Екуменизам и посветовњачење су две највеће опасности за нашу Православну Цркву. У позадини погубне секуларизације у иностранству и Грчкој последњих деценија, све више се јавља неприхватљива, трагична и богохулна појава. Православне цркве се претварају у места за световне догађаје.

Изражавајући потпуно одбацивање наведеног феномена, који води деградацији и дегенерацији вере, желимо да вам представимо неке одломке из одличног чланка протопрезвитера Теодора Зисиса, почасног професора Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, под насловом „Скрнављење цркве Светог Пантелејмона Ахаријског (12.12.2010). Значајан догађај међу заблудама у неким питањима православне вере“[1].

+ + +

 „... Ујутру је извршена страшна Тајна Божанствене Евхаристије, на којој са страхом и трепетом присуствују Анђели, а увече, у истом освећеном месту, одржан је световни концерт са световним певачима и певачицама и многи музички инструменти.

Чак и ако се не познају Свети канони, који предвиђају строге казне за оне који света места претварају у просторе за светске догађаје, просто богословско знање и једноставна начела побожности вапе да су свети храмови светиња, и сви предмети у унутрашњости храма су свети.

Њихова једина и искључива употреба је обожавање и прослављање Бога и вршење Светих Тајни. Посебну мистичну благодат и мисију имају они који делују унутар цркава, као што је, на пример, свештенство, у три степена, као и други постављени на службу, као што су појци и чтеци, при чијем постригу врши се посебно чинопоследовање и чита се посебна свештенодејствена молитва.

И парохијани долазе у храмове не да би слушали световне песме светских певача са световним садржајем, већ да би чули јеванђелске речи, псалме и химне и духовне песме како би се одвојили од земаљског и узнели ка небеском.

Храм је дом Божији, то је рај на земљи. Може ли га неко претворити у обичну кућу на комаду земље, место за световне и земаљске активности?

Какой смысл тогда имеют богослужебные слова «Горé имеим сердца», «Двери, двери! Премудростию вонмем!», «Святая — святым»?

Какав смисао онда имају литургијске речи „Горе имајмо срца“, „Двери, двери! С премудрошћу пазимо!”, „Светиње  - светима”?

Већ у Старом Завету пророчка реч је била веома строга према онима који не разликују свето од нечестивог:

 „Њени свештеници крше Мој закон и скрнаве Моје светиње, не одвајају свето од несветог и не праве разлику између чистог и нечистог... и ја сам њима понижен“ [2].

Због тога се Господ прогневио изагнао из храма оне који су вређали његову светост, претворивши дом Божији у дом трговине [3].

По речима Светог Апостола Павла, у храму Божијем обитава Дух Свети, и у њему нема места за друге духове [4].

Могло би се навести многа сведочанства о светости храмова и њиховој употреби искључиво у богослужбене сврхе. Једноставно, подсећамо, када је у Солуну историјска црква Светог Ђорђа (Ротонда) коришћена за овакве уметничке догађаје, дигла се бура протеста, пре свега локалног епископа, Светог Синода, других архијереја, Светог кинота Атоса, богословских факултета и пуноће верника, који су захтевали да Министарство културе ову цркву остави искључиво за богослужење и престане да је користи као музејски простор за уметничка и друга дешавања.

Поред тога, Катедра за пастирску и друштвену теологију Богословског факултета Универзитета у Солуну организовала је у марту 1997. године научну конференцију на тему: „Црква Светог Ђорђа – Ротонда. Богослужење или спомен-простор? Историјско-археолошки, номоканонски и теолошки приступ”.

У објављеним материјалима ове конференције могу се наћи многа сведочанства о коришћењу светих храмова искључиво као места за служење Богу. Пошто се свети храм у време Обнове храма освештава и помазује светим миром, а и зато што се многократно и вишеструко освештава служењем Божанствене Евхаристије у њему, читањем свештених речи и присуством светих сасуда и икона, ом заувек остаје свет, чак и ако из разних разлога буде напуштен и претворен у рушевине.

Из тог разлога, питање правилног коришћења цркава морају да преиспитају поједини епископи који су и сами укључени у скрнављење светих храмова, које, нажалост, чини Археолошка служба, која, између осталог, сваке године организује уметничке манифестације на рушевинама базилике Светог Ахилија у Преспи.

Поред храма и око њега има много места за одржавање оваквих догађаја.

Нажалост, екуменистичке иницијативе и љубав према папистима и протестантима заиста делују корозивно: ми их опонашамо, јер је то тамо уобичајена пракса.

И истовремено верујемо да им кроз дијалоге и екуменистичке активности помажемо и усмеравамо их ка потрази истине.

У ствари, ми сами себе уништавамо на много начина и сумњамо у једну једину Истину Светог Јеванђеља и Светих Отаца наше Цркве.

Навешћемо само једну реченицу Светог Јована Златоустог, који нам каже да „Црква није позориште да би се у њој слушало на задовољство уха“, као и 97. правило Трулског сабора, које каже да они који „нерасудно света места претварају у обична... ако је клирик, нека буде свргнут; ако је мирјанин, нека буде одлучен“.

Пиреј, 3.4.2018. године

Превод и приређивање: "Борба за веру"

_____________

[1] За више о овоме видети Теодромија 12, 4 (октобар-децембар 2010) 485–494.

[2] Језекиљ,  

[3] Јован. 2, 12-17.

[4] 1. Кор. 3, 17.