Антоније је пронашао обућара и убедио га да открије шта је посебно у његовом животу. Рекао је: „Не знам да ли сам икада учинио нешто добро. Зашто, устајући ујутру из кревета, пре него што седнем да радим, кажем: „Сви у овом граду, и млади и стари, ући ће у Царство Божије за своја добра дела: само ја ћу бити осуђен на вечне муке због мојих грехова.” Понављам исту ствар са свом искреношћу искрено увече пре него што одем у кревет. Чувши ово, Свети Антоније је схватио да сигурно још није стигао до такве мере.

Ако се човек смири, може се чак и на небо уздићи пре смрти, како пише свети Теогност: „Рећи ћу ти чудну реч, али не чуди се. Ако не постигнете бестрасност, можда због тиранских предиспозиција, али налазећи се у дубоком осећању смирења током исхода, ништа мање безстрасно ћете се уздићи у облаке.“