Ових дана дође вест да се упокојио митрополит Јован Зизјулас, један од родоначелника многога зла које се догодило и догађа у нашој Цркви. Тако на њега гледамо ми, чини ми се, још увек исправни, за разлику од већине оних других (и у мантији, а и без ње), који га величају као великог теолога и учитеља Цркве. Нека ово моје подсећање на један догађај и сусрет са њим буде у прилог те моје тврдње.
Било је то у пролеће 1999. г. (или можда 2000. г.) у време Часног поста у манастиру Ћелије. Тада је служашчи јеромонах у манастиру био отац Јован Јеленков, сада блаженопочивши. Није ми био духовник, али смо били врло блиски, припремали смо неке књиге за издавање, приређивао сам велики број акатиста чије је преводе он имао, говорио ми је које би акатисте требало написати... И тако, дођох тада код њега у госте, а игуманија, мати Гликерија, је благословила да могу да преспавам у манастиру. Отац Јован је имао келију у оној згради са десне стране, поред старог конака. Ту сам добио и ја једну келију. И тада сам од њега сазнао да је ту у гостима и Јован Зизјулас, и да је ту већ пар дана. У то време сам већ био чуо за њега, знао сам да је екумениста, али нисам баш пуно знао о његовом учењу. Преспавао сам једну ноћ у манастиру. И следеће јутро, после службе, отац Јован ме позове да ми нешто покаже. Да ли је то била келија баш до моје, или друга по реду, у којој је спавао Зизјулас, не сећам се, углавном, отац ме уведе у њу. Келија је била као и моја, мала, чини ми се са једним креветом. У њој је био и сто и неколико икона на зиду. А зашто ме је отац Јован увео унутра? Па да ми покаже нешто страшно, саблажњујуће. На зиду са десне стране био је закачен постер Б-2 формата (70х50 цм), а на њему, о чуда, један рокер, попут оних из америчке рок групе Кис, сав крвав, обнажен, искеженог језика, страшан. Упитах оца шта је то, откуд то? Он рече да је то Зизјуласово (Сумануто је и помислити да га је ту обесила мати Гликерија или нека од сестара, или евентуално неко од претходних гостију у тој келији, јер би то Зизјулас, да није било његово, пријавио игуманији и постер би био под хитно избачен). Шта сам онда мислио о томе, појма немам, заборавио сам. Али вероватно слично као и сада. Који би се нормалан и обичан мирјанин, а камоли архијереј, дрзнуо да то стави у собу једног манастира, коме би то била „икона“ за молитву или медитацију, него некоме ишчашеног ума. А ето, то је била „икона“ иконе и свеца већине данашњих Србских теолога, митрополита Јована Зизјуласа. Мој ум то другачије не може да схвати. Нисмо дуго били у соби, можда минут-два, можда и мање и изашли смо напоље. А причао ми је отац Јован и да му је Зизјулас причао о томе како је већ дуго у екуменистичком покрету и да види да то никуд не води, јер неправославни неће и не желе да постану православни, и да је труд узалудан. Међутим, колико видимо, он није напустио и осудио тај пут до саме смрти. А онда сам тога дана имао и „част“ да будем за столом на ручку, у старом конаку, у оној великој примаћој соби чим се уђе споља, са митрополитом пергамским, Јованом Зизјуласом. Били су ту присутни још игуманија, мати Гликерија, и отац Јован, који ме је повео са собом. Ручак је био „на води“, јер је био строги пост. Као десерт послужене су обланде са пекмезом. Међу нама није било неког великог разговора. Нико од нас није знао грчки, а да ли је Зизјулас знао Србски и говорио, заборавио сам, давно је то било. Сад на глас размишљам, да ли сам тада узео благослов од њега, вероватно јесам, али се не сећам. Оматорило се. А размишљам и да ли би то требао да исповедим. Ето, то је био мој сусрет са једним од највећих јеретика 20. века, непланиран и ненадан, али никако и случајан, јер ко верује у случај, не верује у Бога. Отац Јован Јеленков је умро 5. децембра 2020. г. у 62. години. (Причали су ми његови најближи, да је у петак, дан пред смрт, рекао: Отровали су ме. И то је врло могуће, јер је само десетак дана пре тога одржао једну беседу после Свете Литургије против „короне“ и маски у цркви и поставио је на ју-тјуб (или неко ко је то снимио). Нису му опростили за то, али су га учинили мучеником за Истину.) Да ли је он то после Зизјуласовог одласка испричао мати Гликерији, тај догађај са крвавим постером, не знам. Она је још жива. Могла би то да потврди. А неки, који ово читају, могу да кажу и помисле: Ђе се сад овај нађе, да на овакав начин блати велико име Цркве, ко да му још поверује. Шта рећи на то? Зизјулас је отишао Богу на истину, а и писац ових редова није далеко од тога, па му баш не би било паметно да лаже и опањкава, макар и великог јеретика, јер се тамо за сваку празну, а камоли лажну реч, одговара. Стварно, шта му је тај постер значио? Можда би неко паметнији од мене могао да домисли нешто више о томе. Можда му је само служио да покаже, размишљам, куда овај свет води, ка каквом злу и ругоби? Али опет, ко би то донео у свети манастир и ставио га на зид поред светих икона. Нико нормалан. То је чисто Богохуљење. Ја мислим да би мати Гликерију шлог ударио да је то видела. А отац Јован је то могао да примети или кад је можда био гост код Зизјуласа у келији, или кад је овај можда отварао врата, а он пролазио ходником. Ако ипак Јован Зизјулас није имао ништа са тим, он би тражио да се то склони из његове келије. А он то није учинио. А паде ми на ум, у одбрану Зизјуласа, да то није случајно ставио отац Јован, на брзину, док овај није био у келији, па позвао мене да то видим, саблазним се, и онда то опет склонио напоље. А све то, рецимо, да бих ја после две деценије о томе писао на Борби за веру. Теоретски би то било могуће, али, практично, ко је познавао оца Јована, човека кога је сатаниста избо ножем у манастиру Зочишту на Косову и Метохији, кога су шиптари заробили годину дана пре него је дошао у манастир Ћелије и који је три деценије свим својим бићем служио искрено Богу, и на крају страдао за Истину, за Бога, то би била само хула на њега. Али, ето, да, као полицијски истраживачи, поменемо и ту могућност. И шта рећи на крају. Испаде цео роман од овога. Ако ове моје, рецимо оптужујуће претпоставке нису тачне, ако је то, са тим постером, било само, ето тако, хира ради, или шта већ, опет, необично је и саблазно је. Недао Бог да ја овим желим да још додам терета на душу Зизјуласову, која је ионако оптерећена јересима из његовог богоразмишљања и учења. Не. Него да само посведочим о једном необичном догађају из његовог, али и из мог живота. А Бог је њему већ пресудио за дела његова, а и мене то исто чека. У сваком случају, овај догађај можда говори о Зизјуласовој личности и вери у Бога у то време више од све његове „теологије“. Јер, почетак мудрости је страх Господњи. А ко би онакву ругобу ставио у своју собу, још манастирску, да има тога страха? Дај Боже да се у међувремену покајао за то. Тај постер је био сличан овома доле: п.с. А замолио бих братију са Борбе за веру, ако имају негде у архиви текст блаженопочившег протојереја др Лазара Милина, о учењу Јована Зизјуласа о смртности душе, негде из 2000.-тих година објављеног у часопису Православље, где је мудри професор Милин лепо објаснио како је то учење осуђено на Васељенским саборима као јерес, и да га поставе на своју интернет страницу, или да ми га бар пошаљу, јер га немам, али га се добро сећам. (Напомена "Борбе за веру": Тај текст проте Лазара Милина, драги брате Мирко, се налази на нашем сајту на следећем линку:http://borbazaveru.info/content/view/1417/30/). На дан преподобне Ксеније и свете Ксеније Петроградске 2023. г. Мирко Нанић Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|