УЗРОК СВЕМУ ЈЕ У ОДСУСТВУ ПОДВИЖНИЧКОГ ДУХА

Неко је рекао да ће од сада најважније теолошко питање будућности бити антропологија. Не делим ово мишљење. Мислим да ће то бити еклисиологија. Проблем еклисиологије, наравно, мора да се реши, односно проблем те штетне еклисиологије која се уводи од почетка 20. века заједно са екуменизмом. Највећу пажњу треба обратити и на проблем филетизма (филетизам, или, како га још називају, етнофилетизам, је предност националних (етничких) интереса у односу на општу Цркву, – прим. ур.).

Ове две појаве (тј. екуменизам и филетизам) заправо иду руку под руку, иако се обично представљају као супротне једна другој. Они се виде као две различите перспективе или као два различита проблема. Једни кажу да ће екуменизам ослободити Цркву племенског, уског, националистичког погледа на свет, други да ће филетизам, или нека врста оштре полемичке конфронтације између Помесних Цркава, некако превазићи опасност да екуменистички синкретизам продре у тело Цркве.

Али у стварности обе ове перспективе су лоши одговори. И то је оно што ђаво обично ради. Он нам даје два лоша решења. Ниједно од њих није од Бога, и ниједно не изражава дух Цркве.

Дакле, верујем да је највећи духовни проблем са којим се Црква данас суочава јесте световност.

 И како онда то решити?

Зашто долазимо до тога да се потчињавамо свакојаким „измима“ и окрећемо Цркву ка свету? То се дешава када сиђемо са крста. Наш Господ каже: „... и када будем подигнут са земље, привући ћу све к себи“. Он не говори само о свом телу на крсту, Он говори о сваком хришћанину. Он говори о Његовом Телу, Цркви, да оно мора стално да се подиже на крст, а онда се та искушења остављају по страни.

Морамо да узиђемо на крст. То значи распеће ума. Морамо разапети свој рационализам, своју рационалност. Морамо разапети свој световни живот. Морамо разапети своје страсти и своје прохтеве, и тек тада ови „-изми“ и ова искушења неће имати власт над нама.

У суштини, реч је о недостатку подвижништва у Цркви, што даље доводи до њене духовне корозије. Знате да су догма и морал нераздвојни. Ако изгубите свој морални карактер, онда ћете постепено губити догму, а ако изгубите догму, онда никада нећете стећи морал, што је пут Христов. Као што видите, то се данас дешава на много начина. Ђаво увек покушава да науди човеку. И, наравно, ако је човек неморалан и покварен, то значи да је одавно изгубио пут Господњи, а то је пут чистоте, пут смирења, пут кротости, пут уздржања и скромности – телесно и духовно.

Ако је човек склон страстима, биће склон и прелести, и тада га ништа неће задржати у Цркви. Када говоримо о православној вери и условима за јединство у њој, мислимо не само на исповедање вере. Мислимо на потпуно поверење тела Христовог његовој глави – Глави Цркве Христу. Мислимо на поверење и оданост Господу нашем Исусу Христу до те мере да смо спремни да са Њим идемо на крст.

Докле год Црква иде „широким путем“, докле год народ Цркве, укључујући и епископе, од патријарха до последње старице, иде њиме, док ми идемо овим „широким путем“ , биће само пропадања, раздора и ругања од стране моћника овога света.

Ово је пут који ће постепено водити до Антихриста. Ово је дух антихриста. Није битно у ком времену живимо. Не морате да гледате у будућност да бисте пронашли дух антихриста. Свети Јован каже да је био од самог почетка, био је присутан већ у време Апостола.

Шта је овај дух? Ово је замена Божанствено-човечанског Тела Христовог простим људским телом. То је недостатак вере у богочовечанску природу Христову, као и у Његово Тело, које је Црква.

Дакле, чекају нас две врсте искушења. Већина људи се бави само екуменизмом. Када кажемо „екуменистички“, „екуменизам“ (од грчког οικουμενικος – васељенски), не мислимо на Цркву, која прихвата све народе и све људе... Не мислимо на универзалност Православне Вере, наравно. Не мислимо на мисију Цркве, апостолство. Не мислимо да треба да имамо заједничку Веру. Говоримо о нарушавању наше Вере у Цркви. Мислимо на изобличење у томе како разумемо ко је Христос. Када говоримо о некој врсти „-изма“, ова реч се користи да опишемо одступање од онога што исповедамо.

И ми исповедамо своју веру у Цркви. Црква није нека ствар или конструкција, то је Христос. Када кажемо: Верујем у Једину Свету Саборну и Апостолску Цркву, то значи да верујем у Христа. Он је Тело.

Дакле, екуменизам је изобличење „слева“, могло би се рећи. Постоји и кварење „сдесна“ везано за етнофилетизам, када је Црква, која је васељенска/светска, ограничена на Свој једини земаљски циљ – очување нације, очување националног идентитета, што је идентитет овог света. У Рају нема националности: Руси, Грци, Румуни, Срби, Американци. Постоје само православни хришћани, постоје само душе, постоји само заједница са Христом. Све остало је заостало. Дакле, од тренутка када је Црква ограничена на ово и поистовећена са њим, то се не разликује од поистовећивања Цркве са ограниченом заједницом људи, услед чега она постаје једна од светских религија – за шта се обично оптужују који су усвојили екуменистички поглед на свет.

Мислим да је највећи духовни изазов који стоји пред Православном Црквом то што она мора поново да устане и узме свој крст да се са Христом разапнемо и ништа не очекујемо од овога света, ни материјално ни лично. Да схватимо да је пут православног хришћанина пут на Голготу и да је наш живот са Христом на небесима. Ако свако од нас може да се преоријентише, спречићемо све ове проблеме.

Али ако се не осврнемо и не схватимо да иза раскола у Украјини и иза све већег раскола у Цркви постоји празнина у православној еклисиологији, која произилази из одсуства подвижничког духа, онда вероватно неће бити решења, и овде ћемо се суочити са још више изазова.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: myrophoros.blogspot.com