САД и Велика Британија су оствариле енормне профите на рушењу и поновној изградњи Европе у светским ратовима, подржавајући чак финансијски и логистички дуго времена Адолфа Хитлера, а сада се исто понавља у случају Украјине.

САД су недавно по први пут постале највећи извозник течног гаса на свету и не смета им, наравно, да грађани ЕУ плаћају седам пута вишу цену од Американаца, милијарде долара се сливају у касе америчке војне индустрије, америчке компаније су већ јефтино купиле око једне четвртине украјинског обрадивог земљишта, итд.

Као „колатерална штета“ отписана Украјина крвари, широм света прете глад и несташица енергије, ЕУ тоне у рецесију и постаје све зависнија од свог трансатлантског „Великог брата“, али не мари, САД ће потом опет помоћи својим капиталом и – опет зарадити.

Важно је да се Русији што више наштети.

На овом сценарију су водеће елите САД радиле годинама, активно и упорно, систематски и консеквентно, то је почело још пре Мајданског пуча“ 2014, када су бандеровски ултранационалисти (Свабода, Десни сектор) преузели власт.

Већ тада је почело да постаје све јасније и јасније у којој и коликој мери су САД припремале не само Украјину за долазеће догађаје, већ и долазеће догађаје за Украјину (Русију, ЕУ, свет).

Од почетка оружаних сукоба у Украјини САД, заједно са својим епигонима (НАТО, ЕУ и нарочито Велика Британија) шаље енормне количине оружја Украјинцима. Тиме је Запад одавно постао једна ратна страна, једина разлика у односу на класичне ратове се састоји у томе, да његово оружје масивно дејствује по Русима, али у туђим рукама и по цену туђих живота.

Немачки Институт за светску привреду (Institut für Weltwirtschaft., Kiel) објавио је у марту да су САД од јанура послале Украјини помоћ у вредности од 10,31 милијарди долара, од тога војну помоћ од преко 4 милијарде. Следи Немачка са 3,47 милијарде евра, ЕУ је послала 6,81 милијарди, плус више од 7 милијарди од стране појединих ЕУ-чланица.

Први програм немачке телевизије (ARD, Tagesschau, 10.05.2022.) јавља почетком маја да је амерички председник Бајден најавио нову помоћ Украјини у вредности од 31.3 милијарде долара, од тога преко 20 милијарди вредно наоружање.

Већ у марту, међутим, постало је познато (Blick, Ausland, 05.03.2022.), да је Украјина већ у децембру 2021, дакле пре почетка сукоба, „добила од Пентагона једну мега-пошиљку оружја од САД, у вредности од 200 милиона долара, један масивни арсенал, закључно са ракетним и гранатним бацачима, како је то формулисао „Вашингтон Пост“.

А критеријуми и параметри оваквог делања? Тја, како је то један чиновник америчког Министарства одбране прокоментарисао: „То је један континуирани процес. Ми једноставно гледамо шта је Украјини потребно и онда лиферујемо, и то чинимо већ годинама.“

Погледајмо један извештај о позадини ових дугогодишњих збивања и како су водеће елите САД, наравно – изузетно сензибилно и непогрешиво, увек гледале шта је Украјини потребно (Andre Damon, 17.03.2022.). Исти (и слични) се, свакако, не могу наћи у масовним медијима Немачке и Запада:

„Прекјуче је амерички председник Бајден одржао говор, у коме је Украјини обећао оружје, закључно са беспилотним летилицама и ракетама великог домета, у вредности од 1 милијарде долара

(…)

Најважније у његовом говору било је, међутим, излагање о позадини овог рата, које јасно показује, колико циљано и обимно су САД припремале Украјину за конфликт са Русијом. Бајден је оцртао слику једног вишегодишњег „посредног сукоба“, за који су САД доставиле Украјини наоружање вредно милијарде долара: „Ми смо почели да помажемо Украјини још пре него што је овај рат почео“, рекао је, „само прошле године то је било оружје у вредности од 650 милиона долара!“

(…)

Украјинска војска се уз помоћ америчних саветника, који су били активни на лицу места, припремала за рат, који је Бајденова влада сада подстакла. Украјинско цивилно становништво, које се сада злопати, отписано је као само „колатерална штета“ анти-руске стратегије америчког империјализма. Управо јер Украјина није НАТО-члан, то се ето може наоружати до зуба и послужити као мамац и провокација за руску владу (…)

Већ 2013. хвалила се Викторија Нуланд  (Victoria Nuland), тадашња заменица министарке спољних послова, задужена за европска и евроазијска питања, да су САД издале 5 милијарди долара „да би подржале Украјину при приближавању ЕУ и при остваривању других циљева“.

Резултат дотока ове реке новца, али и директног интервенисања од стране западних империјалиста, био је и пуч 2014, који су водиле фашистичке снаге „Свабода“ и „Десни сектор“.

У року од неколико месеци нови украјински парламент се одрекао неутралности и најавио да жели да продуби сарадњу са НАТО а „да би могао да испуни све критеријуме за чланство у овом, савезу“.

Тај пуч 2014. довео је до одвајања Доњецка и Луганска у источној Украјини, као и до припајања Крима Русији, чије становништво већински говори руски а после одржаног референдума о том питању.

Трудећи се да зауставе рат, Републике Доњецк и Луганск су потписале „Уговор из Минска“ о прекиду ватре, но тај уговор је потом годинама био систематски саботиран или једноставно игнорисан, никада није био спроведен у дело.

Један одсудни моменат је био први покушај да се Доналд Трамп одстрани са положаја председника САД крајем 2019. Радило се о оптужби да је Трамп условљавао слање оружја Украјини захтевом да Зеленски нареди истрагу против Бајденовог сина Хантера, који је у фирми Бурисма добијао око 1 милион долара годишње.

За време трајања овог поступка постало је јасно коју централну улогу игра Украјина у геополитичкој стратегији САД. Бивша америчка амбасадорка у Украјини Мари Јованович (Marie Yovanovich) тада је изјавила: „Украјина, са својом енормном територијом и бројним становништвом, поседује потенцијала значајног мултипликатора снаге у питањима сигурности. Украјина је данас бојно поље у конкурентској борби светских сила, укључујући и један „врући“ рат за контролу над територијом, као и један хибридни рат та контролу над украјинским вођством.“

У време тог поступка против Трампа САД су се повукле и из „Уговора о смањењу арсенала нуклеарних ракета средњег домета“ и развијале нуклеарне пројектиле, које са источноевропске и украјинске територије могу да погоде Русију. То повлачење је био одлучујући елемент припреме САД за „конкурентску борбу светских сила“, која је већ 2018. била означена као „Главни стратешки фактор националне сигурности САД“.

Следећи одсудни моменат је било стратешко партнетство између САД и Украјине, које је било обзнањено 01. септембра 2021. Тим поводом САД су изјавиле и „да никада неће признати овај покушај анексије Крима с руске стране и да намеравају да подржавају Украјину при одбрани против оружане агресије“. На то украјински режим оглашава у марту 2021. у једном свом стратешком папиру своју доктрину „да поврати Крим и Донбас и по цену примене војне силе“.

При обзнањивању овог новог „стратешког партнерства“, САД упућују на чињеницу „да су од 2014. помогле украјинске војне снаге са 2,5 милијарде долара а само у овој години са више од 400 милиона долара“.

Ова предисторија појашњава сигурност са којом је Бела кућа предвидела улазак руских трупа у Украјину. Бајден изјављује 20. јануара 2022: „Мислим да ће он (Путин) умарширати у Украјину. Он мора нешто да учини!

Када је Бајден био у стању да то тако прецизно предвиди, онда само из разлога да је његова Влада радила на томе, да исход буде такав.“

Актуелна партија покера, дакле, коју игра амерички естаблишмент, врло је хазардерска, безобзирна и убилачка, но само у случају финалног нуклеарног Армагедона и самоубилачка, у свим осталим варијантама САД ће се закључно окористити њеним резултатима.

То значи да основна идеја и коначни циљ, наиме, поразити и бесповратно урушити Русију, подвргнути је својој власти, евентуално је и распарчати, остаје додуше утопија, пуста чежња и узалудна тежња америчке политичке елите, Пентагона и Волстрита.

Они тиме следе неславном усуду поражених немачких крсташких витезова, шведских инвазора, пољско-литванских експанзиониста, монголских освајача, па све до Наполеона и Хитлера.

Но и остварење „Плана Б“ доноси успех САД. Као прво, оне се већ енормно богате а уз то, када се већ спречавање настајања једног мултиполарног светског поретка показује немогућим, онда је само корисно максимално поларизовати исти и истовремено учинити свој блок што монолитнијим, у што већој мери потчињеним сопственој хегемонији.

То се управо и дешава, нарочито у односу на ЕУ, јер она се све више урушава и слаби, губи на међународном утицају, па и вољом САД разоружава, и све више постаје њихов услужни сервис у политичком, економском и војном смислу.

Постаје, дакле, само спољни пуфер у служби „америчког националног интереса“.

Тиме ЕУ престаје да буде иоле конкуренција, јер снови њених оснивача о јачим унутрашњим интеграцијама и настајању једног моћног, економски снажног и политички утицајног играча на светској сцени постају илузија.

Зашто пак актуелне водеће елите ЕУ тако здушно следе Вашингтону (и његовом лондонском питбулу) и тако консквентно раде у корист своје штете и против основних интереса својих грађана, то је питање које се мора њима поставити.

Тја, можда су управо тада бежали из школе, када се предавало и учило о правилима политичког покера на Дивљем Западу, ко зна? Јер тај се увек игра са откоченим револвером при руци и никад се не зна ко ће се на крају испоставити као само колатерална штета.

Извор: "Искра"