Авва Данило је говорио: „Авва Арсеније причао нам је као о неком другом човеку а вероватно је то био он сам, следеће. Једном старцу, кад је седео у својој келији, био је глас: иди, показаћу ти дела људска. Он је устао и пошао. Глас је довео њега у једно место и показао му Етиопљанина (црнца), који је секао дрва и, пошто је насекао велико бреме, хтео је да га носи, али није могао; и уместо да одвади од бремена, он је опет секао дрва и додавао на бреме, и тако је чинио веома дуго.

Кад је старац отишао мало даље, глас му је опет показао човека, који је стајао код студенца и захватао из њега воду и изливао у пробушени сасуд, и сва вода је опет одлазила у студенац.

Потом је рекао њему: пођи, показаћу ти још и друго. И види старац храм и два човека, који су седели на коњима и држали брвно један напротив другога. Они су хтели да уђу кроз двери, али нису могли, јер је брвно својим крајевима било по странама двери (шире од двери), а ниједан од њих није хтео да се смири и стане иза другога, да би унели брвно унутра, и зато су обојица остали изван двери.

Ово су, говори глас, они људи који као да носе јарам правде, али са гордошћу, и неће да се смире да би се исправили и ишли путем смирења Христовог, због чега и остају ван Царства Божијег. А црнац, који сече дрва, означава човека оптерећеног многим гресима, који, уместо да се покаје за њих, он прилаже к својим гресима нова безакоња. А онај, који захвата воду, изображава таквог човека који, иако чини добра дела, али меша са њима и лоша дела, и тако губи и своја добра дела. Према томе, сваки човек треба да пази на своја дела, да се не би узалуд трудио“.

Пророчанства о свештенству у последње време

Свети Козма Етолски је у своје време прорекао: „Зло ће вам доћи од начитаних (школованих). Доћи ће време кад неће бити садашње хармоније (сагласности) између мирјана и свештеника. Свештеници ће постати гори и нечаснији од простих мирјана. Свештеници ће постати нечестивији од свих.“

Преподобни Лаврентије је говорио упорно и строго (настојчиво), да је „наша родна реч  Русија и руски. И обавезно треба знати, спомињати и не заборављати, да је било крштење Русије, а не крштење Украјине. Кијев – то је други Јерусалим и мати руских градова".

„У Пољској, говорио је преподобни, била је тајна жидовска престоница. Јудеји су принуђивали пољаке да освајају Русију. Кад су пољаци освојили део Русије, онда су дали јудејцима у закуп православне манастире и цркве. Свештеници и православни људи нису могли без њихове дозволе да врше никакве требе. Јудејцима се никако нису свиђале речи Русија и руски, зато су они назвали освојене од Пољака и дане њима у закуп руске земље Окрајином – Украјином. Каква окрајина (окрајак)?! Чега окрајак, зашто окрајина?! Зна се, иза те умишљене јудео-пољске окрајине налазе се друге земље и државе. И после тога исто по њиховом наговору Пољаци су озаконили нама схватања Украјина и Украјинци, да би ми радо (лако) заборавили свој назив руски, и за свагда се откинули, одвојили, од Свете и Православне Русије“.

У пророчанствима преподобног Лаврентија говори се не само о доласку антихриста и о црквеном расколу у Украјини, него и о нашој Цркви у преддверију (пред вратима) последњих времена. Савременици спомињу: „Тешко је уздахнуо преподобни и почео да прича бришући очи од суза. Наступа последње време, кад ће се и црквени клир увући светским сујетним богатством. Они ће имати кола и викендице, посећиваће бањска места за лечење, а молитва Исусова ће се одузети од њих! Они ће и заборавити на њу! Затим ће они сами поћи странпутицом, не тим путем којим треба ићи, и људе малодушне ће повести за собом! Али ви будите мудри и расудљиви, и не идите за њима.

Њихове лепе речи слушајте, а за делима њиховим не следујте! И ја вама говорим монасима и веома жалим због тога, што ћете ви куповати домове, губити време на чишћење великих лепих манастирских просторија. А за молитву код вас неће бити довољно времена, иако сте дали обећање нестицања, тј. завет сиромаштва.

Многи и многи од тих свештеника ће погинути због свог немарног и нерадивог духовног живота! Већина свештенства ће издати Свету Цркву и повешће народ за собом. Они неће мислити о свом спасењу, па тим више ни о спасењу других“.

Страшне речи... Боље би било не знати њих. Редак је случај кад ми сазнајемо о пророчанству не после испуњења, као што је то било, на пример, са предсказањима преподобног Серафима Саровског, него на време. Зар то није знак свише, да ми – и свештенство и мирјани – још можемо уз Божију помоћ све да изменимо?

Андреј Венедиктович ВОРОНЦОВ

Из журнала „Руски дом“

Превео: Јеромонах Дамаскин Светогорац