Светски савет цркава, у чији састав улази 349 хришћанских цркава, именовао је др Андреја Јефтића за новог директора Комисије за веру и поредак.

Светски савет цркава, чије је седиште у Женеви, обухвата око 590 милиона хришћана у 120 земаља, а међу чланицама су, поред Српске православне цркве, и Руска православна црква, Грчка православна црква, Васељенска патријаршија, Црква Енглеске, Методистичка црква и бројне друге деноминације, док Римокатоличка црква има статус посматрача.

Јефтић, теолог и сарадник Института за филозофију и друштвену теорију у Београду, некадашњи доцент на Православном богословском факултету, представља СПЦ у Светском савету цркава од 2013. године.

„Рад и мисија Комисије за веру и поредак дубоко кореспондира са мојим суштинским веровањима и вредностима које су ме водиле кроз живот и теолошки развој. Да бисмо били верни Христовом позиву и самој природи Божијег откривења, које се може схватити само као заједнички догађај, верујем да теологија треба да буде екуменска“, рекао је Јефтић, објавио је Светски савет цркава.

(Светигора)

Oвој вести Светигоре само да додамо да међу многобројним чланицама ССЦ, а од којих су у вести набројане неке ево да додам, да би јасније било каква је то организација, бар још неколико:

·  Crkva Isusa Hrista na Zemlji njegovog specijalnog izaslanika Simona Kimbangua

·  Hristova crkva – Harisova misija

·  Reformisana prezveterijanska crkva Ekvatorijalne Gvineje

·  Versko društvo prijatelja (Sastanak ujedinjenih Prijatelja)

“Накадашњег доцента”, сада ” Директора Комисије за веру и поредак” ССЦ Др Андреја Јефтића можда је најбоље да представимо кроз део његовог предавања о блаженопочившем Митрополиру Амфилохију:

“Његова (Амфилофијева) заслуга за српску патристичку мисао је просто немјерљива. Она започиње са његовим славним докторатом али се и не зауставља ту. Захваљујући њему можемо да кажемо, са једне стране, да српска теологија себе поставља на велику сцену православне теологије 20. века, али не само и саме православне теологије него и у ширем схватању хришћанске теологије. С друге стране, митрополит уводи у српску теолошку сцену најбоље изданке онога што ће се сматрати и што данас узимамо за доминантан тренд и најважнији допринос за православне теологије 20. вијека, а теолошки ће се често називати неопатристичком синтезом, неопатристичком теологијом, онако како је започела са оцем Георгијем Флоровским. Његов докторат у том смислу, дакле, не само да поставља његов каснији рад и српску теологију на свјетску сцену, него на неки начин и свјетску сцену доводи у окриље, домете православне теологије ставља у српски контекст”.

После посете Поглавару Римокатоличке цркве папа Фрањи  Митрополит Амфилохије је изјавио:

“Он је један једноставан човек и рекао сам му да много личи на нашег патријарха Павла”.

Паметном доста.

Предраг Вучинић, Мелбурн