„Човеку која свира класичну музику веома је тешко да приђе правој вери зато што он мисли да већ носи духовност. Овакво самопоуздање удаљава од стварног разумевања Бога. То је илузија зато што лепота још није духовност, већ само једна од њених манифестација... У данашњем свету разабрати се где је истина, а где није – уопште није лако. Без Бога и молитве то нећете учинити, јер само они просветљују ум. Чак ни веома лепа музика то неће учинити. Она опушта (раслабљује) човека, уводи је у свет неке врсте снова, еуфорије или носталгије, али је удаљава од сазерцавања стварног света, од онога што је човеку неопходно...“

За савремене људе оваква сведочанства су веома важна!

С једне стране, народ је почео постепено да се оцрковљава и враћа вери а са друге стране ми сада у изобиљу примећујемо појаве таквих лажно-духовних појава као што су „православни“ глумци, позоришта, банкари, комичари, бајкери , рокери, репери и други. Чак и ако је такав човек постао прави верник, иде у цркву, почиње да мења свој начин живота, онда, нажалост, често нема довољно храбрости да призна своје претходне грешке јавно - свенародно. Како су рекли Свети Оци - јавно је грешио,  значи, јавно се мора и покајати. Зато су та драгоцена зрнца покајања, преиспитивања свог живота, која нам долазе од познатих личности, сада преко потребна.

Ево још једног сведочанства - познате филмске глумице, народне уметнице Русије Екатерине Васиљеве, чији је син постао свештеник. Екатерина Сергејевна Васиљева је у једном од својих видео интервјуа веома искрено признала шта је позориште у ствари и како „велика уметност“ утиче на духовни живот људи. Ево одломка из тог разговора:

- Хтео сам да разговарам са Вама о уметности...

- Ох, туга!

- Даје ли она човеку наду?

- Не! Уметност је генерално (…) мој непријатељ! Сећам се када смо се борили за храм свештеномученика Антипа, много сам разговарала са директором музеја. У њеном прелепом кабинету смо разговарале и она је питала: „Да ли Вас занима живопис?“ - Ја кажем: Не!". Она каже: "Како то?" Ја кажем не! Вратите храм!". Шта, није Вас брига...?" - и именовала је неке невероватне врхове уметности. И ја сам тада говорила апсолутно искрено: „Не! Не! Не! Знате, уметност ми је толико урушила живот, практично ми је одузела пола живота, ова Ваша уметност.

  И ја опет категорично тврдим, да је једна од најозбиљнијих лукавих замки ђаволских – подметање културе уместо религије. Она је узела на себе смелост, безобразлук да буде учитељем, васпитачем душа. Она је узела на себе функцију Бога! И колико људи је она погубила истински, физички! И колико људи се ишчупало, не знам, и на који начин, испод рушевина такве уметности... Зато што је она невероватно привлачна. Рећи ћу вам, као глумица која је много година дала томе, да нема ничега занимљивијег од позоришта, фасцинантнијег од њега нема. Каквих наркотика има тамо? Не! То је једноставно безумно привлачно занимање.

   Када посматрам шта нове представе постављају (на сцену), посебно савремене, онда размишљам  чиме се сви они баве – ти мушкарци, жене, голе, полуголе, одевене, раздевене – зашто је то потребно? Коме је то потребно? То није потребно! ...

   Својевремено сам много размишљала о томе шта је праведни отац Јован Кронштатски говорио о позоришту (…) Викао је, баш као и ја сада: „НЕ ПОПУШТАТИ, НЕ ДИРАТИ - ОСТАВИТИ, НЕ ДОЛИКУЈЕ ПРАВОСЛАВИМА, НЕ УСУЂИВАТИ СЕ!..” Јер и ако ти се чини да је нека представа добра, она је тако лукаво замаскирана као да ће ти донети нешто што је разумно, вечно, неопходно - то је лаж, стострука лаж! И што је талентованији редитељ и овај спектакл, то је опаснија та позадина, то је скривенија, то је она још замаскированија. И ја се у потпуности слажем са тим. (…)

  Уметност - она је о себи, о ономе „ЈА сам уметник“, .. „ЈА сам стваралац“. То је веома дубока обмана. Човек можда не зна, али у уметности је уграђена, посебно уређена борба са Богом. Ово није састваралаштво, већ та највећа борба између ђавола и Бога, само на веома префињеном нивоу, можда најпрефињенијем, коју је само ђаво могао смислити. Ето шта је уметност. Зато ја говорим   да што је талентованији уметник, редитељ, писац то пажљивији треба да буде човек који пази на спасење своје душе.

  Уметници су болесни људи, они су јадни. Све што је могуће, упијају у себе, то тако лако улази у њих, расправља се, даје тренутне резултате, што је само „ах”! Запетљате се у секунди, а да изађете  треба вам цео живот. Каква је ово замка, не дај Господе!

  Понекад ме зову и кажу: „Екатерина Сергејевна, желели бисмо да вам понудимо да предајете курс глуме. Срце ми се већ сажима: „Шта ми то говорите! Цео живот покушавам да се извучем из тога, а Ви тражите да поново вратим томе, а још и ова деца несрећна која ионако не знају како треба да живе. Не треба им допустити ни близу томе!“

 И ја размишљам: „Господи помилуј, мени су узели пола живота, не мање. Да ми је неко објаснио шта је Бог, Ко Он јесте, зашто ја живим, куда идем, када ћу умрети – ја бих све урадила другачије! Можете ли то себи представити? То је убиство за човека – на дати му најважнија знања... Милост је Божија што ме Господ провео кроз то и оставио међу живима. Не знам зашто, јер до данашњег дана нисам оправдала ништа од онога што ми је дао Господ. (...) Мени је 75 година и више није смешно него је страшно, и то веома. Зато што ништа није учињено а могућности су биле огромне. Остала је само нада у милост Божију. Наравно, и ја се трудим, негде баш и не успева али се старам.

-   Неко од светих је написао да Бог има једну жељу – волети и волети!...

-   А за то се мора кајати и кајати! Господе, помилуј нас грешне ... по-ми-луј!!! Ни на шта више се не надати.

+ + +

Праведни Јован Кронштатски о позоришту и уметности   

  „О, како пажљиво ђаво и свет сеју кукољом њиву Христову, а то је Црква Божија. Уместо речи Божије, ревносно се сеје реч света, реч сујете. Уместо храмова, свет је измислио своје храмове – храмове сујете света: позоришта, циркусе, разне скупове; уместо светих икона, које светољупци не прихватају, у свету постоје живописни и фотографски портрети, илустрације и разне друге врсте; уместо Бога и светитеља, у свету до обожавања поштују своје славне личности – писце, глумце, певаче, сликаре, који имају поверење јавности - од уважавања до најдубљег поштовања. Јадни хришћани! Потпуно отпали од Христа!

   Позориште је школа овога света и кнеза овога света – ђавола; а понекад се он претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), да би удобније прелестио кратковиде, понекад ће се претворити, притворно, у моралан комад, да би тврдили и трубили о позоришту, да је оно изузетно морално поучно и вреди га посећивати не мање од цркве, а можда и више: јер у цркви је увек једно те исто, а у позоришту је разноврсност, и представе, и сценографије, и костими, и глумци.

Игру у позоришту оправдавају и називају је корисном и морализирајућом, или безазленом, или бар мањим злом у поређењу са пијанством и развратом, и с тим циљем покушавају да оснивају позоришне представе свуда...

Не, како хоћете, али позориште је богохулна институција...

Жалосно је друштво које има пуно позоришта и воли да посећује позоришта…

Размажавају, опуштају и збуњују душу слике светске вреве, на које смо гледали са потпуним задовољством и симпатијом срца; лишавају чистоте срца и смелости пред Богом; зато је добро не ићи у позоришта, не посећивати световне, веселе, величанствене састанке, не гледати како се врте  у вртлогу плеса, не гледати у светске призоре који представљају разноврсну сујету овога света. Добро је непрестано пријањати срцем уз једнога Бога (в. Пс. 72,28); а има толико мамаца на свету да се око вида не може наситити...

Позориште гаси и веру и хришћански живот, учећи расејаности, лукавству (или способности да се живи у свету), смеху; оно васпитава умне синове овога века, али не синове светлости.

Позориште је непријатељ хришћанског живота; оно је потомство духа овога света, а не Духа Божијег. Права деца Цркве га не посећују“.

Извор:https://3rm.info/main/