За свакога човека важи да мора да поштује закон Божији, да воли заповести Божије. Цар Давид каже: „Омиљеше ми заповести Твоје, Господе, тога ради не одступам од Твојих заповести и дан и ноћ и о њима размишљам .“ (Псал. 119:173).

   Бог створи човека да буде врло мудар и опрезан и далековидан. Да одаје славу Господу, да благодари Богу, да зна да је дошао као и његови преци, који су били, и нестало их је. Отишли су у вечност, отишли су тамо где  сви покојници одлазе. Тамо где ће да добију награду или казну. Казну за непослушност, казну за неопрезност, за непокорност Богу.

   Кад неко нешто чини по својој вољи, кад деца чине нешто по својој вољи што не желе родитељи, како вређају родитеље, како им стварају жалост! Тежа им је жалост него увреда. Увреда срамоти човека, али је родитељима тежак тај отпор, та непокорност детиња.

   Тако исто и Бог, не може да подноси да му будемо неблагодарни и незахвални и непокорни. Не мора Он то да подноси и неће да подноси. Ако је неко чинио то, не може да буде награђен јер није био послушан, није био покоран вољи Божијој. Зато не може да буде у вечности награђен тамо где иду праведници, где иду они који су служили, који су животом својим, делима својим сведочили побожност своју и верност своју Богу.

   То морамо да знамо, о томе ја вама говорим, без обзира ко вам како говори и дал' вам говори. Можда вам нико и неће да говори тако, тако насртљиво, тако безобзирно ко ја. Ја се вама никада не извињавам ако вас нешто увредим поукама и ако сам вам досадан, ја се никад не извињавам. Зато што не треба да вам је досадно оно што је наука Божија. Зар ја треба да вам се извињавам, а? Ја треба да вам дајем и чиним, да вам помогнем, да ваша побожност расте, напредује.

   Смртни сте. Сутра ћете умрети. Неко ће бити крив, или ви или ваши учитељи за ваше душе, за вашу вечну погибао; за ваше незнање које ће да вас одведе под власт ђаволску у вечни огањ.

   Каже Господ, беше један богаташ и сирома Лазар. Лазар беше у наручју Аврама у Царству Божијем, а богаташ у вечном огњу. Па каже: „Молим те, оче Авраме, пошаљи Лазара нека иде, нека каже мојима. Седам браће имам тамо, да и они не дођу на ово место мучења. Реци им где сам ја, њихов брат, посаветуј их.“ А Аврам каже: „Имају они цркву,  имају закон Божији.“ А богаташ каже: „Не, ако неко дође из мртвих па им каже повероваће.“ А Аврам каже: „Ако не послушају закон Божији, неће послушати ни онога ко им из мртвих дође.“ (Лк. 16: 30, 31) То је мало већа прича за објашњење, али тако јесте. Ето, видите, како Бог означује, доказује да постоји вечни огањ. Каже богаташ: „Пошаљи Лазара да умочи прст у воду и да ми расхлади језик.“ Видите ви шта се све ту помиње, и језик и вода и прст и ходање од Аврама до богаташа у пакао. А Аврам каже: „Не може, ти си то заслужио, а овај ово и поврх свега тога, између нас је велика провалија, ко зна как'а – да не можете ни ви отуд да пређете овамо, ни ми тамо.“ Истина Божија је оно што Бог говори – то је истна Божија за којом човекова потреба је велика. И када ми имамо истину, и идемо за истином, онда је „благо нама“, али морамо да се покренемо, морамо да се протресемо; морамо да се учврстимо, и да не будемо млитави – да верујемо и да не верујемо, и да поштујемо и да не поштујемо Бога. То не може тако. Ја никад нисам другачије поступао. Зар ја нисам вид'о људи, ко зна колк'о и какви', да се овако крсте, како било? Да л' му је лева, да л 'му је десна о томе и не мисли, само мота нешто овако. Па зар сам треб'о то да гледам, па и ја да се крстим овако?

   Ниједан од нас се не моли Богу ваљано, потпуно како треба. Наш живот је знак за то да нисмо побожни, јер ако смо добро побожни, како можемо да правимо скандале, како можемо да грешимо? Ко је тај војник који сме да греши у присуству старешине и под униформом војничком? Ко је тај војник? Он у граду мора да води рачуна како се понаша, јер и тамо има контрола, свуда има контрола за њега.

   Тако човек побожан, не сме да греши. Ко ће твој грех да оправда, ама питам те, ко? Је л' то отац и мајка, је л' то муж или супруга? Ко да оправда? Само твоје сузе, само твоја покорност Богу, признање пред Богом и кајање озбиљно, и поправка живота могу да те оправдају.  Не може другачије. Кад би то могло другачије, ми не би имали ни једнога праведника, ни једнога свеца не би имали. Али је Бог дао па су људи били тако ревносни, истрајни у служењу Богу, праведни, богоугодни. Бог их је дао да буду и пример нама, ал' они нису гледали да буду нама пример, него су желели да служе Богу ваљано, јер су знали да су смртни. Знали су да морају из овога света да иду у вечност, и оно што су понели са собом, то ће да их спасе и оправда – дела њихова праведна.

   А ми дремамо, ми куњамо, не радимо, нисмо опрезни нигде. И кад смо под милошћу Божијом, кад нам је добро, све угодно, и онда нисмо ваљани, али и онда кад смо под бичем Божијим – никако нисмо онако како треба да смо. Тело човечије је јако слабо; то је један леш. Зар не видите да је ово тело један леш?

   Многи су људи имали у неке људе велика поверења ради своје побожности и ради своје жеље да живе побожно, али кад су нешто видели или од некога чули, што их је изненадило, они су тешко били погођени, смртно су повређени били. Кажу, зар је могуће? Све је могуће, могуће је. То је човек, није то свети Сава, није то свети Василије Острошки, није то Наум Охридски. То је човек који живи непотпуно побожно. Јер човеку праведност и богоугодан живот, који је у њему, не да да греши, не да му неограничену слободу, не да му штетно право.

   К'о год да видите милиционера у униформи. Тамо је он страх и трепет, јер је власт, а овамо кад обуче цивилно одело, ви га сматрате као једног обичног, обичног човека. Тако и ти побожни људи. Ако су побожни само овде-онде, а нису свукуда, то су улични људи. На улици су донекле људи, али овамо нису прави пример. Те не би смело да буде, ни међу својом породицом, ни игде другде.

   Зато је Господ казао апостолима: „Будите светлост свету.“ (Мт. 5:14) Ако сте ви мрак, хоће да каже, какав ће тек да буде народ у којем нема науке Божије и који зависи од ваше науке? Бог је припретио апостолима и јако им је припретио. Казао им је: „Ако ваша срца отежају ждерањем и пијанством и бригама овога света, нећете видети Царства Божијега. Ако вас буде народ хвалио за ваше моћи.“ (Лк. 21:34)

   Као што ми имамо поверење у светог Василија, јер је чудотворац, светац чудотворац; идемо њему за помоћ и у највећим нашим бедама. Тако су одлазили апостолима који су били славни по делима, по чудотворству, али Господ им каже: „Ако се будете радовали народној похвали, немате похвалу од Мене, јер чините то ради славе, од народа примате похвалу. То вас радује, то вам чини задовољство. Немате награду јер се не надате у Божију похвалу, на зависите од Божије похвале, нисте везани за њу.“

   То није права наука Божија, и права и потпуна и ваљана за све нас људе, јер немамо у шта да се уздамо. Тако, сваки побожан човек да се узда једино у Бога и чини што је Богу угодно.

„Отац Сава, слуга Бог живога“, ман. Св. Вазнесење Овчар Бања, о Спасовдану 2007. (Животопис, беседе, казивања, сведочења, записи)