За неупућене и лаковерне, путовање патријаршијске делегације у Сједињене Државе у јануару уродило је бар једним, привидним, успехом. Контуре те фатаморгане могу се видети овде и овде, на званичном сајту СПЦ. 

Да потсетимо. У другој половини јануара 2023. патријарх Порфирије у пратњи неколико сарадника запутио се у посету епархијама СПЦ у Сједињеним Државама. Та посета формално је образложена жељом патријарха да овогодишњу прославу светога Саве проведе међу српским православним верницима у Америци. Међутим од самог почетка такав резон за посету деловао је неубедљиво и чудно.

Криза у вези са Косовом и Метохијом захуктавала се управо док су се патријарх и његова пратња спремали за прекоморски пут, али није било назнаке да се разматрало одлагање како би патријарх у тим важним тренуцима остао уз народ у матици. Још мање је било речи о томе да би као поглавар Цркве Порфирије евентуално могао стати на чело масовног противљења ултимативном отимању КиМ од државе Србије, а у дугорочнијој перспективи и од саме Цркве коју он предводи. Најмање је била испољена намера да се патријарх у име Цркве формално изјасни према растућој вероватноћи да су државне власти спремне да удовоље страним притисцима и да признају насилно одвајање колевке српске духовности и културе.

У критичном периоду Порфирије се налазио на безбедном растојању, 10,000 километара од епицентра контроверзе. Домаћа јавност га је тек спорадично преко медија виђала, а о горућем питању Косова одатле се његов глас уопште није чуо.

Уместо тога, Порфирије је неколико дана боравио у Њујорку где се, према званичној верзији, са својом стручном пратњом бавио обновом девастираног храма св. Саве. Вероватније је, међутим, да се првенствено бавио материјалним питањима везаним за располагање мултимилионским „ваздушним правима“ изнад плаца на којем се налази изгорели храм. Током преосталог времена проведеног у САД боравио је у посети верницима и црквеним установама у Вашингтону и околини Чикага, али опет без изјашњавања у вези са ултиматумом западне коалиције да Србија призна отимање Косова. Знаковито је да се по повратку у земљу, на прослави Дана државности 15. фебруара, Порфирије појавио али на погрешном месту и у погрешном друштву.

Да би се створио привид да патријаршијска посета Сједињеним Државама није била чисто церемонијална и да су постигнути неки опипљиви резултати, на званичном сајту СПЦ 9. фебруара освануо је текст где се излажу измене и допуне правних аката који регулишу статус и рад епархија СПЦ на територији Сједињених Америчких Држава и одређује се њихов однос са београдском Патријаршијом. У принципу, интервенција Патријаршије којом се у тим епархијама, које се већ неколико година налазе на рубу отцепљења, најзад заводи ред и на изглед осигурава црквено јединство заслужује подршку. Међутим, пажљивије читање тих докумената производи низ недоумица, од којих ћемо истаћи само две главне.

После завереничког покушаја тројице епископа у Америци да без знања и одобрења виших црквених власти и консултације са својом паством измене назив епархија бришући њихов српски идентитет и замагљавајући везу са СПЦ, као и потајним пребацивањем црквене имовине на име једночланих секуларних корпорација у потпуности под њиховом личном контролом, подразумева се да свака промена којом се учвршћује веза са матичном Црквом у Србији делује позитивно. Међутим, с обзиром на познате чињенице у вези са општим смером политике коју води Патријаршија СПЦ, ипак постоје озбиљни и трезвени разлози за скепсу.

Подсетимо на позадину сумњи које су настале у вези са делатношћу тројице епископа СПЦ у САД, Иринеја, Максима и Лонгина. Сам чин преименовања српских православних епархија у САД под њиховом управом, што су 2017. године учинили без ичијег знања и одобрења, као и пребацивање црквене имовине у једночлане корпорације под њиховом личном контролом, требало је да буде довољан сигнал за хитну дисциплинску акцију надређених црквених власти и рашчињење самовољних манипулатора, што се уопште није догодило. Али још значајнији је шири контекст њихове операције. Основано се сумња да су тројица епископа били у дослуху са фанариотском истанбулском Патријаршијом, која је такорећи без пастве, и да је план био пребацивање српских епархија (и епархија других православних цркава у расејању) под њену јурисдикцију да би се бројчано ојачала за извршавање важних екуменистичких задатака. Концентрацијом контроле над свим ресурсима српских епархија у САД у рукама тројице тамошњих епископа, који делују солидарно и у истом духу, рачунало се да је такав план могао постати практично изводљив.

Смисао тог плана постаје разумљивији ако се посматра у још ширем контексту. То је екуменистичко утапање православља у „хришћанску“ компоненту светске религије на којој се ради и чији се обриси већ назиру, у припреми за појаву – јасно је кога. У тим припремама Ватикан и Фанар играју кључну улогу. Неопходан корак у том правцу је јачање моћи и утицаја, унутар православља, фанариотског патријарха, који се мора уздигнути на ранг „источног папе“ да би предстојеће уједињење Фанара и Ватикана добило већу тежину. Пребацивање православних дијаспора под тренутно малобројну јурисдикцију васељенског патријарха један је од начина да се то постигне.

Какве то везе има са патријаршијском интервенцијом у српској црквеној дијаспори у САД и очигледним настојањем да се преузму дизгине из руку тројице непокорних и потенцијално расколничких епископа? Сваком чији су аналитички капацитети неоштећени и ко објективно сагледава понашање београдске Патријаршије одговор на ово питање је очигледан. На принципијелном плану, између тројице епископа у Америци и управљачке врхушке СПЦ у Патријаршији у Београду не постоје озбиљна неслагања или разлике. По неким материјалним питањима они могу имати различите интересе где повремено долази до трвења, а могуће је и да су неки од њих лично мање или више скандалозни од других. Али у погледу темељних „еклезиолошких“ поставки њихова стајалишта су готово идентична.

Пре само неколико месеци црквено руководство београдске Патријаршије, на челу са патријархом Порфиријем, урадило је практично исто за шта су се сумњичили тројица епископа у Америци, а што су Порфирије и његова делегација пре неки дан обнародованим „Изменама и допунама Оснивачких аката и статута епархија и манастира Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава“ наводно осујетили. То руководство је целокупно духовно и културно наслеђе Српске православне цркве у Македонији, у пакету са  паством, пре неколико месеци великодушно предало тамошњој расколничкој коминтерновско-брозовској лажној црквеној творевини, давши јој „аутокефалију“ и легализујући њено постојање. Каква је разлика између тога и завере које су припремали епископи у Америци, чију реализацију је београдска Патријаршија правовременим путовањем патријарха и његових правних саветника наводно у задњи час спречила? И у теорији и у пракси – никаква.

У томе је суштина ствари. И једни и други раде исти екуменистички и религиозно синкретистички посао, а методологија им се само у нијансама разликује. Да се на челу српске Патријаршије и управних органа СПЦ налазе архијереји посвећени неисквареном Православљу и Светосављу, концентрација власти над америчким епархијама у центру Српске православне цркве, каква се овим актима предвиђа, могло би бити добра и охрабрујућа вест. Али како ствари стоје, исход ове операције неће бити ни одбрана правоверја ни потврда црквеног јединства. Наместо тога, уводи се механизам помоћу којег ће, договором екуменистичких врхушки и декретом из црквеног центра, предаја српске црквене дијаспоре, не само у САД већ и на другим континентима, бити изведена још ефикасније и потпуније.

Поред наведене, постоји још једна забрињавајућа појава која прати концентрацију власти и контроле у београдској Патријаршији, оваквој каква је она данас. То је продужетак подривања темељних начела црквеног живота српске православне заједнице у САД. У великој мери то је већ постигнуто практичним преузимањем парохијске имовине на локалу од стране виших црквених инстанци и искључењем верника, који су је цркви даровали, из управљања.

За разлику од других земаља (укључујући Србију) где преовлађује различита пракса, у Сједињеним Државама црквени живот међу Србима традиционално је био организован око црквено школске општине као средишне компоненте. Српски исељеници који су желели да на неком подручју оснују црквену заједницу удруживали би се да пронађу и купе одговарајуће земљиште после чега би заједнички, са благословом црквених власти, организовали и финансирали изградњу храма и пратећих објеката. По овом моделу, црквено школска општина се затим пред локалним грађанским властима региструје као корпорација (верска или цивилна, у зависности од прописа конкретне државе САД) а њени чланови постају сувласници материјалне имовине црквене заједнице и управљају њоме у складу са статутом регистрованим код државних власти. Надлежни епископ и свештеник, кога епископ поставља на парохију уз сагласност чланова црквене општине, баве се искључиво верским питањима, немају правне ингеренције да управљају имовином црквено школске општине и не могу да је отуђују.

Овај хибрид система у матици и праксе коју су српски исељеници затекли када су дошли у САД деценијама је беспрекорно функционисао у црквеном животу верника СПЦ у Сједињеним Државама. У одређеном тренутку заштитио је знатан део српске црквене дијаспоре када је Брозов режим 1963. године, преко поробљене Патријаршије, покушао да свргне свога противника, тадашњег  епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића. Тада се овај систем јаке локалне самоуправе показао као највећа препрека остварењу намере режима. Постављање нових, „флексибилнијих“ владика под диригентском палицом Верске комисије и покушај преузимања целокупне црквене имовине административним декретом из Београда није уродило плодом према очекивању зато што је пред државним властима свака појединачна црквено школска општина била  правно аутономна. У свакој од њих, чланство је користило могућност да гласа да ли прихвата или одбацује наређења Патријаршије у Београду, у чију су слободу самосталног одлучивања под комунистичким режимом амерички Срби масовно сумњали, и нових епископа које је она инсталирала. Док су неке парохије из сентименталних разлога већински гласале да се повинују „Мајци Цркви“ и потчине новопостављеним владикама, велики број општина је гласао да не признаје наметнуте промене и остаје уз слободног српског епископа Дионисија. Комунистички план да се у америчком расејању једним потезом преузму целокупна црквена организација и имовина, и да се обезглаве и ућуткају противници режима у Југославији, местимично јесте успео. У целини, међутим, план је пропао а то се догодило првенствено захваљујући децентрализованом устројству српских православних црквених установа у то време.

То историјско искуство српске дијаспоре применљиво је и сада при оцењивању нових правила игре која београдска Патријаршија уводи на територији трију америчких епархија. Та правила почивају у потпуности на вертикалном, хијерархијском принципу, не уважавајући традиционални концепт правне аутономије и локалне самоуправе црквено школских општина који је шездесетих и седамдесетих година одиграо кључну улогу у одбрани слободног дела српске Цркве од насртаја неслободне Патријаршије и комунистичког режима који је дириговао њеним поступцима. Сличности између тадашњег и садашњег стања није тешко препознати. Од тада, у епархијама под патријаршијском контролом изменом регулатива одвија се непрекидан процес подривања локалне самоуправе у корист надлежног епископа. Сврха тог кретања је да се смањи простор за неиспуњавање налога виших инстанци, не само у духовном него пре свега у материјалном и сваком другом смислу. Патријаршијски акт објављен 9. фебруара затечене односе на уштрб локалне самоуправе оставља нетакнуте, не предвиђајући могућност ревитализације пређашњег децентрализованог устројства, са широким локалним ингеренцијама. Новооснована патријаршијска корпорација се са својим „контролним пакетом“ уграђује у већ постојећу вертикалну структуру са циљем још ефикаснијег коришћења административних погодности које та структура сваком центру моћи пружа.

На какав начин ће те погодности бити коришћене, показаће се благовремено. По нашој процени, у игри која по свој прилици води ампутацији знатних делова Српске цркве амерички епископи су се само преиграли али они нису скренули са опште линије. Спровођење те линије, када околности буду сазреле, највероватније ће бити задатак највиших органа СПЦ у договору са Фанаром, као што је већ виђено у афери „македонске аутокефалије.“ Та хипотеза уједно објашњава уздржан третман и изостанак канонских санкција према америчким епископима Максиму, Иринеју и Лонгину за тешке преступе против црквеног поретка.

Да је могуће веровати у правоверност и националну одговорност београдске Патријаршије, повећана централизација у принципу не би била исувише проблематична. Али није тако, и као што смо већ истакли недавно отписивање епархија у Македонији, са целокупном црквеном имовином и културним наслеђем српског народа, упућује на највећи степен неповерења и крајњи опрез.