„Тако и ви сада имате жалост; али ћу вас опет видети, и обрадоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће одузети од вас“ (Јн. 16,22).

Када се растанемо од оних који су блиски нашем срцу, у том тренутку нам бива радосније, утешније, ако знамо, ако смо сигурни да ћемо се ускоро, или бар пре или касније, поново видети, бићемо заједно опет са њима. Нада у несумњиви састанак ослобађа терет болне и дуге раздвојености.

Можемо ли се, слушаоци, тешити таквом надом када се опраштамо од својих упокојених? Можемо ли се надати да ћемо се једног дана видети после смрти са свом родбином и онима који су нам блиски срцу? Бог нам то није открио, Свето Писмо нигде не каже да ћемо се видети. Али Бог то, можда, није открио јер и без Његовог посебног Откровења ми сами то можемо знати, сами можемо претпоставити да ћемо се видети.

Бог открива само оно што ми сами, без Његовог Откровења, не можемо сазнати. Заиста, ако смо бесмртни, онда ћемо после смрти живети; а ако живимо, живећемо са неким; а ако живимо са неким, онда са ким? Да ли је заиста са странцима и нама странцима? Да ли је то заиста са далеким и нама непознатим? То не може бити, ни за шта није потребно.

Да, ако ми, као бесмртна бића, живимо после смрти, онда ћемо, најприродније, живети заједно са својима, са рођацима, са нама блиским по души, у мислима, у осећањима. Али да ли ти, слушаоче, верујеш да ћеш живети после смрти? Не устручавајте се да верујете да ћете тамо видети своје рођаке и све оне који су вам блиски.

Реч Божија нас не учи ничему више од узајамне љубави, а учи нас најинтимнија, најискренија, најсрдачнија љубав, рекло би се, вечна љубав. Стално нам говори: волите једни друге, живите једни за друге, помагајте једни другима, тешите једни друге, будите све једно за друго.

Наравно, учећи нас овде да волимо једни друге, хоће ли нас Бог одучити од ове љубави после смрти? Зар ће нас, спајајући нас овде родбинским или пријатељским везама, зближавајући у мислима, жељама, Бог, после смрти, раздвојити, одвојити једни од других, прекинути све наше везе? Да, ово је неприродно, то уопште није својствено Богу нашем, Који је љубав безгранична. Да, кога волимо овде на земљи, са ким делимо своје радости овде, радоваћемо се и онима тамо. Родбина ће нам тада бити још дража, они блиски срцу још ближи, наша међусобна љубав још јача.

И знајући ову истину, са каквом ревношћу, са каквом спремношћу треба да поменемо своје умрле! Видећемо их после смрти, они ће нас тамо дочекати после смрти, и зато – са каквом благодарношћу подсећаће нас на наше молитве које приносимо за њих, на наше прилоге које дајемо за њих, на наше милостиње које чинимо за њих.дајемо, на наше сузе, које смо пролили за њихово спасење!

Да, слушаоче - хришћанине, ако ти помињеш упокојене, они не само да ће имати користи од твог помињања, већ ће ти се у своје време лично захвалити и вечно ће ти бити захвални за твоје привремено помињање овде, јер – ко зна? - можда ће их твоје привремено помињање избавити од вечних мука.

Дакле, утешимо се сећањем на наше мртве, да ћемо их све поново видети; видећемо се после смрти и радивату се, и заувек заједно са њима ћемо се тамо нераздвојно радовати. Амин.

168. Излићу молитву Господу и Њему ћу казати јаде своје.

За време жалости за умрлима, блиским нашем срцу, обично се молимо Богу и молимо Господа да их упокоји са светима, да им опрости сваки грех. Ништа боље се у таквим случајевима не може учинити; не само за мртве, него и за нас тужне, ово је најкорисније. На души постаје лакше када са неким причаш о својој тузи, некоме кажеш или плачеш пред особом у чију си доброту сигуран; али је још лакше на души када тугу своју отвориш Свеблагом Богу, када пред Њим плачеш о својој тузи.

Тада осећаш необјашњиву сладост, што евв имам за чиме да плачем пред Богом, има се за шта да Му се молим са сузама. Да, слатко је плакати, слатко је сузе лити од туге кад стојиш у молитви пред Богом; тада Господ благодаћу Својом, као вином, радује тужну душу нашу.

Свагда срећни људи не знају за сладост коју ми, несрећни, окушамо у молитви. Дакле, молећи се за покој умрлих, и сами се смирујемо. И не само да се накратко успокојавамо, слушаоци, него се, рекло би се, тим молитвама припремамо за вечни покој.

Да, помажући молитвама умрлима да постигну вечни починак, вечно спасење, и сами се тиме спасавамо; тражећи за њих опроштење грехова, и сами се тиме чистимо од грехова. Ко другоме помаже да оде, да се уздигне у висину, у гору, и сам иде с њим, уздиже се. И увек је тако.

Оно што чинимо за спасење другог је спасоносно за нас. Ти молиш Господа за милост према ближњему, и Господ ће помиловати и тебе због тога. Да ли ће моја милостиња бити сиромашнима на корист, да ли ће служити, али ће се Господ смиловати на мене и за ову милостињу. И зато, што се више молимо и бринемо о спасењу других, то више молитвеника имамо пред Богом за нас – кога ми помињемо у својим молитвама, томе помажемо да се спасе.

Зато, слушаоци, ако не можете а да не оплакујете покојника, онда молитвом објавите своју тугу, ако не можете да не плачете за својим пријатељима, плачите за њима пред Богом. Нека Бог види твоје сузе, па ће Господ и вас утешити и њих помиловати.

Амин.

Извор: Протојереј Родион Путјатин (1807-1869), познати теолог и проповедник Руске Православне Цркве.

167. О сједињењу с ближњима у загробном животу.

168. Излићу молитву Господу и Њему ћу казати јаде своје.

Превод и приређивање: "Борба за веру"