СЕЋАЊА НА УЧИТЕЉА

Отац Георгије Благовештењски

           Пише: Наташа Јовановић

+++

Манастир Благовештење. У подножју гудура Кабларске клисуре, у чељустима између неба и стења прекаљен вековима и вером скромно се уздиже манастир Благовештење.

Један од 19 манастира расутих по нашој светој гори, због чега неодољиво подсећа на старог монаха у сложном братству. Посебно када избије нови сат и кад у знак жалости за упокојеним патријархом, са овог и осталих манастира почне да се разлеже звук звона. И гора почне дајечи...

Давне 1946. године искушеник Гојко Стојчевић је међу зидинама манастира Благовештење примио завет монаха. За сакралног човека то је ново рођење. Можда се управо из тог разлога Његова Светост патријарх српски господин Павле, током година које су уследиле, стално враћао на ово место.

ПУТЕВИ КОЈИ СЕ СРЕЋУ

Игуман манастира Благовештење, отац Георгије присећа се првих сусрета са патријархом Павлом, својим учитељем, коме ће како године буду пролазиле, а он мењао намесништва, овај манастир у коме се заветовао Богу, постати мило уточиште.

„Срели смо се у манастиру Вујну, али далеко више успомена носим из другог, манастира Раче у коме је тада архиђакон Павле спремао нас 12 ученика за полагање богословских предмета и упис у гимназију у Бајиној Башти. И био је строг, па када дође време пред испите онда он стане пред нас и каже: Ти можеш да идеш, ти не можеш. А то је било зато што он није могао да прихвати да манастирски ђаци изађу на предавање, а да не знају. На крају, опет, сви смо положили испите и наш учитељ је био задовољан. А када је долазило на ред да он кува, знало се да у исти лонац ставља и шљиве и боранију и ту нема бирања".

Заједнички живот са његовом светошћу прекинула је одлука да оде на постдипломске студије у Атину, које је након неког времена напустио да би прихватио владичански положај у Призрену.

Путеви се на кратко разилазе. Мерено бар јединицама монашког реда, јер проћи ће године, а да се игуман Георгије поново сретне са својим учитељем. Биће то у Благовештењу, манастиру из кога почиње патријархов монашки ход по Србији и манастиру у коме се после више премештаја и дужности завршава Георгијево путовање. А онда су сусрети постали устаљени. Сваке године владика рашко-призренски, касније патријарх, проводио је одмор у овом манастиру.

„Када дође време да се поздравимо и да крене у Призрен, касније Београд, патријарх би стао пред мене и рекао: „Хајде оче Георгије да сведемо рачуне. А ја кажем: ама какав рачун, имамо једног патријарха па да сводимо рачуне. Па то ће патријарх рећи: 'Имате једног патријарха, ал још да је добар. Ал намерио он да се рачуни сведу, па ми седнемо у монашку трпезарију, а он ће: 'Ја сам био овде 15 дана, вечерао, ручао, спавао. А, опет, поправио сам ти онај пасух, дихтунг и врата и то има цену, па оче Георгије биће да ћеш ипак, ти мени морати да доплатиш'. На крају би извадио новчаник, из њега паре и упитао: 'Је л' доста оче Георгије'. Такав је био наш патријарх".

НАТОЧИ ЈЕДНУ

Патријарх Павле је понављао свештенству да однос између епископа и свештеника треба да буде дубок разумевањем и поштовањем, али не из страха.

„Донесу Варнава Тројички и архимандрит Преображењски комовицу ради масирања. Кад они одоше, питам: Ваша светости хоћемо ли попити по коју љуту ракију. Он никако: Алкохол не помињи, те ја рекох: Па зашто се пече ракија? Да је грожђе би ли га јели, да је компот би ли га пили, а што онда да ову не попијемо када је два пута грожђе кроз лулу прошло и намучило се зарад нас. Климну главом патријарх: Наточи де мало. Када сам себи налио, он замаха главом и закључи разговор: Немој да се пробекријаш". Или у другој ситуацији - служи он литургију, па чита: 'Главе своје Господу приклоните... Видим гледа ме, нисам главу довољно приклонио, па каже: 'Када свештеник каже да се главе Господу приклоне то дословно значи, а ти главу држиш горе.' А ја се довијам: 'Светости приклонио сам је у мислима', а мени ће мој патријарх: 'Е онда идемо на доручак. Ја ћу твој тањир да преврнем, а ти једи у мислима'".

Из игумановог сећања извиру слике и у њима сва скромност и благост почившег патријарха.

„Једног лета док је патријарх боравио у Благовештењу дође игуман манастира Рача, па када чу од мене да је ту патријарх, ок-рену се да иде. Убедим га речима: 'И патријарх је човек него остај кад си дошао'. Дошло време за вечеру, седимо за трпезом. Кажем ја светости да се игуман уплашио те хтео да се врати у свој манастир, а да га ја разуверих речима да је патријарх човек, а функција његов проблем. Неко би замерио, али не наш патријарх, коме би мило, па се насмеја: 'Само да вам је добар тај ваш патријарх'. Прође неколико дана, а после ручка патријарх се повуче у собу. Кажем игуману Рачанском: 'Имам плећку јагњећу па да ми и њу поједемо. И таман ми развезли плећку, кад ето ти патријарха, погледа на сто па рече: 'Ја, ја'... и оде у своје одаје."

СВЕТООТАЧКИМ СТОПАМА

Увек окренут добру, у паузама тумачења житија светих отаца и Светог писма, из патријарха би проговорио човек широко раширених руку, спреман да прими свачију муку, радост, сумњу или јед.

„Он није бирао кога ће примити, већ су врата његовог срца била отворена за сваког ко би у њему желео да потражи утеху или љубав. Све путоказе тражио је у Светом писму, а одговоре на питања у детаљима из Новог и Старог завета. Једном приликом 1991. године дошли председник општине Родољуб Петровић и једна учитељица у манастир с намером да питају патријарха зашто је на скупу у Центру Сава приликом сједињења са Црном Гором седео поред Александра Бакочевића. На питање се одважи учитељица и рече његовој светости да је Бакочевић у време Другог светског рата са ужичким поповима радио којешта, а патријарх чупну браду, па рече кроз нос: „Што се скупа тиче ваљда вам је познато да су нас сви испостављали, Хрвати и Словенци и Шиптари и муслимани, па зар да се не сјединимо ми са Црном Гором. Што се седења тиче место ми је протокол одредио, а ја нити сам гледао лево, нити десно, нити бринуо поред кога ћу сести. А ви, сестро, да знате да је Исус Христ имао 13 апостола и да је један међу њима био Јуда издајник, али је и њему Господ опрао ноге".

Благ и стрпљив, патријарх би се једино жацнуо када после литургије верници прихватајући нафору скупе прсте уместо да длан положе преко његовог. Онда је знао и да се продере: „Стави руку овако. Али то су биле ретке ситуације и у њима је било колико прекора толико и жеље да се правила Цркве испоштују. Исти верници научили су за свагда какав је ред и која су правила".

ДЕТЕ НЕ БИРА ВЕРУ

„Никада није изискивао ништа као да је обичан калуђер. А онда крене да прича и из његових беседа сила је грмела. Волео је да каже да никад не чинимо оно што не бисмо волели да нам други чине. Заповест је стигла преко Мојсија и забележена је још у Старом завету, а замисли како би то било када би сви председници држава целе кугле земаљске тога се придржавали. Колико би онда било здравља, љубави и благостања", понављао је патријарх.

У време када је био владика рашко-призренски, много пута је, прича отац Григорије, добијао батине од Шиптара. О томе никада није причао, знајући да су шамари које је овде примао, препорука код Бога коју ће добити. Ходећи Христовим стопама, увек је понављао да човек не страда себе ради, већ за Христа, веру и јеванђеље. „Исус је говорио благо вама када вас руже и понижавају имена мога ради". А онда би, ако сретне у аутобусу муслиманку са дететом, устао да јој уступи место. Говорио је да дете не бира да ли ће му мајка бити муслиманка или православка, а децу је волео изнад свега.

Извор: „Печат“, бр. 90, 20. новембар 2009., стр. 16-17.