Дан 11. јуни 1900. је дан немилосрдног прогона малобројних хришћана многољудне Кине. Дан гнева, ватре и ужаса. Револуционари боксери искалили су тада бес нарочито на православнима, којих је свеукупно било 700, и жестоко су ударили на мало стадо Христово.

Могуће је да су осећали незадовољство због странаца који су учествовали у „мисијама“ са примесама светских амбиција  и користољубља. Међутим, мала Кинеска православна црква, освећени пламичак настао од ватре руског мисионарења старијег доба, веома је убедљиво током свог постојања показала и доказала да су њена брига и дужност – искључиво ширење Јеванђеља и Царства Божијег, а не пружање „религиозне“ подршке политичким и осталим сујетним и грешним подухватима. Тако да, иако су остале цркве пружале изговор за сумњичења и незадовољство, православни су проповедали Распетог Христа и ништа друго.

Међу милионима будиста, конфучијанаца и таоиста, присуство православних представљало је „кап у мору“. Међутим, ова кап неподношљиво је узнемиравала боксере и они је нису прихватали као лек за очи душе, који им могао помоћи да духовно прогледају и виде светлост истинитог познања Бога. Тако су православни одлучили да за ову Истину умру. У ватри прогона. Под налетом језивог ветра насиља. На све могуће начине.

Готово све цркве су спаљене. Мисионарски центар у Пекингу био је сав у пламену – библиотека непроцењиве вредности, штампарија и све остало. Све што је настало смерним мисионарским трудом, претворено је у рушевине и пепео.

Једна од првих жртава био је часни свештеник Митрофан Ци. „Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се“. (Мт. 26, 31). Његов осмогодишњи син Јован, неискусан у злу, поднео је  муке заједно с њим. Злостављали су га без милости.

„Да ли се одричеш вере у Христа?“

 „Не.“

„Да ли прослављаш Буду?“

„Не дај Боже!“

Исекли су га на комаде. Док је умирао, неки су се на њега сажалили, покушавајући да испоље мало људскости. Када су га упитали да ли се много мучи, свети дечак – мученик прошаптао је следеће речи, смешећи се као анђео:

„Није тешко бити мученик за Христа!“

Затим је склопио своје невине очи пред вараварством овога света да би их отворио у Царству Небеском, где су га братски дочекала друга деца умрла за Христа, као што су Кирико, Тарсиције и Павле, и он им се придружио у игри, заједно са херувимима и серафимима.

Дошло је време да катихета Павле Ван потврди, исповедништвом и мучеништвом за Христа, све чему је годинама учио младе у Цркви. Не показујући ничим бол, са молитвом на уснама, изджао је нечувена мучења и предао своју благословену душу у руке Творца. Ија Вен, наставница у мисионарској школи, у неколико наврата подвргнута је нечувеним мукама. Ударали су је и секли делове тела, а на крају је умрла бодро и храбро исповедајући Христово име. И многи други су поднели мучеништво. Млади и стари. Обичне и истакнуте личности. Образовани и неписмени. Људи из сеоских и из градских средина. Стручњаци и радници. Бог зна њихова имена и Он их је уписао у Књигу живота. Око четири стотине људи, који су волели Христа, удостојило се мучеништва и исповедништва и натопило је својом чистом крвљу кинеску земљу и освештало је овом најузвишенијом жртвом. Некада неплодна и јалова кинеска земља дала је прве мирисне цветове, који су својом жутом бојом обогатили лепоту небеског рајског врта, а својом свежином освежили хришћанство., које је посртало под теретом рационализма и равнодушности почетком 20. века. Народ Кине принео је прву жртву Богу Саваоту.

Владика Јосиф,

Извор: „Православни пут“, лист Светосавске омладинске заједнице при храму Светог Ахилија у Ариљу, април-јун 2006.г., Број 32.

Напомена:

 Устанак је због неадекватног превода назива друштвеног покрета Друштво праведне хармоније, погрешно назван боксерски, па се користи и назив Ихетуански устанак.

Припадници покрета су свој гнев усмерили према хришћанским мисионарима и кинеским преобраћеницима у хришћанство а кулминација њиховог екстремизма наступа у јуну 1900. г. када, окружујући Пекинг, траже од царице да протера или ликвидира све странце и преобраћенике у хришћанство, сматрајући их директним кривцима за кинеско национално понижење и свеопшту  беду обичног народа. Убрзо, дошло је до инцидената и пред представничком легацијском четврти, у којој су ван кинеског правног система живели представници 11 светских делегација и један број привредних представника и предузетника (хотел, телеграф, пошта).

Царица мајка је одобрила да 450 страних војника уђе у Легацијску четврт ради безбедности странаца. А онда се десио инцидент у коме је један високи немачки дипломата, уз помоћ немачких војника, на лицу места пресудио младићу за кога је сматрао да припада „боксерима“. То је довело до ерупције насиља и опкољавања Легацијске четврти. Када су се странци забарикадирали, притисак боксера се повећао, а њима су се придружили и наоружани муслимански Гансу војници.

   Све цркве у Пекингу су спаљене. Процењује се да је током сукоба побијено на хиљаде кинеских хришћана и до 200 страних мисионара.

   Страним дипломатама у помоћ је пристигла тзв. Сејморова експедиција, која је бројала око 2.000 углавном британских војника.

   Доживљавајући интервенцију стране војске у срцу Кине као чин отворене агресије, царица је прогласила рат највећим државама света: Британији, Русији, Француској, Америци, Аустроугарској, Немачкој, Италији и Јапану.

То је довело до интервенције савезничког војног корпуса са 55.000 војника и 55 ратних бродова, који ће без проблема проћи јужним делом Кине и убрзо се наћи пред главним градом. Након борби са око 70.000 царских војника и приближно толико „боксера“, 14. августа освојиће Пекинг и наредних годину дана постаће покровитељи безочне и невојничке пљачке и злостављања кинеских цивила.

У сукобу је погинуло око хиљаду савезничких војника и око 2.000 кинеских царских, те је наводно било 5.000 цивилних жртава. Број убијених боксера је непознат и креће се и до 100.000.

У пљачкању, најревноснији су били Британци, који су без икаквог обзира организовали свакодневне јавне аукције на којима је у бесцење нуђено културно благо Кине. И данас су у музејима у Лондону и Паризу изложени артефакти савезничког плена.

Извор: Досије БОКСЕРСКИ УСТАНАК, Данило Копривица, Културни Центар Новог Сада.