Тешко да је потребно понављати да ми живимо у смутном времену и, чак и више од тога, у временима распада – распада оних установа и односа које је Бог нама даровао ради подржавања земаљског живота и припреме за будући живот. Свуда се збива рушење: у средини која нас окружује, у породици, чак и у спољашњем устројству Цркве Христове.

Човек јуриша на саме основе Божије творевине: разбијање атома, генетски инжењеринг, теорија савремене хемије која негира целовитост хемијских елемената, психоанализа – примери су тог јуриша. Негира се Богом установљена јерархијска природа породице, основе друштва. На крају, јереси подвргавају сумњи саме основе Божанског Откривења. Зашто се то дешава? Наравно, овде је реч о деловању непријатеља Бога и човека – палих ангела. Али главни узрок је – напуштање хришћанског погледа на свет, заснованог на Божанственом Откривењу о стварању, грехопаду Адама и Еве, Казни Божијој због тога, искупљења човечанства Исусом Христом и заповестима које је Он дао.

Знамо да је историја човечанства почела много пре но што је човек створен. У почетку, Бог је створио ангелски свет, и творевина је била потпуна и хармонична. Символ склада био је круг. Али кад је највиши од ангела, Луцифер, "светлоносни", дигао буну против Бога, јерархијска хармонија творевине се срушила. У кругу се појавио прекид. Да би га испунио, Бог је створио материјални свет и његовог господара и првосвештеника – човека. Он је створио човека као двоструког, са телом и душом, као карику између света вештаственог и света духовног, преко кога је он на вештаствени свет изливао Своју благодат. И Бог је хтео да то ново створење узраста у савршенству, док не превазиђе славу палих ангела и каблиста као драгуљ у круни творевине.

Бог је створио мушкарца и жену. Адам је био створен од земље, а Ева – од његовог тела и крви. Како учи свети Амвросије, овоје било ради тога да би они имали заједнички извор и једнаку природу. Преподобни Серафим Саровски је говорио да је "Еви Господ Бог дао исту силу и премудрост, неограничену власт и све друге свете и добре каквоте" које је дао и Адаму. Адаму и Еви потчињавао се сав материјални свет.

Овде треба подсетити на оно што неки сматрају "тешким да се изговори". Свети Оци јасно уче да у Рају Адам и Ева нису имали брачних односа. Како вели Јован Дамаскин, Бог је створио мушкарца и жену, предвиђајући грехопад, и то тако да би човечанство и после њега могло да се умножава. И у будућем животу, како вели Господ Исус Христос, такође „нити се жене, нити удају". Одатле проистиче да су брак и рађање деце, каквим их данас познајемо, тесно повезани са грехопадом, то јест са оном казном коју је Бог одредио за Адама и Еву, протерујући их из раја.

Еви, која је прва сагрешила, Господ првој и одређује казну: Теби ће многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати: и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар (Пост. 3, 16). Та казна – потчињеност мужу и телесна страдања – долази од Господа који не кажњава из освете, него ради исправљања, и Еви се даје ради лечења од страсти: гордости и жудње за насладом. У исто време, послушање Еве није послушност робиње господару, него послушност жене мужу, заснована на узајамном уважавању и љубави. Њена телесна страдања су повезана са рађањем новог живота, то јест са учешћем у страдању. Тиме Господ жену призива на најузвишенију врлину: саможртвену љубав. Жена, трпећи страдања и ризикујући живот да би родила дете, као да прасликује Христа Бога, који је пострадао и умро на крсту ради спасења целокупне творевине. Покорност и смирење такође су сличност Христу Који је, будући једнак са Оцем, био покоран Њему до смрти на крсту. На тај неочекивани начин испуњава се горда Евина жеља да личи на Бога. Преко смирења и страдања открива се пут ка васкрсењу и слави.

Адаму пак Бог каже: Што си послушао жену и окусио с дрвета са којег сам ти забранио рекавши да не једеш с Њега, земља даје проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет;јер си прах, и у прах ћеш се вратити (Пост. 3, 17–19). Док је поредак створеног света био ненарушен, док се преко Адама и Еве на сав свет изливала Божија благодат и благослов, Адамов напор био је радост. Земља је за човека била благословена, и доносила је дивне плодове. Али грехопадом Адамовим пао је сав материјални свет и, кроз њега, дошао под проклетство. Претходно је над њим владао закон љубави, а сад је он потпао под власт других закона, оних које ми зовемо „закон природе", од којих је најважнији закон ентропије, закон распадања и смрти – Јер си прах, и у прах ћеш се вратити". Адам, који је био безбрижан у часу искушења, сада је морао да се постојано труди да би се супротставио распадању, да људски род не би престао да постоји. Човек се од цара природе претворио у њеног слугу и роба и, у исти мах, био осуђен на сталну борбу за опстанак. Смисао те казне је у томе што она учи не само физичком него и духовном напору и борби, учи победама над искушењима и стицању врлина. Адам се са својим знојем и невољама сараспиње Христу – то је његов пут ка спасењу.

Уз такво схватање историје и назначење човека на земљи, видимо да су савремени проблеми човечанства у великој већини – резултат одступања од сопственог назначења, или остварења истог лажним путем ради лажних циљева. Многе од наших савремених друштвених болести произилазе од заборава циља и смисла брака, због тога што се жена одриче свог назначења – да буде духовни ослонац породице. Пуна љубави, брижна жена – прва је заштитница друштвених темеља, на њој лежи директна одговорност за васпитање новог поколења као физички, умно и духовно здравог. Није онда ни чудо што у наше време непријатељ рода људског тако снажно напада, преко рушилачких сила, управо на њу. Колико жена данас напушта своје свештено место крај кућног прага (како) добровољно, тако (много чешће!) по неопходности.

Порицање хришћанског идеала женствености директно је повезано са порицањем самог Хришћанства, јер су оне врлине на које је жена и мајка призвана као жена и мајка, сама суштина истог: саможртвена љубав, смирење, дуготрпљење. Богобојажљиве, љубеће жене увек су биле узор хришћанских врлина и духовности за читаво друштво. (Заиста, захваљујући пре свега женама Хришћанство се сачувало и предавало кроз векове). Чистота девства и женино рађање деце, два идеала светости, дивно спојена и ваплоћена у Богородици – Новој Еви, одавно блистају човечанству. А данас жене то наслеђе које им је пало у део замењују за мрвице каријере или Једнаких економских могућности". Тешко свету у коме се жене посветовњаче као мушкарци!

„Посветовњачење" жене данас се дешава из многих разлога. Философски разлози су – порицање хришћанских идеала врлине и невезаности за овај свет (о смирењу да и не говоримо!) од стране већег дела савременог друштва. Други, социолошки разлози: типична савремена породица је мала, изолована од суседа, води потрошачки начин живота; умна, енергична жена тешко да целу себе може посветити таквој породици. Многе функције породице, мајке – какве су учење мале деце, бриге о болеснима и старима, спремање хране, шивење одеће и томе слично – прешле су држави, бизнису, и другим друштвеним организацијама. Због тога се смањила улога породице у друштву и улога жене у породици. Није мој посао да дајем рецепте за решење тог проблема, али бих хтела да поменем три основна принципа који помажу да се сачува и оснажи дом и породица, да се они учине сасудима врлине и надсветовности.

Прво, дом не сме само да троши, него и да производи.

Друго, породица не сме да се затвара у саму себе. Најбоље је ако се читава породица бави активним милосрдним радом. Има ли бољег начина да се деца науче да следују Христу?

Треће, најважније – надсветован се не може бити без повезивања са другим светом, то јест без молитве. Неопходно је да се у току дана, макар једном, нађе или одвоји време за молитву. Чак и ако је то 15–20 минута, они могу да реше питање нашег спасења. Такође, неопходно је хранити нашу душу духовним штивом.

Кад се жена са љубављу брине о свим там аспектима породичног живота: производном послу породице, милосрђу – како у породици тако и ван ње, и молитви – она може своју кућу да претвори у оазу, матрицу хришћанских врлина и несветовности.

Подвлачим да је оно о чему се овде говори – идеал жене, каква она мора бити по замисли Божијој, Онога Који ју је створио и дао јој нарочито место у том свету, Али овде нема никаквих крутих правила, никаквог шаблона. Хришћанска традиција жени никад није забрањивала световну делатност, и Црква је као свете прославила многе жене, које су неговале болеснике и сиромахе, градиле храмове и манастире, управљале државом, проповедале Еванђеље читавим народима. И, наравно, многе жене немају избора, оне морају да раде да би издржавале себе и породицу. Идеал не губи због тога што неке жене раде, или због неопходности или по призвању. Идеал се губи кад га жене заборављају или га се одричу, претпостављајући каријеру – деци, наслађивање – самопожртвовању, световност – побожности. А кад се изгуби идеал, губи се и нарочита женска величина и светост. У исто време, док поједине жене налазе задовољство и радост у каријери, милиони других жена су сведене на положај робиња: поред шпорета или компјутера, или још горе, на положај играчака.

Већ смо видели да казна коју је Бог наложио на Адама и Еву служи за исправљање и лечење њиховог пада и, преко искупитељске жртве Христове, ради повратка у рај и поновног сједињења са Творцем. Те се казне тичу само света палости и не односе се на будући рајски живот. Знамо да су чак и у земном животу неки Хришћани с Божијом помоћу превладали своју палу природу и ослободили се њених окова. Знамо за подвижнике који су на чудесан начин храњени у пустињи, за старице које су духовно руководиле људе. Чак и више од тога, по васкрсењу ће ишчезнути чак и сама подела људи на мушкарце и жене, пошто ће испунити своју сврху. Свети Оци јасно уче да између душе мушкарца и душе жене нема суштинске разлике.

Дај нам, Боже, да сачувамо надсветску лепоту нашег призвања, ради славе Твоје и спасења себе и других.

Из часописа "Православна Русија" 16/93

       Презуето из књиге Владимира Димитријевића „Шта значи бити Хришћанин? (О православљу и правоживљу)“

         Приређивач: "Борба за веру"