Др Срђа Трифковић

ПАРАДА СРАМА И ПУТ СПАСЕЊА

Краткорочни циљ био је тријумфално и изазовно освајање физичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором. Узор пружа годишња „Парада поноса" улицама Рима, која редовно укључује „венчања" парова истог пола, активисте скарадно обучене у пародије одора католичких свештеника или часних сестара и скандирање парола против папе Бенедикта који се - којег ли скандала! - и даље држи става да је содомија грех.

Дугорочни циљ пак јесте револуционаран: да се земља Србија, која је духовно, морално, економски и демографски ионако ослабљена до крајности, радикално преваспита у складу са идеолошком матрицом западног постмодернизма. Стратешки циљ је да се Србија учини „савременијом", „прогресивнијом" и „европскијом" по мери и укусу идеолошких бојовника који су тај посао на Западу добрим делом већ обавили.

Конкретних примера жељеног исхода има на десетине, попут прошлогодишње одлуке енглеског суда да англиканског епископа Херефорда др Антонија Придиса казни са 47.000 фунти (53.000 евра) због тога што је одбио да „геј" активисту Џона Ринија запосли као епархијског референта за рад са омладином. Осим новчане казне, суд је наредио да епископ похађа курс толеранције, „што ће му помоћи да развије осетљивост према потребама мањинских група у друштву". Насмејани г. Рини је пресуду пропратио коментаром да семинар из толеранције обично траје пола дана, „али ће епископу можда требати интензивнији третман, јер кључни приоритет није само новчана надокнада већ пре свега измена вредносних ставова". У том духу, НВО за „геј права" на чијем је челу г. Рини понудила је епископу Придису да му „помогне у савлађивању градива за успешно похађање курса".

Такви курсеви су у Великој Британији већ годинама обавезни за просветне раднике, који скупо плаћају евентуално испољавање неслагања са ставовима предавача. Тако је 54-годишњи професор историје Квабена Пит - иначе пореклом из Африке - изгубио посао и плату од 5.000 евра месечно у једној школи у северном Лондону зато што је ушао у полемику са водитељком курса (иначе активисткињом за „права" лезбијки) која је изнела „чињенични став" да је хомосексуалност природна, а да они који то не прихватају имају проблем који мора да буде решен.

У Ванкуверу пак група родитеља је покушала да се избори за право да своју децу повуку са похађања часова у којима се секс са особама истог пола третира као нормална или чак хвале вредна појава. Јуна 2008. Управа за образовање их је обавестила да то није могуће, јер је влада канадске провинције Британска Колумбија законски обавезна да у наставне планове и програме укључи афирмативни третман питања која се тичу геј, лезбијских, бисексуалних и транссексуалних питања. У Енглеској пак слично је питање увелико решено тако што родитељима деце која неоправдано изостану са часова лезбијске и геј историје прете кривичне пријаве.

Додуше, има све више „родитеља" који неће имати ништа против таквог образовног програма. У Аустралији је до јула прошле године 125 хомосексуалних парова уплатило по 80.000 долара у оквиру шеме познате као беби-шопинг коју води Клиника за оплодњу из Калифорније. Семеном једног од партнера вештачки се оплоди жена која за новчану накнаду роди дете, кој е потом геј пар усваја и по свом нахођењу одгаја. Процес допушта и избор пола детета...

У Холандији НВО "Про Геј" и ове године припрема прославу „ружичастог Божића". Њен директор Франк ван Дален прошлог децембра је привукао пажњу оригиналном идејом да се сцена Исусовог рођења обогати фигурама два „Јосифа" и две „Марије". Наравно, евентуални протести верника су у тој земљи већ одавно ућуткани законима против „дискриминационизма" и „говора мржње"...

Из свега наведеног, разумљивија је гневна фрустрираност свих оних који желе да и Србија крене овим путем. Они, ето, још нису у стању да добрано оглобе митрополита Амфилохија, који се дрзнуо да цитира Содому и Гомору из Светог писма - и да га приде натерају да похађа часове „толерантности" које би водили активисти Хелсиншког одбора, а уживо преносио Б92. Они су свесни да им је Црква последњи озбиљан противник на послу глајхшалтовања Србије по узорима западне постмодерне.

А шта се то десило са Западом? Одговор је немогуће пружити ако не сагледамо радикални карактер саме западне цивилизације. Развој те цивилизације, започет на рушевинама Западног римског царства, узима маха после велике шизме (1054) као револуционарног чина заснованог на додавању  filioque   у   никејски   Символ вере. Кажемо револуционарног, јер је filioque представљао суштински битну новотарију која је била у супротности и са васељенским саборима и са Светим писмом („А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене" - Јован 15:26).

Тврдња стара хиљаду година да је Црква оно шта епископ римски каже да она јесте, представљала је револуционарно порицање православног става да је Црква трајна институција божанског порекла неподложна промени људском вољом. Јереси које су после шизме захарале Западом, попут патаренства и протестантизма, неминовно су уследиле из папског става да једно трошно тело може да врховним ауторитетом заступа вољу Божју на овоме свету. Тома Аквински је покушао да умањи штету сједињавањем вере и разума, али и он - трагајући за решењем проблема - индиректно признаје да проблем постоји и да је он у томе што су вера и разум Западњака уопште постали раздвојени. То није био случај све док су и они били православни.

Има ироније у чињеници да се Света столица на данашњем Западу поима као тврђава конзервативизма, али то није први пут да покретачи револуције постану „реакција" у очима каснијих, далеко радикалнијих поборника промена. Како   каже   амерички   православац   и мој пријатељ Грег Дејвис (иначе познат читаоцима Геополитике), по плодовима их познајемо:

"Плод одвајања Рима од православља је виђен у јересима и верским ратовима 16. и 17. века, који су однели милионе живота и раздирали Европу деценијама. Касније су носиоци субверзије превели револуционарну логику у изразито антихришћански контекст, попут француске и бољшевичке револуције, са монструозним резултатима. Премда распад западног хришћанства траје већ скоро хиљаду година, ухватило је страшног маха у наше време. Други ватикански концил (1962-1965) нанео је католичким традиционалистима страшан ударац, док протестанти крупним корацима грабе у Содому... или се препуштају чарима Мамона."

Тиме је остављен широм отворен простор револуционарном тоталитаризму либералне демократије. Његова природа јасно произилази из примера геј тираније са почетка овог текста. И на Западу и у Србији он на нишану има верујуће хришћане, који треба да буду спремни на мучеништво у судару са државом која следи зло, штити зло и заговара зло. Да би били спремни за судар који следи, верници треба да схвате да су закони световне државе обавезујући само ако нису у супротности са вишим законима.

Није могуће избећи ову дилему тврдњом да душа припада Цркви а тело држави, јер је таква подела могућа само у апстрактном смислу. У стварности душа и тело су нераздвојни у овоме свету. Стога ако повиновање правним нормама државе прети спасењу и изискује апостазију или чињење греха пред Богом и људима, православни хришћанин је дужан да исповеда веру зарад Божје истине и спасења своје бесмртне душе. Он мора да се супротстави кршењу Божје воље од стране државе или друштва, наравно унутар законских норми ако то може, али и путем грађанске непослушности ако то мора.

Лојалност држави и повиновање њеним законима није, не може и не сме да буде апсолутно, јер повиновање Божјим заповестима и императив спасења увек морају бити на првом месту. Како кажу епископи Руске православне цркве у јубиларној посланици из 2000. године, „ако власт приморава православне вернике на апостазију од Христа и Његове Цркве прихватањем или чињењем грешних дела, Црква је дужна да откаже послушност држави. Ако следи казна, треба следити пример исповедника и мученика".

Ово је пут спасења, по узору на Онога ко је дошао на свет да сведочи истину, и сваки који је од истине слуша глас Његов (Јован, 18:37). Тај пут захтева да се парада срама у Србији никада не одржи, ни ове, ни идуће, нити ма које друге године. Срби толико могу и морају.

Извор: „Геополитика“, бр. 32, 1. новембар 2009, стр. 9-10.