оболео, али не могу са сигурношћу то исто рећи и за вас двоје, два надувана балона!“ - контрирао је Прутин.

„Простачино!“ - реконтрирала је алијанса.

Прве искре, варнице са почетка, дошле су до усијања у њиховим односима. За посматраче са стране изгледало је више од свађе. Изгледа да су сви схватили шта су хтели, или нико није хтео ништа да схвати. Коначно се десило оно чега смо се сви, па и ја, тако панично плашили. Дошло је до застрашујућег убрзања. Завађени табори, без пардона, кренули су један према другом. Немица је стала између, покушавајући рукама да их одгурне и спречи сукоб. Севнула је баћушкина песница, био је то тежак ударац, леви кроше. Ангела је пала ко покошена, као да је брзи воз прегазио. Јао, трагедије! Мислим се: Јел’ ово смак света? Смирим се некако, кад, опет, гледам, не могу да верујем шта се збило.

„Ето, видиш шта си урадио, ти си луд!“ - хистерисао је Бамрак.

Обојица су чучнула и полако подизали, помало десетковану, прву жртву овог трилера.

„Опростите, ни сам не знам шта ми би. Мислио сам овог пајаца да приморам да падне на колена, а не вас“ - правдао се и извињавао Прутин, Немици.

Нова увреда, нови повод за гужву. Два главна играча на светској сцени, почели су немилице, без резерве, да се шутирају, ударају и гушају. Све се тако брзо дешавало. У публици превирање, али и олакшање, као да су сви једва чекали овакав епилог, да се подвуче црта и наплате сви стари рачуни. Да ли је заиста ово наш крај? Није се знало ко кога удара. Праштало је са свих страна, летеле су столице, транспаренти, општа туча. Флаша која је пролетела тик поред моје главе и разбила се о зид, сигнализирала је крај мог боравка у овој соби. И овог пута изјурио сам главом без обзира. Једна мисао у једној реченици: У овом свету влада све већа и блесавија збрка...

ИЗ КЊИГЕ "ОТВОРИ ОЧИ ДА МЕ ВИДИШ" ОД ПРЕДРАГА С. ЈОВИЋА