Највећи Србин Божји, први архиепископ српски, Свети Сава, овако је говорио о себи (у Житију светог Симеона): „Помешах се са стоком неразумном и изједначих се с њом, бивајући убог добрим делима, а богат страстима, испуњен срамом, лишен Божје слободе, осуђен од Бога, оплакан од анђела, обличаван својом савешћу, посрамљен злим својим делима. И пре смрти бивам мртав, и пре судњег дана сам се осуђујем, пре бескрајне муке собом сам мучен од очајања.“

Тако о себи мисли и говори сваки прави хришћшанин, а камоли калуђер и владика.

Али, наши епископи и свештеници кренули су путем циркузана, који су, настојећи да постану џет сет, себе претворили у обичне кловнове. Многи од њих нису ни јеретици – да би човек био јеретик, мора озбиљно да верује у своје заблуде. Они су само кловнови који живе да би се проводили и уживали у свим задовољствима овога света, купали се у ђакузи кадама, јели, пили, забављали се и заборављали да су углавном дошли из беде и сиротиње, и да нису постали владике, углавном би били нико и ништа. Наравно, верника се не тиче како они живе, јер ће свако дати одговор за своје самољубље и среброљубље. Али, ти исти су новотарци и разоритељи типика, који руше литургијском предање, терају народ да се причешћује без припреме, негирају митарства и аскетско учење наше вере. Трошећи црквене паре, они нису задовољни својим хедонизмом, него жестоко гоне све који их опомињу да  не новотаре и не издају веру љубећи руку папи и екуменским лудацима.

И онда се чуде како се „руши углед Цркве“. Ма није ваљда!

Наравно да је ТВ серија „Попадија“ ругање православној вери и свештенству, и у том смислу њени критичари су заиста у праву. Такве серије у једној православној земљи не би требало да буде. Али, ако хоћемо да будемо објективни, многи су разлози за пад угледа свештених лица код нас, а један од њих је и понашање људи који би требало да на сваки начин буду узор понашања. Пре свега, то су владике. Међутим, скандали са владикама, који се стално заташкавају од стране власти, а цена коју Београдска патријаршија плаћа је огромна, колаборационистичка, довољно показује да је скандална серија више него могућа.

_____________________________

Прочитајте још:

- Новотарски циркузант "Лепи Јова" - Јован Шумадијски офарбао косу у љубичасто

(овде:)

- Подсећање: Уредништво: Уместо Христопоклонства – владикопоклонство

(овде: )

_____________________________

Ових дана је „хит“ песма „Ој, пресветли владико Јоване“, коју је, веровали или не, снимила Епархија шумадијска, и у којој се, на начин седамдесетих, када су били популарни певачи какав је Тозовац, пева химна епископу те епархије, који је, наравно, дао паре да се пева о њему. Да није јадно и кукавно, било би смехотресно – човек даје паре да му, живоме, певају славословље, он, који би требало да буде калуђер, учитељ смирења и самопрезрења (сетимо се свих светих који су за себе говорили и осећали да су нико и ништа, а владика Николај је певао: „Ја сам прах, Боже чуј, Господе помилуј!“).

Јован Младеновић је већ имао гомиле сличних самопохвалних узлета, чак и једну гусларску песму о себи, али је ово сад заиста карикатура над карикатурама. Примитивна нарцисоидност, коју не упражњавају ни пубертетлије у седмом основне, то је израз шумадијског владике, новотарца који је растурио славну богомољачку епархију, увео служење по новом, гонио и затирао правоверно свештенство и монаштво (сви знају како је, мало пре старчеве смрти, урлао на покојног оца Серафима из Благовештења на Руднику зато што га је „издао“ јер је био против лудачких корона мера, а сам Јован је у целој епархији увео маскирано коронопоклонство). И ето спота, са текстом који га велича као да је „шумадијски месија“.

Овај кафански дух слугерањства слави овога света и самозаљубљености колмоване косице, ово презрење светосавског завета из Жичке беседе о правој вери („вера чиста и молитва честа, пост и бдење, на земљи лежање“), ово обзиђивање полудрагим каменом ониксом епархијског двора у доба кад људи немају хлеба да једу – зар то није пут ка „Попадији“? Људи попут Младеновића ругају се православном етосу, и онда безбожници ухвате талас, па снимају одвратне серије.

Опасно је немати смисла за хумор, пре свега на свој рачун. Наш смирени патријарх Павле је једном фоторепортеру, који му се обратио, молећи га за фотографију, речима „Ваша светлости“, са благом аутоиронијом рекао: „Ако сам ја светлост, шта ће ти блиц?“ Замислите патријарха Павла да је градио култ самом себи – колико би му Срба дошло на сахрану? Да ли би их било скоро милион,  или би му дошло хиљаду – две, као по казни?

То што се тиче духовности. А што се тиче песме „Ој, пресветли владико Јоване“, она не може да се пореди са песмама Миланчета Радосављевића. Кад смо већ код народњака.