Пост обавезно подразумева уздржавање. И, иако је већ много речено и много ће, вероватно, више бити речено о томе да „гастрономска“ компонента поста није главна, а још више једина, она ипак постоји. И скоро увек изазива неку врсту камена спотицања.

Неко томе асимилира неку апсолутну вредност - и греши. А неко, напротив, верује да то уопште није важно, и такође греши. Човек, не рачунајући снагу и не у складу са стањем свог тела, настоји да што строжије пости, настојећи да испуни прописе Типика, и као резултат тога завршава у болничком кревету. Други, одличног здравља и изузетне телесне снаге, искрено је убеђен да без „дозволе за млечни” пост никако не може да преживи.

Неопходно је, постећи, ићи царским путем: не преузимати на себе неподношљиво бреме, али не заборавити да пост захтева подвиг.

Без икакве сумње, „није човек ради суботе, него субота ради човека“ (Марко 2:23). И тако, не човек за пост, него пост за човека. И зато је приликом поста потребно следити царски, односно средњи пут: не преузимати на себе неподношљив терет, не постити строже него што то дозвољавају телесне могућности, али при томе не заборавити да пост захтева подвиг, угњетавање плоти, и осећање овог угњетавања мора бити обавезно, иначе у чему ће се састојати подвиг? И сигуран сам да ма колико разумни људи, ма колико ми били разумни, исправније је када се хришћанин, припремајући се за пост, посаветује са својим духовником о свему, па и о такозваној гастрономској страни.

Зашто је уздржање толико важно? Човек, по својој природи, природно тежи ка благостању. Али у палом стању, наше идеје о томе шта је то благостање, показују се знатно изобличене, и најчешће сматрамо да је задовољење наших страсти „добро“, макар не грубо, очигледно, али суптилно и сакривено. Међутим, све је међусобно повезано и, не настојећи да прекинемо једну врсту страсти, природно се налазимо беспомоћни пред другом. А уздржавање у храни постаје, такорећи, нека врста базе, прво и најједноставније искуство одрицања од онога што нам причињава задовољство – не грешног, потпуно невиног. Али управо то одбијање, добровољно, неизнуђено, помаже нам да бар мало ојачамо своју вољу, даје нам, с једне стране, представу о томе колико заиста зависимо од свог тела и његових жеља, а са друге стране , то нам омогућава да значајно ослабимо ову зависност.

Уздржавање у храни постаје нека врста темеља, прво искуство одрицања од онога што нам причињава задовољство.

Човек, постећи, одбија ради Бога, ради своје духовне користи, оно што сам воли, одбија оно без чега у принципу може, али без чега му је тешко у исто време. И то не чини из своје самовоље, већ из послушности Цркви, трудећи се, колико је то за њега могуће, да се приближи испуњењу захтева Типика. При томе може, попут псалмисте, да каже у молитви: „Види смирење и труд мој, и опрости грехе моје“ (Пс. 24, 18) – ако се, наравно, не само смирава пред прописима Типика, већ и мисли о свом посту смирено – не као о високој врлини, већ као о томе да је то чињење природно за грешника који се каје.

Међутим, да ли је могуће мислити да све речено исцрпљује и затвара тему уздржања? Да смо, одредивши меру телесног поста и задобивши прави однос према њему, испунили све што се тиче уздржања? Наравно да не.

Савремени човек је, по превасходству, потрошач. Дух конзумеризма је ушао дубоко у наша срца – толико дубоко да нам је тешко да се не само према свету у коме живимо, људима, већ и према Богу не односимо на потрошачки начин: ми стално нешто очекујемо од Господа, ми захтевамо нешто, али не примајући оно што се тражи, ми се вређамо и гунђамо на Њега.

А уздржање је најбољи начин да објавите рат потрошачу у себи. Утешњавање себе у храни је, понављам, ограничено. Сви се вероватно сећамо магарца Насрдин Хоџе, којег је он научио к умртвљивању плоти: Хоџа му је сваког дана смањивао количину хране, све док, коначно, када је дошао у шталу, није видео да магарац беживотно лежи на земљи. Али овде је уздржање од онога што конзумирамо прекомерно, од онога што нам никако није неопходно или једноставно штетно – овде имамо заиста огромно поље за достигнућа.

Барем неколико примера. Сви ми, чак и да нас Господ није обдарио даром речитости, много грешимо језиком. А томе посебно доприноси наша навика да говоримо без размишљања, без опреза, да говоримо више него што је потребно. Ако постом одлучимо да се бар мало ограничимо у разговорима који нису неопходни, ако одлучимо да не говоримо без размишљања, ако одлучимо да не кажемо оно што нам савест јасно сведочи да то није потребно, добићемо огромна корист, а такво уздржавање би било веома похвално.

Колико сувишних информација савремени човек конзумира! Уливају се у нас неконтролисаним током са телевизијских екрана, са компјутерских монитора, са друштвених мрежа, из звучника наших радија и ауто-радија. Преоптерећени смо њима, наш нервни систем не може да издржи оволику обиље надражаја, а ум није у стању да у потпуности анализира и процени све што видимо и чујемо. А реч Божија, тако битна за нашу душу, нестаје у свој тој разноврсности вести, прича, гласина, у разноврсности видео и фото секвенци, као да је и само семе из јеванђељске параболе у ​​трњу. Дакле, јасно је: ограничавање информација, контрола над њима, својеврсни „информациони пост” је обавезна компонента Четрдесетодневног подвига, без тога се ништа не може успети.

Постоји такав феномен тренутне стварности као куповина. Нешто није у реду у животу, проблеми муче, тешко је у души - шта треба учинити у таквој ситуацији? Тако је - купи! Куповина вас охрабрује, поправља расположење, подиже виталност, помаже вам да заборавите на потешкоће и противречности, човек се радује, нада се најбољем, све док поново не постане малодушан и осети да је дошло време да се прошета по продавницама. И добро, да је овај „магични рецепт“ доступан само онима који имаму пара, кокошке не кљуцају! Данас постоји тако магична ствар као што је кредитна картица: не само да нема новца – заправо сте дубоко у дуговима, али још увек имате дивну прилику – да наставите са куповином, а затим, мало се радујући, уроните у тугу јер већ потпуно није јасно како вратити позајмљено и поврх тога платити камату. Уздржавање од сувшних, непотребних куповина, од куповине као забаве је најважнија духовна вежба за савременог човека. Трудећи се у томе, он јача своју вољу, ослобађа се нових разлога за малодушност (због другог расипања), штеди та средства, захваљујући којима на крају може да стекне нешто заиста неопходно или чак помогне некоме у невољи.

Мислим да ће сви моћи да доврше ову серију ако пажљиво погледају у своје животе, покушају да схвате шта она буквално тражи у „корпи“, из које је време да се ослободи. Уздржавање - тако свеобухватно - даје души огромну снагу и слободу, даје могућност да се стварност сагледа на потпуно другачији начин, не фокусирајући се на чињеницу да је буквално све у њој предмет за потрошњу.

А ово није довољно. За почетак, ослобађа барем мали кутак у нашем срцу за оно што би идеално требало да га испуни: за тај духовни садржај, који је, у ствари, живот – у правом, а не искривљеном смислу.

То је први, истински важан плод поста – онај прави, који се спроводи у уму.

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Православие.ру"