Баш све српске новине, а и оне из региона су пренеле следећу спортску вест:

“Било је занимљиво и ван терена, један монах је махао при последњим бацањима Асвела, у жељи да поремети ривале. До драме је био миран и обуздавао емоције, али када је све кулминирало, није могао да одоли. Скакао је, играо и певао, чиме је освојио Делије. Он је за Спутњик открио и како се нашао на утакмици синоћ.

“Први помоћник тренера Црвене Звезде, Марко Симоновић, летос је био у Острогу са породицом, ја сам био дежуран, сачекао сам их, помолили смо се заједно, а после отишли на кафу. Дао сам им благослов, а он ме је позвао да дођем да погледам неку утакмицу. Ово је друга коју сам гледао, због других околности сам у Београду, не могу увек да дођем на утакмицу”, објашњава овај монах.

Добио је место у свечаној ложи, одакле је бодрио вољени тим. Истакао је да, када год је гледао Звезду у Евролиги, екипа никада није изгубила.

“У моменту када се меч ломио, када су они повели са два разлике, седео сам и ухватио себе да се молим, потпуно несвесно. После неколико изговорених молитава устао сам и рекао човеку поред себе, ово сад не можемо да изгубимо. Он је рекао, надам се да и играчи то знају”. Открио је да није могао да седи на крају меча.

“Кад је било то слободно бацање, суђење је било катастрофално, прво су покушали да замене играча који га изводи, а када су играчи реаговали, онда су, наравно, сви скочили, било је махања, то су камере забележиле. У секунди сам ухватио поглед играча који је изводио бацање, он је брзо склонио поглед, није могао да погоди”.

Разговор је прекинуло манастирско звоно, а за крај је открио и шта му је игуман рекао на понашање у хали. “Не каже ништа, у манастиру сви навијају за Звезду“.

Реч је о некадашњем настојатељу манастира Тушимља на обронцима Голије, протосинђелу Илији Бухи, који је данас у братији манастира Острог у Црној Гори.

Отац Илија 24 године живи у манастиру, последњих годину дана у Црној Гори. Пореклом је из Призрена”.

Као модерни и савремени  монах и Отац Илија има своје “профиле” на друштвеним мрежама (инстаграм, фејсбук …), а одатле можемо да закључимо и да је велики навијач Црвене звезде, обожавалац хрватског “историчара” Шарића, а и воли да употребљава латиницу (што верујем многима и није битно, али мени јесте).

Када смо недавно имали случај да две пијане монахиње певају еротске песме на прослави дечијег рођендана коментар “верског аналитичара” чувене ТВ Пинк је био да је то “симпатично и то народ подржава”. По том принципу народу је ваљда онда симпатично и подржава и монаха који скаче на утакмици, Григорија који игра фудбал, па онда оде у белој мајици са друштвом у кафану, лупатање о Предрага, свети камен из Јагодине …

Тужно или смешно или трагично је да монах навија за клуб који се зове “Црвена звезда” и припада групи навијача поносног имена “Делије”. Требало би да о Илија зна да је “Црвена звезда” уз срп и чекић најпрепознативљиви симбол комуниста, а који су у веровању да је религија опијум за масе не само јахали и понижавали свештенике и цркве претварали у магацине него су физички ликвидирали монахе и свештенике од којих су многи канонизовани.

Делије (тур. deli — луд) су били турски ирегуларни војници, лака коњица. На Балкану се прво јављају у Босни, а затим и у Србији. Регрутовани су из редова исламизованог становништва на територијама које су заузели Османлије, значи за разлику од јаничара који су насилно од хришћанског становништва отимани,  делије су потурчењаци који су се пријављивали да убијају у име Алаха и својих турских вазала.

Кошаркашки клуб Црвена звезда (а потпуно исто и другаски им клуб Партизан) има тренутно међу играчима и 5 (словима пет) тамнопута Американца, а сви плаћени од државних донација или простије речено од грађана Србије, односно нас. Недавно смо у филалу купа, у Крагујевцу срцу Шумадије, између “вечитих ривала” комунистичких имена имали у једном тренутку ситуацију да је на терену од десет играча играло девет странаца. Има ли ово икаког смисла, драге нам делије и гробари?

Наравно да сам сигуран да ће неко читајући ове редове да помисли да је аутор (односно ја) “пролупао” и нашао се да критикује наше чувене и популарне клубове, а ко зна можда су такви и у праву. Мени је лакше да међу “пролупалим” нисам баш једини. Ево шта о савременом спорту пише филозоф, бивши велики кошаркаш, светски првак Др Љубодраг Симоновић:

“Спортски шоу-бизнис постао је најважније средство са којим се брише културна, слободарска и историјска самосвест људи и ствара капиталистички глобализам. Спорт је позитивистичка религија. Са њом се производи капиталистичко време које уништава историјско време и визионарску свест. У спорту нема будућности. У њему влада огољени социјални дарвинизам и прогресизам. Спорт представља тријумф техничке цивилизације над човеком.

Спорт је транспарентни облик произвођење капиталистичког света и најважнији начин капиталистичког дегенерисања људи. Не само да је дозвољено убиство „противника“, већ све крвавије спортске представе добијају спектакуларни карактер. „Публика воли мирис крви!“ – то је златно правило спортског шоу-бизниса. Спорт је реклама насиља, садизма, мржње, злочина… Спорт је постао индустрија смрти. У спортском шоу-бизнису не чују се вапаји поражених, већ урлици победника.

Спортом се глорификује технички свет. У спорту човек није лишен само људскости, већ и свог природног бића. Тело је инструментализовано на технички и деструктивни начин. У спорту човек је сведен на роботизованог гладијатора и каскадера. Том процесу одговара стварање само-деструктивног карактера”.

На крају ако смо Дуци и ја и пролупали није много ни важно, битно је да нам је духовник протосинђен Илија у реду, и нек му Бог да здравља и још више (Бог све може) памети.