Помаже Бог браћо и сестре,

У биографији недавно канонизованог еп бачког Иринеја (Ћирића) постоји више ставки учествовања на екуменистичким скуповима, а у неким случајевима и председавања екуменистичким организацијама¹. 

https://sr.wikipedia.org/wiki/%

Не улазећи у то да ли је касније за то било или није било личног покајања (јавно покајање се не помиње), поставља се питање да ли је баш сваки епископ који пострада (у току рата, диктатуре, атеистичког прогона) свештеномученик. Зар тај узвишени чин светих не потребује прво сведочење и брањење вере православне, посебно у чину епископа.

Поред тога, у његовој биографији набројана су његова чињења и старања за народ која могу бити одлика и многих хуманиста којима је истинско Православље страно.

Нисмо чули ни за обретење моштију ни за сведочанства у народу о његовој светости.

Са друге стране, наши велики старци и духовници прошлог века (листом потекли из богомољачког покрета) очигледно се не узимају у разматрање, при чему за неке од њих постоје и основани показатељи светости. 

На памет нам пада и случај светих мученика превлачких који пострадаше од Латине и чије мошти очигледно мироточе и благоухају.

Познато нам је да су неке врло проблематичне личности - нпр. арх. Софроније Сахаров и мон. Марија Скобцова (о чему сте ви објављивали), канонизоване.

О епископу Иринеју не знамо ништа више од горе наведеног и нити можемо, нити хоћемо да нешто одређено тврдимо. Имајући у виду ко га канонизује (све сами новотарци и екуменисти), у нама се јавила сумња. 

Да ли ви имате нека друга, потпунија сазнања о епископу Иринеју и уопште о данашњим критеријумима канонизације у нашој цркви и какво је ваше мишљење о овом питању?

Са захвалношћу на вашем досадашњем труду, а надамо се и будућем.

Свако добро од Господа

браћа Александар и Петар

________________

¹Представљао је Српску цркву у Покрету за уједињење цркава („Вера и поредак“), у Свеопштем савезу за практично хришћанство, Светском савезу за међународно пријатељство помоћу цркава (данашњи Екуменски савет цркава), који га је два пута бирао за председника управног одбора, а 1939. изабрао га је за председника читаве организације.^[2] Године 1930, био је представник српске цркве у Лондону у комисији Ламбетске конференције за уједињење Англиканске и Православне цркве, а исто тако и у заједничкој англиканско-православној научној комисији 1931. године. Када се 1928. године основао покрет „Мир путем религија“ изабран је у одбор. Био је члан почасног одбора првог међународног религијско-психолошког конгреса у Бечу 1930. године. Организовао је 1936. у Новом Саду предспремну конференцију православних цркава за израду предмета намењених конференцији стокхолмског васељенског покрета за практично хришћанство, која се састала 1937. у Оксфорду.