Не сећам се где сам прочитала израз „Свако води свој рат“. Његова суштина се сводила на следеће: свака особа има унутрашњу битку, а ви о њој ништа не знате. Не знате колико су борбе интензивне. Какве ране човек задобије у овој бици. Колико му је снаге остало? И зато, немојте журити да осуђујете, оцењујете, доносите закључке. Ако можете, помозите. Ако не можеш, иди. Не мешај се. Немој бити та сламка која је камили преломила кичму.

Пре неки дан сам поново размишљала о томе.

 Служба у храму није била толико дуга, али претходног дана нисам довољно спавала, а леђа су ме болела. Стога сам до краја Евхаристијског канона потражила празно место на клупи и пожурила да га заузмем. Поред мене је на ивици клупе седео човек. Тежак, средњих година, пристојно обучен. Поред њега је стајала ниска жена, причали су једно другом, али ја нисам слушала. И одједном, међу равномерном тутњавом примедби, појавило се: "Па, мама!" Човек је говорио. Окренула сам главу и погледала његовог сапутника. Имала је већ много година - благобразна старица са марамом, са фином мрежом бора на лепом лицу, љубазним сјајним очима. Веома симпатична стасрица. Стојећи поред сина, који седи...

Окренула сам се. Негодовање је полако почело да буја унутра. Зашто седи? У близини стоји стара мајка - зар није јасно да треба да јој уступи место? И како је тако симпатична старица са тако љубазним очима могла да подигне таквог сина - егоисту? Па, наравно, син јединац. Знам такве мајке које не виде бело светло иза свог вољеног детета. Добре жене, не могу ништа рећи, али су једноставно заслепљене мајчинском љубављу. А ако такође нема мужа... Па, да, све је јасно. Нема мушке руке, ничијег васпитања – па одрастају такви инфантили.

Тада старици приђе старац – ништа мање благообразан. Бела подшишана брада, седе... И очи су му такође љубазне, насмејане. Њих троје су почели да разговарају. Јасно је да је то тата... Шта није у реду? Шта овде није у реду? Можда вам је син болестан? Не изгледа болесно. Нема штака у близини, нема штапа.

Бацила сам поглед на руку човека који седи - без прстена. Наравно, није ожењен: мамини синови се ретко жене. Опције за фразе које сам могла да му кажем почеле су да ми се пењу у главу. Присетила сам се делова разних интервјуа са психолозима, где се говорило о узроцима мушког инфантилизма и његовим последицама по самог човека и људе око њега. Једно ме је засметало - пар стараца једноставно је сијало миром и спокојем, а родитељи одрасле себичне деце немају мирну унутрашњу диспензацију. Међутим, можда се и дешава, али нисам срела такве.

Свештеник се појавио, Царске двери су се отвориле. Народ се приближио олтару, намеравајући да се причести. Човек поред мене је устао, направио неколико корака напред - и видела сам ноге деформисане од дечије парализе. Полако је ишао до реда за причешће, а ја сам га гледала, смрзнута.

…Каква срећа што нисам ништа рекла! Хвала Ти, Господе, што ми чуваш језик.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: "Православие.ру"