Недавно сам видео књигу за школску лектиру, немачку, али из неког разлога са енглеским насловом: „How To Be Gay“. Како бити геј. Овде, наравно, можете бризнути у плач и махати рукама, али да мало причекамо.

Па, и није страшно: „Како бити геј“ – то није „Како постати геј“. Ово, изгледа, није упутство, већ добар савет. Као на пример: „Како бити пионир“. Генерално, само дубоко искомплексирана и непрогресивна особа може због овога постати хистерична.

Али постоји ту неколико нијанси које потпуно преокрећу хуманитарну компоненту тоталне бриге о нашим дугиним пријатељима и пријатељицама. Нећу се задржавати на сасвим очигледној ствари – зашто се толика пажња и друштвене преференције посвећују веома малом делу становништва, који се, рецимо, у Европи од земље до земље кретао од 1,6% (Мађарска) до 7,5% (Немачка). Јер ако пратите медије, онда се стиче утисак да ово није 7,5%, већ свих 30.

Ево, рецимо, у свим земљама има много више особа са инвалидитетом – у различитим категоријама, различитим узрастима, различитим групама итд. Да ли сте икад видели бар једну књигу за децу под насловом „Како бити инвалид“? На било ком језику, у било којој земљи? Не. Да ли сте икада видели параду поноса инвалида? Нисам ни ја. А ја, као инвалид друге нерадне групе, под пуном одговорношћу изјављујем да је живот инвалида много тежи и много више понижавајући од живота несрећног геја обученог у „Gucci“. Али бити инвалид је толико ружно да би таква књига можда могла да повреди сиромашног школарца који тек треба да постане геј.

И ту, посматрајући феноменалну подршку овој теми од државе или држава и наднационалних структура и, можда, чак и рептилоида из Давоса, човек мора да се зачуди. Врло је једноставно. Да ли сте икад видели да се држава брине о вама? Као мајка рођена? Знам само два таква случаја – кад је било потребно продати трилионе маски и милијарде вакцина. И то од једне те исте болести. А та болест уопште није ни куга ни колера.
А овде – просто фантастична брига о физички здравим људима. Чак не ни брига да дете постане геј, или да настави да буде геј, или да се спрема да постане геј. Неподношљив је распон подршке за сваког бркатог брадоњу који каже да је од данас – девојка тинејџерка! Да ли имате појма колико се новца троши на ово? Сваке године? Зашто се онда на државном нивоу становништву развијених, хришћанских (па, да тако кажемо), самим тим и очигледно толерантних земаља (Русија је, иначе, веома толерантна, више од других, узгред буди речено), усађује кривица пред 1,6–7,5 %, као да смо сви овде Немци, а они жртве концентрационог логора?

И зашто нам упорно говоре да је срамота бити хетеросексуалац? А тим пре ако сте човек породичан и са децом. Зашто су јучерашње „жртве“ (ставио сам наводнике, јер од 60-их година само у Сједињеним Државама је објављено на хиљаде наслова геј штампе, гејеви су одавно престали да буду прогањани у целом свету, осим у неким муслиманским земљама) одједном претворене у јавне тужиоце, иза којих виси јебена државна машинерија? Делимично су то питања политике атомизације, поделе друштва, разбијања група, итд. О томе би вам могли понешто рећи поштени социолози. Добро се сећам шта се све приписивало у кривицу, између осталог, тоталитарном Совјетском Савезу, као империји зла.

Кад смо имали члан закона о содомији (али не и о лезбејству), сви западни пропагандисти су истицали тезу: „Ваша држава се својим грађанима увлачи у кревет!“, „СССР тера своје грађане да се занимају сексом по идеолошким принципима“, итд. Ово и даље с времена на време зазвучи у досадним текстовима опозиционара типа Венедиктова.

И онда схватимо да се уз сву ову ЛГБТ агенду, а заправо – џиновску машину за сузбијање неистомишљеника, својим грађанима у кревет увлачи сасвим друга држава, и то на начин какав несрећни СССР није ни сањао. Ломећи све на свом путу. Ломећи мозгове и животе.

Микрорегулисањем сексуалног живота под маском „разноликости“ која заправо не постоји. Избора нема. Постоје само правилни и неправилни. А ужас је у томе што смо неправилни управо ми, обични, нормални, снуждени грађани хетеросексуалног пола, који не журимо да под кожу стављамо силикон. Ако нехотице изађемо на демонстрације да се похвалимо својом хетеросексуалношћу, одмах ћемо бити проглашени за екстремну десницу, а највероватније за фашисте. А сад: овако и само овако. И то се зове „толеранција“? Наравно да не.

А онда долазе руски издавачи и туткају омладини књижицу „Лето у пионирској кравати“, која експлоатише жудњу младих за „другошћу“, а и голица старе изопаченике уместо познате књиге „Гола пионирка“. У тиражу од 200.000 примерака. Али руско друштво ће бити здравије од других европских – оно је само скренуло пажњу на ову књигу и, заправо, забранило је. Дакле, шта ми овде причамо о рептилоидима? Они су већ ту, са свим својим приручницима.

Извор: "Взгляд"

Преузето са: "Искра"