Новотарци у СПЦ веома воле да се позивају на књигу Светог Никодима Агиорита о непрестаном причешћивању. Наравно, никад не помињу књигу Светог Никодима о исповести, а ако је помену, кажу да је он ту претрпео „римокатолички утицај“. Дакле, стално причешћивање је православно, а исповест  и епитимија, као најмање трогодишње одлучење од Причешћа за теже грехе (за то се залагао Свети Никодим) су „западни утицај“. Наравно да  није тако.

Покајање, исповест и Свете Тајне у Цркви од Истока увек су били нераскидно повезани у свести побожног народа. Данас није тако код паписта, који су, нарочито после Другог ватиканског концила, одвојили исповест од примања хостије, и на свакој миси примају хостију, а исповедају се све мање и све ређе. Зато треба да послушамо Светог Никодима Агиорита који овако поучава грешника који је од духовника добио епитимију:                     

„Знај да ће одсуствовањем од Причешћа твоје покајање постати сигурније: више ћеш се утврдити у благодати Божјој и боље ћеш разумети зла које ти је грех нанео, док будеш гледао како се други причешћују а ти си тога лишен /.../ И због тога треба да омрзнеш грех и добро да чуваш убудуће благодат коју си изгубио, па ћеш тако из страдања извући поуку...

...Допуштам себи да кажем да чак и ако се деси да духовник хоће да ти одреди незнатну епитимију, ти треба сам да га молиш да ти одреди велику, као што то чине и многи други, који се топло кају, како би овом привременом епитимијом више умилостивио божанску праведност и како би се што боље уверио да те је Бог ослободио вечне казне, коју је требало да добијеш за тај грех /.../ Говорим ти укратко, брате, да треба да изабереш једно оддвога: или да овде привремено примиш епитимију за своје грехе, или тамо вечно. Ако је примиш овде, избављаш се оне тамо. Ако је не примиш овде, у сваком случају имаш тамо да примиш вечну казну, као што пише и Гаврило Филаделфијски у свом спису о Светим Тајнама: „Онај ко се не подвргне њима (епитимијама), нужно ће тамо бити послат да му се суди и полагаће рачун за сва нечасна дела, јер је одбацио каноне свете Цркве”. Али, акосе ти, упркос свему што је речено, не сложиш са одлуком духовниковом и не примиш праведну епитимију, коју ти одреди, знај дадуховник нема власт да ти опрости, како каже свети Василије Велики: „Власт отпуштања грехова уопште није дата, него се састоји у послушности покајника и сагласју са његовим вољним делом душе; јер је о томе писано: „Ако се два о вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима” (Мт. 18, 19) (Кратко изложена правила, 15).

Поврх свега, брате, кажем ти да треба тачно да се придржаваш удаљења од причешћа, онолико времена колико ти је одредио твој духовник, јер ово удаљење је искупљење над искупљењима, нужни саставни део твог истинског покајања. Јер, уколико се дрзнеш да се у то време причестиш, постајеш као Јуда, а ако присиљаваш духовника да ти да отпуст грехова, ти више ниси покајник, него самодржац и тиранин, који врши насиље над Законима Божијим и канонима светих Сабора и Отаца. Стога ће ти божанствено Причешће бити, не на отпуштење грехова, него на осуду и још већу казну. А да би то боље разумео, узми овај пример.

Као што неко, ко има ране по телу, иде да их покаже лекару и добије од њега упутство да стави такав и такав облог на њих и уз то да не пије вино и не једе такву и такву храну, јер у супротном његове ране неће зарасти, и то тако и ти, брате мој, имаш душевне ране, грехе. Отишао си и показао их духовнику, то јест, исповедио их. Духовник је одредио да на њих ставиш облог, а то је епитимија: пост, узимање само суве хране, коленопреклоњење, милостињаи молитва. Уз то те је упутио да не пијеш и да не једеш одређену храну, то јест, да се не причешћујеш Светим Тајнама. Ако га ти онда не послушаш и једеш, шта бива? Твоје ране – греси, не зацељују, него пођу по злу и постају још веће. Ма шта кажем не зацељују? Прети ти и душевна и телесна смрт, како каже божански Павле: „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1. Кор. 13, 30), то јест, зато што се многи недостојно причешћују, па се разбољевају и слабе, а неки од њих и умиру. Сагласно апостолу Павлу говори и његов ученик Дионисије Ареопагит: „Остали редови оних који се очишћују (то јест оних у покајању) заслужено се одсецају од божанских Тајни, и причасништва у свештеним символима (обредима): јер ће оне (душе, или редови) које у њима без благослова узимају удела бити тиме повређене и шта више (тиме)ће ниподаштавати и светиње и саме себе”(О црквеној јерархији, 7. Поглавље).

Напослетку, кажем ти, брате, да епитимију, коју ти одреди духовник треба да извршиш у што краће време можеш, уколико си у благодати Божијој и да је не одлажеш, јер не знаш шта те сутра чека: „Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети” (Прич. 27, 1).

А поврх свега тога ти саветујем, драги мој, да никада не верујеш својој помисли да се твојом сопственом „епитимијом”, ма колико строга и велика била, одрешују и праштају твоји греси. Никако. То бива само по милости Божијој и искупљењем пред Исусом Христом.“                      

Тако је говорио Свети Никодим, и подсећао духовнике да у цркву не примају вернике који одбијају да издрже дате им епитимије – за озбиљне грехе, говорио је он, епитимија мора бити најмање трогодишња, при чему човек прави стотинак великих метанија дневно, све време ( осим Светле седмице ) строго пости и искрено се каје.

То је било крајем 18. и почетком 19. века. Где смо ми данас? Ко би од нас издржао такву епитимију? А многи хоће сваколитургијско причешће...Није то за играње, није...Боље би нам било да се држимо оне народне:“Седи ди си, ни за ди си ниси“, и да испуњавамо оно што су нам оставили Владика Николај и Отац Јустин- да се припрема за Причешће обавља постом, молитвом, исповешћу.Један пример из доба Владике Николаја. Кад је чувени трговац Сарачевић подигао цркву у  селу Шилопају, питао је Николаја да ли да се причести на дан освештања, иако није постио. Николај га упути на оца Гаврила Жичког, касније Ралетиначког, духовника отаца Саве Вазнесењског и Петра Денковачког. Овај му каже:

“Брате,велико си дело учинио и Бог ће тебе за то наградити,али се зна како се спрема за Причешће“. Сарачевић послуша  - а Владика Николај је знао на кога га упућује (То ми је причао отац Сава).

Нико, и заиста нико, у Србској Цркви не може бити већи од Владике Николаја и Оца Јустина, а нарочито ако је умислио да је мудрији и светоотачкији од њих. Пут до Светог Игњатија Богоносца и Христа  Господа  (за Кога је Богоносац од лавова растргнут у Риму) не води преко Зизјуласа и његове стиропорске теологије, која нити храни, нити греје, него преко Светих Николаја и Јустина. Ко има уши да чује, срце да осети и вољу да твори, знаће о чему је реч.