ЗАПАДНОЕВРОПСКЕ ПРОТЕСТАНТСКЕ И КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ СУ УГЛАВНОМ (ПОЛУ)ПРАЗНЕ

Отимање Кијевско-печерске лавре. Покушај узурпације Чајничког јеванђеља. Стални покушаји да нарко-држава ”Косово” буде примљена у Унеско.

Под окриљем и уз активну подршку ”секуларног” Запада, интензивира се свеопшти напад на православне светиње у руском и српском свету. Ето шта смо добили као крајњи исход ”просветитељства”, вере у разум и борбе за раздвајање цркве и државе.

Добили смо никад бруталније насртаје на духовну сферу од стране Запада који у дух не само да не верује, него га одбацује и настоји да угуши и последње његове енклаве.

Отимање Кијевско-печерске лавре од канонске Украјинске православне обавља се у корист ”секуларне” украјинске државе, коју једнако ”секуларни” Запад из све снаге подржава, на челу са (номинално) јеврејским председником.

Расколници су чак и државну заставу ставили на кијевску светињу

А какве везе, питаће се неко бар реторички, имају Запад или (номинално) јеврејски шеф државе са православљем?

Верски врло мале. Сигурно мање од осталих православаца, на првом месту Руса и Руске православне цркве. Али су ипак посегли за туђом великом светињом.

Покушај ”бошњачких” представника босанско-херцеговачког протектората да полажу прече право на Чајничко јеванђеље од православне Цркве унутар које је и настало - још један је пример садашњег свеопштег напада на православље од стране прозападних неправославних чинилаца.

Какве везе имају данашњи ”Бошњаци” са јеванђељем?

Одговор би требало да гласи – суштински никакав. Но њихови политички представници посежу за њим у име некакве ”босанске провенијенције”.

Али је Босна пре отоманске инвазије била хришћанска. А они то нису. Одавно. Није њихова светиња. Не више.

Они чија то светиња јесте одрицали су се привилегија и нормалног живота да би јој остали верни. А преци оних који би данас да присвоје јеванђеље су се те вере одрекли.

Шта ће им онда Чајничко, или било које друго јеванђеље?

У име ”културе”, кажу. Али које културе – осим културе отимања?!

Светиња припада оном који је се никад није одрекао. Само тада је она жив, а не мртав музејски предмет.

То би свака поштена секуларна власт морала да уважава. Међутим, у Сарајеву поштена секуларна власт никад није заживела. Нити ће. Што значи да је одговор овој узурпацији у покушају као и у Црној Гори – Не дамо светиње!

О правој намери која стоји иза непрестаних покушаја западних сила да угурају своју монструм творевину у Унеско не треба ни трошити речи. Циљ је да се отму косовско-метохијске светиње Српској православној цркви и предају у руке – коме? Надалеко ”чувеној”по религиозности сецесионистичкој ”елити” из Приштине. Оној истој која је славни настављач традиције вођења непрестаног рата против православних цркава и њихових верника и гробаља већ стотинама година.

Зашто је дакле чувена ”секуларна” западна елита толико решена да преко посредника, тј. послушних фанатизованих извршилаца, отме православне светиње од њихових верника и вековних заштитника?

Да би поткопала темеље православних друштава и унела додате раздоре у њих?

Свакако.

Да би разбила Православну цркву као такву у што више, по могућству завађених делова?

Апсолутно.

Али не може то бити све. Не ако погледамо степен декаденције ”секуларних” западних друштава. Нису она више само секуларна, тј. институционално одвојена од религије и вере. Не, она сада све више и све отвореније постају богоборачка. Антирелигијска.

Сатанизам се изједначава са традиционалним монотеистичким верама. Отворено исповедање хришћанске вере се све више сматра политички некоректним, па чак и сигурним симптомом ”екстремизма”, па чак и ”беле супрематије”.

Скрнављење људског тела преко идеологија трансџендеризма и трансхуманизма директно се супротставља поставци да је човек саздан по лику и подобију Божијем.

Бесомучно промовисање ЛГБТ+++++ идеологије и права директно се супротставља библијским забранама и осудама упражњавања те оријентације. А све агресивнији покушаји нормализације педофилије директно се супротстављају новозаветном поштовању дечије чистоте и безазлености, као и упозорењу против саблажњавања деце.

Данашњи Запад је толико нетрпељив према православној вери да са гнушањем и презиром одбацује чак и руски предлог божићног примирја. Не, нису они забринути да би га Руси искористили за поправљање својих позиција. Они су забринути да, бар на кратко, дух Божића не надвлада демоне рата које је Запад нахушкао на малоруску земљу.

Да, бар на кратко, не дође до изражаја чињеница да народ са обе стране крвавог украјинског фронта има много више тога што га спаја него што га раздваја.

 Православне цркве су још увек поприлично пуне. Западноевропске протестантске и католичке цркве су углавном полупразне или празне. Не сме се, стога, допустити православном вирусу да узме маха, јер би се једино у њему још могла наћи клица изгубљеног заједништва вере и верске институције на чијим темељима је саздана хришћанска Европа, у свим своји различитим издањима.

Русија схвата о чему се ради и убрзано ојачава своју друштвено-државну грађевину арматуром свих вера и религија које се у њој традиционално исповедају и практикују. И све више традиционалиста на Западу схвата да се тако нешто још само у Русији ради и промовише са самог државног врха.

За оне који невољно настављају да битишу у постхришћанском свету, православље је најсјајније светло на крају тунела. И зато је под оваквим свеопштим нападом.

       Извор: https://sveosrpskoj.com/