Посла Господ Свеце са Небеса,
Да гледају шта Србе потреса.
Ил` су виле, или су ђаволи
Или неки чудесни глаголи,
Који Србе у лудост скренуше,
Па на себе злобу оденуше,
Нит` ког воле, нити Бога моле,
А памет им западњаци соле.
Мироточац Немања силази,
И Србији несрећној прилази,
Гледа рају што Србијом ходи,
Патријарха што је Риму води,
Гледа земље што су Србске биле,
И Србском се крвљу оградиле,
Гледа тужан царство бивше своје,
Великаше, што га другом кроје,
Римском папи, Бечу и Берлину,
И турчину, са Стамбола дину,
Мисле јадни, ако га исеку,
Да ће њима тали да претеку.
Коме вуче од ловине дава?
Ко с` наједе покрај љута лава?
Зар ће ћесар коме ишта дати?
Зар ће папа Србе даривати?
Та то они за себе гледају,
А Србима баш ништа не дају.
Сузе рони честита старина,
Што породи највећег Србина,
Па подиже руке пут небеса
Србија се од суза потреса,
Моли Бога Симеон Немања,
Да Србима мука буде мања,
Да се врате себи од лудости,
Да Господ им гријехе `прости,
Да се врате своме Србском Христу
Да проклињу свакога паписту,
Што на веру Србску отров лију,
И подмећу Србима унију.
Невернима он је језик сека,
Ка` и онда и сада је река:
Нек` се чува вера Србска света,
Свака друга нека је проклета,
Јер све друге у пакао воде,
И не могу греха да `слободе.
Руке шири ка небу Стефане,
Да Србима светла зора сване,
Да познају Господара свога,
Оца, Сина и Духа Светога,
Да се љубав међу Србе врати,
Да брат с братом никада не рати,
Него да се љубе и соколе,
И да једни друге увек воле.
Молио се, молио Немања,
Ал` Србија о Европи сања,
Какво Небо, какви Божји свеци,
У Европи не знају се преци,
Немањићи нису важни више,
Европом се Срби расрбише,
Латиницом пишу име своје,
У Србе се одавно не броје.
Тужан Небу Мироточац оде,
Над Србијом ђавли коло воде.
Мало потом, не би дуго било,
Небо нам је поново додило,
Сад силази још мудрија глава,
Син Стефанов, Свети отац Сава.
За њим иду многи Србски свеци,
Да помогну заблуделој деци,
Што очима несрећу не виде,
Што с` имена свога Србског стиде.
Иде Сава, све Србијом гази,
Ал` га нико од Срба не спази.
Мисле Срби, то је старац неки,
Из прошлости, времена далеки`,
Јесте добар, приличи на свеца,
Ал` они су будућности деца.
Србска прошлост њима стид задаје,
Пред гордошћу европске аждаје:
Иди, стари, у прошлост далеку,
То ће теби Срби сад да рек`у,
Нема више Небеске Србије,
Србијом се жути барјак вије.
А ни Црква твоја више није,
Смeше јој се врата од уније.
Приђе Сава Цркве Србске трону,
Од ужаса у сузе потону.
Патријарх се папи улизује,
A на Христа он безочно пљује.
Србска Црква са римском се љуби,
И тим чином Христа Бога уби.
Вапи Сава, сузе своје рони,
Да се Србин од папе уклони,
Са њим плачу Србски светитељи,
А над њима и Божји Анђели.
Сво се Небо у плач претворило,
Како не би Србство изгорило.
Киша суза пада са небеса,
Патријарх се од њих не потреса.
Тужан Сава по Србији пође,
Али своме никоме не дође,
Јер га нико оцем не назива,
Већ га виде за све јаде крива:
Крив си, Саво, што нас Христом свеза
И крив што нас од рима одвеза,
Зашто брату папску круну скиде,
Од тада нас они ненавиде,
Јер да смо се са њиме везали,
Тад нас они никад не би клали,
Овако нас поклаше одреда,
Због твог Христа и твојих погледа.
Да си мање у Небеса глед`о,
И да си нас папи римском пред`о,
Било би нас више небројено
И били би стадо угојено,
Коме нико баш ништа не смије,
Чак ни султан из силне Азије.
Слуша Сава, али не разуме
Ове Србе, њихове науме,
Што не знају ништа о вечности,
Да су овде само мало гости,
Земља јесте за Небо станица,
Мало будеш, стижу друга лица,
Овде ваља вечност задобити,
И душицу своју искупити.
Ал` ко мари за Свеце и Бога,
Ко се сећа судњег часа свога,
Узми што ти живот сада пружа,
Јер сутра си ти увела ружа,
Тако мисле Срби, Саво, твоји,
Живот њима само један стоји,
Онај други они и не маре,
Они траже само пусте паре.
Да ћерају кера докле могу
Да пркосе све у инат Богу,
Земља, Србство, слобода његова,
Од лањских је слабија снегова,
Нико не би за слободу пао,
Нико живот за ближњега дао.
Где јунаштво Србско понестаде,
Ко нам образ са лица украде?
Тужан Сава враћа се на Небо,
Мисли да л` је силазити треб`о,
Да л` му сузе залуд се пролише,
Чашу гњева Божијег прелише.
Па говори Христу Богу нашем:
Залуд Боже казном ја им машем,
Не боје се Срби баш никога,
Чак ни Тебе, Истинитог Бога,
Па их дајем Теби на старање
И на Твоје Божанско карање.
Покарај их док има времена
`Вако ће им нестат и семена.
Написао: Нанић Мирко Шид
ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА 
