"Реци папи: Ти си први у гордости, а ја сам одмах за тобом. Ти, због тога што кажеш да си непогрешив, а ја зато што ме зову Најсветијим. Обојица смо лажови, зато што ни ти ниси непогрешив ни ја нисам најсветији"-

Старац Филотеј Зервакос

О ЕКУМЕНИЗМУ

Сајт „Борба за веру“ се, од оснивања, бори против лажи екуменизма, који, тобож, води ка јединству свих хришћана. Нећемо по стотину пута понављати каноне који забрањују молитву са инославнима, и који су, како је рекао отац Јустин, јасни и за савест комарца. То је јасно. Ми ћемо рећи само кључни разлог због кога смо против екуменизма.

– То је, у ствари, духовни блуд, проституција најгоре врсте, која води ка стварању Антицркве, која се у Апокалипси зове Блудница вавилонска. Ево шта је о томе рекао руски свештеник Тимотеј Сељски:

„Најпростије правило истог, прво правило целомудрености - јесте самоограничавање спољашњих утисака, чување чула (за обичну чедност), и исто тако спречавање празног лутања ума по свим човечанским учењима кад је у питању чедност духовна. Неопходно је принуђивати себе на то да душе буде близу објекта верности: породице, свог монашког послушања, нужно је и дубинско изучавање своје вере. Мора се водити стална борба против било какве лакомислености, ветропирства, бленења. Сећај се чешће датог обећања - и увек ћеш пребивати у спасоносном и богоданом за тебе поретку: у породици, у манастиру, у својој једино спасавајућој Цркви.

Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног је просто-напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супружничке односе - не треба објашњавати, јер само мали део супружанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси, по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у изузетним случајевима. Сама реч "монах" значи усамљеник, зато што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што сте вере тиче, интима је -наше општење са Богом, то јест исповест, молитва, богослужење. И зато је разглашавање оног што си рекао или чуо на исповести (то се не тиче само духовника, него неретко и покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог себе, слично нарушавању супружанских тајни.

Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вере (јеретицима, расколницима, свесним непокајаним одступницима) - духовни блуд. За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом. Како верујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих који се моле, како и позивамо на Литургији: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали". Молитва је централни чин духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човека, у кога смо призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас, по мери нашег сједињења са Господом, и једне са другима. И одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују они са којима смо разједињени по питању вероисповедања, богослужења, припадности Цркви. То је директна аналогија прељубе. Α такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је предмет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са којом си сада повезан и, умревши за лажну веру, пређи у истиниту веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити. Овде је свима нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се са представницима друге вере - то је издаја на обе стране. Α какао назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким скуповима и окупљају представнике многих и различитих религија? Никако другачије до духовно оргијање.

Није само заједничко учествовање у молитвено-литургијском животу оно што може бити отворено само једноверцима, него је праћење исте за стране људе допуштено само делимично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру:" Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим". Наравно, богослужење је у извесној мери окренуто и онима споља, чак и више од тога - помаже им да нађу пут до Цркве.

Α ради тога је и олтар, и символика свештенослужења, ради тога је и посебан, не разговорни језик богослужења, ради тога је и удаљавање оглашених са Литургије, да би тајне вере тиме биле прекривене као неком одеждом. И слично томе као што одећа разних степена слободе увек на известан начин сведочи ο чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви - усмереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и оно који нису ступили у веридбени савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност. Како онда назвати "преношење" Литургије на телевизији, нарочито када ТВ-камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз. Није свим православним Хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења - то је опасно за душу која није утврђена у вери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања. Али, када се цела Литургија из олтара преноси преко телевизије милионима неверујућих зазјавала - то је онда већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.

Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи јесте лаж, преступање заклетве, гажење завета датог Богу. Али, та главна лаж увек за собом вуче и врећу "малих" лажи. Ове последње су двоструке: скривање греха и његово оправдање. Екуменистичка делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго. Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа, нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике својих религија. Α свих врста "оправдања" екуменизму смишљено је више но довољно.

У прељубничкој љубави никада није могућа права срећа. Прељубничка привлачност никада није од Бога, она прогони праву љубав коју нам Господ дарује као одговор на обећање верности. Оно што није од Бога никад с нама неће прећи у вечност. Таквом прељубничком љубављу човека воли ђаво, желећи да нас отме од Бога, да би своје мучење улепшао вечним изругивањем човеку.“

О томе је реч. То говори „Борба за веру“ – екуменисти који се моле с папистима, протестантима, муслиманима и талмудистима су прељубници, и они воде ка стварању Блуднице вавилонске, која је антихристова лаж-црква последњих времена.

Како им веровати? Како се у њих уздати?

Односи у Цркви увек су се заснивали на узајамном поверењу. Вера у Христа не може се одвојити од вере у Цркву Христову. Верник се, према свештеним лицима, без којих нема Цркве, понаша с најдубљим поштовањем. Ако их, по слабости, понекад и осуђује због нечег, он тај свој грех исповеда и каје се због њега. Избегава да улази у лични живот свештених лица, јер зна да нема права да суди о томе. Свети Јован Златоусти говорио је: „Овце, не пасите пастире!“ Свештено лице може по слабости да живи неморално, пуши, пије, узима више новца за требе но што је логично, али то је његова (и Божија) ствар.

Верник се у то не меша. И само на том поверењу верника у Цркву (а не овог или оног владику, свештеника и ђакона) почива црквено устројство као устројство мира и слоге. Али, верник остаје у миру са собом и свакодневним црквеним животом једино док је СИГУРАН да његов епископ и свештеник кормилари бродом Цркве како треба. Зато се моли за свог архијереја да нам га Бог подари целог, часног, здравог, дуговечног, и да правилно управља речју истине Божије. Правилно значи православно, правоверно и, свакако, САБОРНО, при чему је САБОРНОСТ сагласје са архијерејским сабором коме епископ припада, али и са збором Светих Отаца читаве Цркве у прошлости, и то се зове Свето Предање. Правилно управљање речју истине Божје могуће је само као САБОРНО управљање у садашњости и прошлости. Ако сви канони и Свети Оци забрањују мољење с јеретицима и иноверцима, ко си ти да то правило кршиш? Ко ти је дао право да га кршиш?

Епископ, сам за себе, није Свето Предање. Он је изразитељ Светог Предања само ако је у саборности с Црквом Христовом у времену (кроз архијерејски Сабор своје Цркве) и у вечности (кроз саборно умовање са Светим Оцима).

Епископи који су се отпадили  од пуноте саборности падали су у расколе и јереси, грешећи против богочовечанске љубави која је основа саборности. Скоро да није било лаика у историји Цркве који су постајали оснивачи јереси – увек су то били клирици и често епископи -  од Несторија и Диоскора надаље. Само зато смо се толико борили за поштовање угрожене саборности, кидајући се и патећи што морамо да напуштамо мир своје душе и свакодневне породичне послове, бавећи се оним чиме никад нисмо желели да се бавимо – подсећањем својих епископа и свештеника на нужност да се понашају у складу са Светим Предањем, на шта су се Богу заклели.

Зашто је православно срце осетљиво на промене у богословљу и богослужењу?

 Зато што су и богословље и богослужење од Бога, преко Богом надахнутих људи.

Зато што промене, које не долазе од светих људи, нису благословене и благодатне.

Зато што не желимо да се у Православној Цркви реформише на основу папске и протестантске лажне науке, а зарад екуменског зближавања с папистима и протестантима.

 Сви горе наведени разлози позивају православног Србина на будност и опрез. И то није за покуду, него за похвалу, јер је доказ да су Срби данас буднији и теолошки писменији него што су били.

Отац Филотеј Зервакос је написао једно отворено писмо патријарху Атинагори у коме му светоотачки оштро  даје поуку о смирењу и поручује:

"Ако заиста волиш папу, иди и кажи му целу истину: - Драги папа, пошто те волим рећи ћу ти непобитну истину. Слушај ако имаш уши да чујеш. Ти си први у гордости, а ја сам одмах за тобом. Ти, због тога што кажеш да си непогрешив, а ја зато што ме зову Најсветијим. Обојица смо лажови, зато што ни ти ниси непогрешив ни ја нисам најсветији. А, ако нас људи, у намери да нам ласкају, зову непогрешивим и најсветијим, кажимо им истину. Ми нисмо оно што мислите. Ми смо грешници. Кажите им оно што је Богочовек, Господ наш Исус Христос рекао богатом младићу: "Што ме зовеш добрим. Нико није добар осим једнога Бога." (Мк. 10.18)..." Патријарх је љутито вратио писмо о. Филотеју не задржавши га код себе како не би остало у патријаршијским архивама.

   То смо ми поручивали непокајивим екуменистима и новотарцима у СПЦ. Волите папу – постаните паписте. Волите протестанте – постаните протестанти. То је поштено. А немојете Србе преводити у свејерес екуменима и лагати их да је то било у „раној Цркви“.

   Што се тиче инославних, увек смо се држали става Светог Максима Исповедника:

"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу.Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“

   И тако „Борба за веру“ сведочи већ петнааест година.