Догађај који је обележио протеклу годину у негативном смислу без премца, је давање аутокефалности расколничкој МПЦ, једногласном одлуком српских архијереја окупљених на редовном мајском сабору 2022. године.

Ово пишем и из разлога да наши Архијереји (ако су још увек наши) не помисле да смо им ово заборавили по оној народној: "Сваког чуда за три дана“.

Не знам просто одакле да почнем. Ово је небивала издаја у историји Српске Православне Цркве, тачније речено прво ПРЕВАРА, па онда ИЗДАЈА.

Свима, који иоле пратимо црквена дешавања, нам је мање-више познато како је дошло до раскола Цркве у Јужној Србији, данашњој Северној Македонији.

Почело је протеривањем Митрополита скопског Јосифа и Епископа злетовско-струмичког Викентија са њихових катедри из Скопља и Штипа од стране бугарских окупатора 1941.године. Епархија охридско-битољска је била упражњена и са њом се администрирало од 1936.године, када се Владика Николај вратио на катедру епископа жичких.

У току Другог светског рата, припадници илегалне Комунистичке партије са територије Јужне Србије, су у складу са одлукама Дрезденског конгреса из 1928 године и одлукама АВНОЈ-а из 1943.године одржали заседање тзв.АСНОМ-а у манастиру Св.Прохора Пчињског, на Св.Илију 1944.године.

По окончању Другог светског рата и преузимања власти од стране илегалне КПЈ, одлуком нових комунистичких власти, Митрополиту Јосифу и Епископу Викентију је забрањен повратак на њихове епископске катедре у Скопље и Штип.

Митрополит Јосиф је покушао да организује управљање епархијом са територије епархије која је остала у АВНОЈ-евској Србији, али су му комунистичке власти и то онемогућиле. Упокојио се 1957.године.

Из Македоније су одмах након успостављања власти од стране комуниста, кренули захтеви за давањем аутокефалности јер је нова, македонска нација, поред новог, македонског језика, морала да има и своју нову, македонску Цркву.

После су захтеви ублажени тражењем аутономије. Самовољно су патријарховог викарног епископа Доситеја изабрали за поглавара новопроглашене Охридско-македонске архиепископије па је аутономија од стране СПЦ призната 1959.године. Хиротонисана су још два епископа Климент и Наум. Комунисти су и даље вршили притисак на српске владике да се да аутокефалност епархијама у Македонији. Међу њима су се нарочито истицали „српски“ комунистички функционери.

Аутокефалност тзв.Македонске Православне Цркве је самовољно проглашена на „сабору“ у Охриду 1967.године, са ког је упућен поздрав комунистичком диктатору Јосипу Брозу Титу. Тако је настао раскол. Српски народ у Јужној Србији остао је на милост и немилост расколницима.

Ово проглашење аутокефалности Српска Православна Црква није признала, као ни остале помесне Православне Цркве.

Након тога Српска Православна Црква је правила грешке, па и у покушају превазилажења раскола, али издаје није било.

Прва грешка је била обнова епархије Врањске 1975.године од делова Митрополије скопске који су остали у АВНОЈ-евској Србији. На тај начин се Српска Православна Црква сагласила са фактичким стањем на терену и признала Авнојевске границе СР Македоније. Ако је Митрополит Јосиф протеран и из овог дела своје епархије, требало је чекати повољније прилике, овим делом Митрополије скопске администрирати и ако не пре, онда након попуштања комунистичких стега почетком 90-их година, изабрати новог Митрополита скопског који би привремено столовао у Врању или у манстиру Св.Прохора Пчињског или било где на територији овог дела Митрополије, који би био и администратор епархија охридско-битољске и злетовско-стумичке и тако ставити до знања и расколницима и властима у тадашњој БЈР Македонији да мирења са  револуционарним стањем успостављеним након 1945.године нема.

Друга грешка је била отпочињање преговора са епископатом у расколу, тзв. МПЦ, о аутономији у оквиру Српске Православне Цркве. Наиме, ако је дата аутономија једном злоупотребљена као што је била 1967. године бесправним проглашењем аутокефалије, следи да македонски епископат није био зрео ни за аутономију. Резултат тих преговора је стварање аутономне Православне Охридске Архиепископије 2005.године у оквиру Српске Православне Цркве на челу са Архиепископом охридским и Митрополитом скопским Јованом Вранишкоским. Касније су хиротонисана још три епископа. Остаци Православних Срба у Јужној Србији су добили још једну македонску јерархију. Волео бих да знам колико је ова нова јерархија водила бригу о Православним Србима у погледу језика богослужења, неговања српске православне традиције-Крсних Слава, очувања култа Срба Светитеља, неговања српских православних обичаја-Бадњака, празника Детињци, Материце, Оци и др.? Да парадокс буде већи ова аутономна Православна Охридска Архиепископија се сматрала настављачем аутокефалне Охридске Архиепископије која је основана 1018.године, а укинута 1767.године и која је своје канонско подручје имала и на подручју данашње Сев. Македоније, а која осим тога није имала никакве везе са са новооснованом аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Тако смо дошли у ситуацију да је 2018.године прослављена 1000-годишњица Охридске Архиепископије, која је у саставу Српске Православне Цркве (од ње млађе 201.годину), док је СПЦ 800 година своје аутокефалности  прославила годину дана касније. Највећу цену овакавог јединства платио је Архиепсикоп Јован који је био прогањан и утамничен по македонским затворима услед чега му је нарушено и физичко здравље. Такозвана МПЦ је наставила да истрајава у расколу, па је тако аутокефалију, опет неканонски, затражила и од Цариградске Патријаршије., која је јерархију у расколу и народ примила у канонско и литургијско јединство 2022.године.

Сад нешто о ПРЕВАРИ

На Ђурђевдан прошле године Епископ зворничко-тузлански Фотије, је у беседи после Св.Литургије обзнанио да су обновљени преговори између Српске Православне Цркве и расколничке тзв.МПЦ и да би до обнављања јединства могло доћи већ на предстојећем мајском сабору СПЦ. Вест неочекивана, али углавном примљена са радошћу иако се у неким коментарима на порталима изражавала и извесна доза зебње.

Сабор СПЦ је започео заседање 15.5.2022.године у Сремским Карловцима, када је и обележена стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије 1920.године. Већ сутрадан 16.5.2022.године обнародована је вест да је такозвана МПЦ доставила акт „којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве“, дакле аутономију у оквиру Српске Православне Цркве. 18.маја архијереји тзв.МПЦ су дошли у Београд, а 19.маја је уследило и заједничко служење Св. Литургије у Храму Св.Саве. Број присутних верника, међу којима су биле и неке познате личности из јавног, па и политичког живота Србије, међу њима и Његово Краљевско Височанство Принц Филип Карађорђевић, показује са колико одушевљења је верни народ прихватио повратак расколника Мајци Цркви. Међутим и овде су неки поступци, као што је чињеница да је Архиепископ Стефан стајао поред Патријарха испред Часне Трапезе, као да је поглавар сетринске аутокефалне Цркве, а не са осталим архијерејима, те његова беседа, будили зебњу међу верним народом. И Прође Литургија. 23.маја је објављена вест да ће Патријарх Порфирије боравити у Скопљу где ће 24.маја на празник Св.Кирила и Методија и служити Свету Литургију са Архиепископом Стефаном уз саслужење и архијереја две сестринске (болдирање моје) Цркве. Истог дана је објављено и званично саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора СПЦ. У саопштењу је између осталог поменуто „заједничко служење саборне свете Литургије у Храму Светог Саве на Врачару после васпостављања евхаристијског општења и канонског јединства између Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, како се она називала после прекида општења 1967. године“. Ни речи више!

Већ сутрадан у Скопљу, Патријарх је током Св.Литургије обзнанио да је Сабор одлучио да се такозваној МПЦ, додели аутокефалија речима: „Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве - Архиепископије Охридске где Сабор наше Цркве благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. Браћо и сестре, у исто време Свети Сабор наше Цркве ставио је у дужност Синоду Српске Православне Цркве и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће, наравно, уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом. После тога ће о томе бити обавештене све помесне Православне Цркве по свом канонском реду и поретку и позване да и оне прихвате аутокефални статус Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије“.

Алал вам господо Архијереји!!! Ни један против!!!

Зашто ПРЕВАРА?! Па зато што је унапред све било договорено, а народ залуђиван. Ви Македонци прихватите аутономију из 1959.године, а ми ћемо вам одмах дати аутокефалију! Зашто није одмах објављен цео договор? Зашто није одмах 16.маја када је објављено да тзв.МПЦ прихвата аутономију објављено и да је поднела захтев за добијање аутокефалности, или треба да поверујемо да је захтев за давање аутокефалности поднет касније, можда и после служења заједничке Литургије у Храму Светог Саве! Све и да је тако, а верујем да није, зашто одлука о давању аутокефалности није објављена у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора и то као ударана? Е зато је ПРЕВАРА! Зато што је канонско и литургијско јединство трајало целих 8 дана или да будемо широкогруди, целих 20 дана до 5.јуна 2022. године када је  Архиепископу Стефану званично уручен Томос о аутокефалности!

После 24.маја и обнародовања одлуке, међу верним народом уследио је најпре мук и неверица, а затим и разочарерње. Осуда ове одлуке је била ретка. Неки интелектуалци и јавне личности су покушале да нађу и оправдање за исту: “Боље да су добили аутокефалност од нас него од Цариградске патријаршије, јер ми тако доказујемо да је то наша канонска територија“. Ово звучи као да је речено: “Боље да ми признамо независност Косова и Метохије, него да им Американци дају назависност“. Неки су говорили да се очекује да се формира једна епархија за Православне Србе у Македонији и да неки од Немањићих манастира добију стаус ставропигијалних и да буду под директном управом српског патријарха. Када се јавила и огорченост због ове одлуке па и позив на прекид општења са архијерејима неки су позивали на јединство по сваку цену. И када се испоставило да нема ништа од посебне епархије за Православне Србе, нити од ставропигијалних манастира под директном управом српског патријарха, ти исти интелектуалци нису се поново оглашавали! Не чусмо ни како се на ову ствар гледа са чисто српског становишта! Не чусмо ни поменутог Принца Филипа Карађорђевића чији је прадеда био на челу српске војске која је ослобађала Јужну Србију и који је за своје погинуле војнике и ратне другове многе костурнице и војничка гробља на територији Јужне Србије подигао. Једини који се одмах упорно изјашњавао против ове накарадне одлуке био је бивши министар културе господин Владан Вукосављевић и нешто касније Др Миодраг Петровић! Нека им Господ стоструко узврати сваким добром! Ако сам још неког заборавио нека ми опрости.

Зашто ИЗДАЈА?! Па зато што је озакоњен комунистички раскол из 1967.године! Зато што је дато за право и Брозу и свим његовим, првенствено српским сатрапима! Зато што су предате задужбине Св.Краља Милутина, Цара Душана, Св.Цара Уроша и многих српских великаша! Зато што је бачена под ноге жртва Митрополита скопских Вићентија Крџића и Јосифа Цвијовића! Зато што је обезвређен труд и зној, Митрополита скопског Варнаве Росића, Св.Николаја Охидског и Жичког и Епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова и многих других српских архијереја, свештеника, монаха, учитеља и добротвора! Зато што је погажена жртва свих оних српских четника пре Балканских ратова, јунака са Куманова, Брегалнице, Битоља и Кајмакчалана!!! Е зато је ИЗДАЈА!!!

У јуну месецу 2022.године Патријарх Порфирије је посетио Северну Македонију и храмове у околини Охридског језера.Толико смо „добили“ давањем аутокефалије да Патријарх није ни посетио било који Немањићки манастир, а камо ли да је у неком од њих служио Св.Литургију. А зашто није? Па зато што није добио благослов поглавара и архијереја тзв. Македонске Цркве. Не може се у туђој кући ништа без дозволе домаћина, а у Немањићким манастирима су сад домаћини Македонци! Немањићки манастири су давањем аутокефалије постали туђи! И нека нас нико не обмањује изјавама да су српске светиње у Сев.Македонији, дате само на коришћење тзв.МПЦ. Да неће да нам кажу да је у катастарским књигама у Сев.Македонији Српска Православна Црква уписана као власник, а тзв.МПЦ као корисник тамошњих светиња! Ево баш! Још нешто. Ако сам ја власник моје куће, онда онај коме сам је дао на кориишћење не може да руши преградне зидове, мења распоред просторија и сл., а Македонци управо то раде у српским светињама, мењају иконостасе, натписе на фрескама и сл. Зашто? Па зато што нису корисници, него власници храмова, које им је епископат Српске Парвославне Цркве сада и званично предао.

У свему овоме аутономна Православна Охридска Архиепископија СПЦ, са њеним предстојатељем Архиепископом Јованом је остала колатерална штета. Имајући у виду све што се дешавало од момента (2002.године) када се тадашњи Митрополит велешко-повардарски Јован вратио у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом до ове одлуке српских архијереја, прогони ме мисао да је он дубоко злоупотребљен човек. Тачније да је, као екумениста и новотарац, послужио само као део гласачке машине у сабору СПЦ, која је доносила одлуке о неканонским сменама појединих архијереја и др., почевши од 2010.године и безаконе смене Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренских. Сада када су екуменисти и новотарци потпуно окупирали готово целу СПЦ он је постао непотребан.

   Има још нешто. Са архијерејима СПЦ човек никада не може да буде начисто. На Сабору 2010.године су донели одлуку о канонизацији Св.Јустина Ћелијског и на истом сабору донели (додуше тесном већином) неканонску одлуку о смени његовог духовног чада Епископа Артемија са катедре епископа рашко-призренских. 2022.године сабор је почео прославом поводом 100-годишњице од васпостављања јединства СПЦ 1920.године, а на истом сабору је донета одлука којом се легализује Брозова одлука о разбијању Српске Православне Цркве и стварању тзв.МПЦ.

То не трба да чуди.

Некада (1972.године) је тадашњи јеромонах Иринеј писао писмо тадашњем Епископу Лаврентију изражавајући (са правом) протест због његовог (Лаврентијевог) екуменизма. Сада је Епископ бачки Иринеј перјаница свејерси екуменизма у СПЦ.

2002. или 2003.године Епископ бачки Иринеј је јавно полемисао са тадашњим председником Већа грађана Савезне скупштине г-дином Драгољубом Мићуновићем бранећи (са правом) одлуку Српске Православне Цркве да не дозволи државној делегацији тадашње БЈР Македоније да Илинден, македонски национални празник, обележи у манастиру Св.Прохора Пчињског. Прошле 2022.године након давања аутокефалности овај „празник“ као спомен на паганско заседање комунистичког АСНОМ-а 2.8.1944 је поново обележен у овој светињи, а у параклису манастира постављена је двојезична-на српском и македонском, спомен плоча поводом одржавања првог заседања Антифашистичког сабора народног ослобођења Македоније 2.августа 1944.године. Не знамо да ли на спомен плочи стоји и сатанистичка петокрака. Овом приликом ућутао се и Др Војислав Шешељ који је 1990.године (са правом) скинуо тадашњу спомен плочу која је била постављена поводом овог комунистичког скупа.

2012.године Епископ бачки Иринеј је јавно (са правом) критиковао Епископа Лаврентија због његове (Лаврентијеве) изјаве да тзв.МПЦ треба дати аутокефалност, а почетком ове године нас je убеђивао да СПЦ није предала и продала своје светиње, те да данас и сви српски архијереји, почев од његове светости Патријарха, имају доступ свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој. Па српски архијереји имају доступ и свакој Православној светињи у Русији, Румунији, Бугарској, Грчкој, на Блиском Истоку и др, али на исти начин као и у Сев.Македонији као гости, са благословом, односно дозволом тамошњих архијереја.

У марту ове године епсикоп бачки Иринеј је (са правом) изјавио да је за Српску Православну Цркву Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије, а очување Косова и Метохије у њеним границама је уставна обавеза и императив, како за Цркву, тако и за државу.

А како ће Црква, прецизније речено епископат, сачувати Косово и Метохију, то можемо закључити из досадашњих поступака Епископа бачког, његовог духовног чада који се налази на челу СПЦ и осталих архијереја.

       Нека нам је Бог у помоћи!

        О Недељи Средопосној 2023.године,