На данашњи дан 1956. године са овог света у вечност отишао је владика Николај Велимировић, дика и понос српске историје. Наш сајт не само да носи име по једној од његових беседа, него смо од оснивања настојали да се прожмемо његовим духом и да српском народу говоримо како мислимо да би он говорио. Не мислимо да смо ми владика Николај, али смо се трудили да идемо његовом стазом.

Зато је за нас православна вера на првом месту, и зато нисмо могли да се слажемо са онима који су, под видом екуменизма и модернизма, продавали веру за вечеру.

Зато смо ми највећи поштоваоци богомољачког покрета (а и духовна деца смо овог покрета), који је Николај грејао својим срцем и крвљу да би донео многе плодове. О овом покрету и Николају писао је др Драган Суботић, и тај покрет је наш идеал: „Епископу Николају је често замерано да "пактира са друштвеним дном", уз чуђење да један тако учен теолог "неће да иде са елитом друштва". Таквима је владика Николај поручивао да он "пактира" са 14 милиона малих, поштених људи, сељака, радника, надничара који чине темељ богомољачког порета: "Дно је основа сваке ствари, а што они називају дном друштва, јесте наш верујући, наш вредни и поштени, наш родољубиви народ. То је онај народ који носи Карађорђеве звезде, који ради и погледа на небо очекујући, шта ће да му донесе сутрашњи дан. Али се узда у Бога, јер има јаку веру. Он сваки дан осећа Бога, осећа га у свему. Како је то разумно, како је то правилно!"

Народну хришћанску заједницу чинили су само они који верују у Бога и љубе га, а исповедање да је Господ Исус Христос Спаситељ Човечанства обављају по Источно-православној Догматици. Прецизније речено, морално-православни препорођај је ишао троструким правцем: чувањем православно-моралног осећаја који стоји у народу, исти развијати у пламену светосавску веру, док светосавски осећај мисионарења ваља распростирати међу неправославне. Осим тога, прецизирани су и методи рада, попут издавања верско-моралних васпитних књига, оснивања Хришћанских библиотека и читаоница, црквено-певачких хорова, фондова: "Милосрђа" и "Добротољубља", школе за чтеце и мисионаре, као и путем усмене проповеди.

За све чланове у Основним правилима су поближе побројане дужности: да сваког дана редовно обављају домаћу јутарњу и вечерњу молитву прописану молитвеником, уредно посте среду, петак и четири поста годишње и да се свакога поста причешћују, редовно посећују недељом и празником богослужења у цркви, али и да се свакодневно старају и вежбају у осам врлина: послушности, марљивости, вредноћи, умерености, расуђивању, трпљењу (стрпљењу), братољубљу и љубави - из којих излазе и остале врлине. Исто тако били су у обавези да примају месечни часопис и остале књиге, клоне се пушења дувана и опијања алкохолним пићима, гаје милосрђе, буду послушни и покорни грађанским законима, а посебно се наглашавало и то да у својим кућама намештају православне иконе, кандило, крст, у свакој прилици и на сваком месту истичу, говоре, право раде и покажу добар пример осталима.

Рачуна се да је било преко 250 братстава Православне народне хришћанске заједнице у скоро свим српским земљама: Србији, Босни и Херцеговини, Ц. Гори, Јужној Србији (Македонији), у делу Хрватске, где су живели Срби, Далмацији, па и у Словенији (у Цељу где је била парохија православних Словенаца!). Седиште Главне централе је било у Крагујевцу, као и у манастиру Жичи, одакле је духовно зрачио еп. Николај Велимировић и његов сатрудник отац Алекса Тодоровић.

Први Народно православни сабор је одржан 13. и 14. септембра 1926. године у манастиру Драчи. Еп. Николај је тада беседио да богомољачки покрет није политичко друштво јер: "Свако друштво које нема Бога у себи, јесте празна одаја. Ми желимо да помогнемо државу и више нико не жели добра од нас. Ми хоћемо да унесемо више љубави, правде и свега што је добро..." На челу управе ПНХЗ изабран је јеромонах Дионисије Миливојевић.

Већ од сабора у манастиру Петковици 1931. године, видљив је успон богомољачког покрета. Касније се огледао и на годишњим саборима у манастиру Ковиљу, августа 1933. године, Благовештењу 1934, Жичи, октобра 1936. године, Тавни 1939, као и онај у Жичи 1940. године, уз низ тромесечних молитвених сабора по епархијама и по православним братствима.

У "Васкршњем поздраву епископа Охридског и администратора епархије Битољске" - епископа Николаја из 1931. године се каже: "У Србији има више села, која су се покајала. У тим селима нестало је злочина, ишчезло је роптање, нема порока, нема лажи, ни крађе, ни ванбрачног живљења, ни свађе, ни псовке, ни грабежи, ни неправедног богаћења, ни коцкања, ни пијанства, ни непослушности, ни мржње. Но све је чисто и честито и напредно и благословено".“

Зато је од почетка „Борба за веру“ била на позицији одбране свих вредности богомољства, то јест ДА учењу Цркве и чувању предања, а  не екуменизму, не модернизму, не издаји предања светих отаца. Ми никад нисмо мрзели људе друге вере, и увек смо хвалили инославне борце за истину и правду, какав је надбискуп Вигано, разобличитељ Новог светског поретка, или какав је био јеврејски лекар др Владимир Зеленко, који је људима помогао да схвате истину о корона завери. Ми једино нисмо подржавали екуменизам као пут кршења канона и признања благодати тамо где је нема. Тако смо ишли путем који нам је оставио владика Николај – ценити што је код других добро, али никако не одступити од свога.

И кад су пророчанства у питању, увек смо се ослањали на Николаја и његову „Небеску литургију“ или „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, а нисмо преузимали нетачне и непроверене гласине попут бајки и басни о тобожњем руском цару који треба да дође непокајанима и тако непокајане да их учини свемоћнима пред царством Антихриста.

Нарочито смо се користили духовним поукама Николајевим, које су и данас непревазиђене.

Трудили смо да се да људе упознамо и са његовим учењем о правилној припреми за Причешће.  Свети Владика Николај у свом „Емануилу“ бележи: “Једна жена по имену Велика П., добра домаћица из села Брусника прича како је пре две године лежала болесна у Битољској болници. Рука јој је била страшно отекла. Лекари су просекли оток, и велика количина гноја излазила је из руке. Тада јој приђе једнога дана отац Јован Максимовић, тадашњи наставник Богословије а садашњи владика Шангајски. Она га није познавала. Отац Јован понуди је да прими причешће, и она прими. Од тог буде јој нешто мало лакше. После два три дана опет је посети отац Јован и опет јој предложи да је причести. Она пристане но каже, да ће прво постити бар три дана па онда узети свету тајну. Јер, вели, прошли пут се причестила без поста, па је гризе савест. Отац Јован остави јој на вољу и оде. Жена почне постити, и од свега јела што јој је нуђено у болници узимала је само хлеба. После три дана донесе отац Јован свету тајну и причести је. То је било на Велику Среду изјутра, Пред вече рука је у болеснице била потпуно здрава. Дође лекар, који јој је рекао да ће морати остати у болници најмање три месеца. И запрепасти се кад види, да се у руци сав гној осушио и да болесница при притиску руке ни мало не осећа бол. Прекрсти се и каже жени, да је здрава и да може одмах ићи кући. Кад је жена испричала свој случај, упитају је, који је то свештеник био. Она му није знала име, али га опише тако да смо се сви сетили, да је то био отац Јован. Јер он је у своје време скоро посведневно посећивао болеснике. Кад смо жени рекли, да је тај свештеник сада владика она се зачуди.“

То страхопоштовање према Светом Причешћу побожне Велике, која није хтела да се други пут причести без припреме постом, пример је који смо ми увек наглашавали. Три дана је постила, једући само хлеб, и Господ је, видећи њену побожност, одмах излечио.

Молимо се нашем светом Николају Српском да „Борба за веру“ остане на његовом путу јер је то пут побожности, а не шарлатанства и лажне вере.