Наши су на Косову страдали и нису то могли да избегну, али су страдали ради вере, ради побожности. Народ на Косову је некад био најпобожнији, али колико стотина година они живе под притиском ислама, под притиском Албанеза, Арнаута и није чудо што су они мало ослабили, јер су се борили и снага је изнемогла, снага је истрошена.

Тако исто и Крајина. И они су људи данас непобожни. Али колико је тај народ изложен притиску, то само Бог зна. То само треба писати и писати.

   Тако наш прасвославни свет, служећи Богу, опет се нада да ће се спасти, да ће га Бог помоћи да се спасе, да му не узму душмани земљу и имовину. Иако су узели Косово, Косово нису наши продали. Онај ко би продао Косово, то сигурно не би био Србин и то не би могло пред светском јавнишћу да буде законски. Србија, једна власт српска, хришћанска, православна, Карађорђева, династијска, крунска – она никад не би то продала, а онај ко би продао био би противник и народа и династије, и то не може да буде признато.

   Иако су нам узели Косово, Косово није њихово и њега не може нико да прода, нит га је продао. Иако су га они отели, доћи ће време, даће можда Бог да се то врати, јер се враћа своје – не туђе, не арнаутско, не турско, него своје. Тај наш српски свет страда зато што је побожан свет, зато што је православан. Да нема такве невоље, ми би много подивљали, ми би много осилили, уздали би се у своју моћ, уздали би се у своју власт, у своју вештину, и та величина наша и та наша власт не би била Богу мила. Јер ако ратујемо за светињу, светињу морамо да поштујемо; светињу не смемо да вређамо, према светињи морамо да будемо пристојни, пажљиви да се не огрешимо. Тако нас Бог води.

   Неко је нама узео Косово и Метохију и дао Арнаутима, као да је то њино! А отето! Ни један Турчин и Арнаут неће радити на Косову и залагати се онолико колико може да се залаже доле у Албанији, да тамо обезбеди своје потомство. Он зна да је то српско и да је то од Срба отето и да би то Срби, они тамо који су на Косову, одбранили без напада из Србије, да нису дошли они њихови услишитељи. Ти њихови услишитељи продужили су и одобрили њима разбојништво; одобрили су им да буду и даље разбојници, да буду оно што Бог не одобрава, оно што понижава човека и пред човеком и пред Богом. И за нас је то увреда, да се нама отме и да се да нашим непријатељима. А наш народ не може да брани своје право, своје светиње. Али Бог, Он ће да брани, кад и како буде требало, и ако буде требало.

   Краљ Петар и краљ Александар слали су српску војску кад је пошла на Косово, молећи је да ништа не чини лоше, никаква насиља на народу. Требало је да се ослободи земља, дедовина, светиња испод ислама, али војска није чинила никакве тероре. Тамо је те Арнауте, Шиптаре на Косову напала нека епидемија и тај народ је почео да умире. Наши су дознали и одмах послали све што је било потребно од санитета, лекара, на Косово Шиптарима да се народ лечи. Нису они дошли да ратују против деце, против жена, против стараца, ни против народа, већ само да ослободе своју кућу од непријатеља. Тако се некад ратовало, то је рат био свети.

   Али, ако буде века, цео свет ће ваљда бити са нама Србима. Неће моћи да нас униште све. Наш је народ изгинуо од дванаесте до четрнаесте. Тамо их преко Албаније докусурило. Плава Гробница, на Крфу тамо. Плава Гробница, море. Завију војника у крпе, у чаршафе неке дроњаве, прљаве и врши се опело и све се то спусти у море. Плава Гробница, заједничка гробница и нисмо уништени. Опет су наши те османаесте године, пре Француза и пре свих других трупа, прешли Србију и стигли су. Докле? Стигли су горе до Словеније, наши ослободиоци, наша војска, храбра, жива ко ватра, ко рисови, ко лавови.

   Знају они то све. И и то слободно можемо да кажемо нашим непријатељима:

   Ако победите, бићете побеђени, јер је с нама Бог. Ако опет победите, и опет ћете бити побеђени, јер је с нама Бог.