Нада у васкрсење мртвих је један од најбитнијих чинилаца православне вере. Није случајно што сваког дана током јутарњих молитви, читајући Символ вере, исповедамо: „Чекам васкрсење мртвих и животу будућег века“. Египатски монах Макарије каже: ако се душа наша сједини са Богом, онда тело не може да не васкрсне, јер оно што је у Богу примило своју част, као извор Живота, не може да пропадне без трага.

Што се тиче старости оних тела која ће васкрснути, не постоји јасна и конкретна дефиниција, јер Свето Писмо о томе ништа не говори. Међутим, Свети Оци и православни богослови и даље имају неке претпоставке о томе. Тако се у Књизи Откривења, која више од свих других библијских књига говори о последњим данима овога света и будућем животу, каже да у Царству Христовом „време више неће бити“ (10,6). Тумачећи ове речи, свети Андреј Кесаријски напомиње да ће се после Страшног Суда отворити Царство Славе, које неће имати за нас уобичајено временско рачунање, јер Вечност није подложна никаквом прорачуну. Сходно томе, по мисли Светих Отаца, људско тело које је удостојено васкрсења више неће имати никакву старосну дефиницију, већ ће бити обдарено таквим својствима која су нам сада несхватљива.

Истовремено, у Царству Божијем, по речима Светог Апостола Павла, сви ће достићи „у меру пуног раста Христовог“ (Еф. 4, 13), односно достићи ће, како о овоме каже Свети Јован Златоусти, савршено, колико нам то, наравно, буде могуће, богопознање. Дакле, наш „век” после васкрсења биће одређен не годинама, не одређеним старосним периодима, већ, пре свега, степеном приближавања Богу, који ће у Вечности постати „све у свему” (1. Кор. 15:28).