Драго браћо,

Недавно сам се бавио тражењем моштију које бисмо од католика могли да откупимо за манастир сестре Касијане. Међутим, уз помоћ руских извора сазнао сам да се већина моштију које се продају заправо кривотворине двојице људи - једног професора из Барија и неког Маркуса из Штутгарта.

У разговору са једним веома благочастивим другом сазнао сам да таквих превара(ната) има и у нашем народу, те да се - што је најчудније - од разних таквих лажних моштију дешавају некаква чуда. То је ђаволска пакост - наш непријатељ нам подмеће нпр. кокошије кости и злурадује се када им се ми клањамо, видећи у томе својеврсну своју побједу.

Нашао сам у свештеном предању двије такве приче - из житија московског јуродивог свеца, Василија Блаженог (чија црква стоји на Красном тргу) и Житија пр. Мартина Туронског (из данашњег града Тура у Француској). 

Молим вас да ово подијелите са што више својих пријатеља и познаника. 

Свако добро,

Ален

+ + +

Догађај описан у посебној редакцији Житија Василија Блаженог (Древлехранилище ИРЛ И РАН, собр. В. М. Амосова—А. Ф. Богдановой, № 46, л. 64—93), критичко издање објављено као додатак чланку Татјане Р. Руди (Татьяна Робертовна Руди) „Об одной талмудической параллели к «апокрифическому» Житию Василия Блаженного“ у зборнику „Труды Отдела древнерусской литературы“ (том LX, стр. 103-136; Руска академија наука, Институт руске литературе; Петроград: Наука, 2009), стр. 130-131.

Беше неки христољубац који зажеле да се напише (наслика) свети лик Богомајке, и отишавши код иконописца замоли га да напише лепо пресвети лик Владичице наше Богородице и Увекдеве Марије и пречистог њеног Младенца (Дечака), Господа нашег Исуса Христа. После одласка оног христољупца, онај иконописац хтеде да отпочне свето дело, и  док је почињао да глади даску дође к њему ђаво очевидно, у свом облику, и нареди иконописцу на оној дасци да прикаже његов ђаволски изглед, а поврх њега да прикаже пречисти лик Богомајке, за што му даваше злата много, чак педесет златника. Због овога се онај иконописац колебаше у размишљању — од страха, чини се, и од златољубља (похлепе). Преласти се тако умом (полакоми се) на мноштво злата које је нудио ђаво, те наслика његов нечисти и скаредни лик гледајући на самог ђавола који пред њим стајаше. И чим написа гадну његову икону и злато прими, ђаво постаде невидљив. Потом иконописац поврх бесовске слике написа лик Владичице наше Богородице и Увекдеве Марије.

И када заврши ону икону, тада онај христољубац узе икону с великом вером и љубављу, ништа не знајући шта је учинио са њом онај иконописац, и постави је у царствујућем граду Москви код Варваровских врата (капије) у част и похвалу Пречистој Богородици и вернима за поклоњење. И од те новонаписане иконе Богомајке настадоше чуда и знамења и исцељења различитих болести – дакле, по дејству сатанином, Божијим допуштењем те чудесне ствари од иконе су се дешавале, ради чега сви правоверни хришћани сваки дан брезброј молебана пред оном иконом савршаваху и свеће и тамјан приношаху.

И велика се слава по читавој Русији о оној икони Богомајке проношаше. А чудесни Василије схвати Духом Светим ђаволско лукавство и дејство, и обману којој су били изложени правоверни кроз чудесне догађаје од оне иконе: уочио је душевним очима заједно са сликом Богомајчином под њеним ликом и приказ ђавола. И нареди оном горепоменутом свом ученику да узме камен велики и у онај лик јако удари да га скрши. Ученик светога посумња (збуни се) у вези овога и уплаши се да разбије лик. Па свети сам узе камен велики и јако удари у лик Богомајке и разлупа га надвоје. И одмах се људи сви на њега устремише и јако га пребише, и свезавши га одведоше властима на суд. И саопштише благоверноме цару Ивану Васиљевићу за чудотворну икону Богомајке која стоји код Варваровских врата како ју је упропастио јуродиви Василије – каменом ударио и разлупао, због чега се сви правоверни хришћани растужише. И сам цар због овога дође у сумњу (недоумицу) и узе Василија на саслушање – из којег разлога је полупао чудотворну икону Богомајке. Свети Василије рече цару да је под ликом Богородичиним насликан испод подлоге (ђеса) лик ђаволски те да се због овога ђаволском опсеном и чуда дешаваху на обману верних: „Ето, да не би верни у незнању поштовали и поклањали се ђаволу сакривеном у оној икони – ради тога сам је скршио, да пропадну његови нестварни привиди».

Чувши ово од светога благоверни цар нареди да се онај иконописац ухапси и испита у вези овога. Иконописац пак виде да му је немогуће да слаже, признаде свој грех и све подробно исприча – како ђаво дође и златом га преласти (приволи) да наслика нечисту икону, и све друго. Због овога се благоверни цар на тога иконописца разгневи и осуди га на смртну казну, а светог Василија пусти да буде слободан као и пре. А он гореспоменутог ђакона, ученика свога, отера од себе због оне његове непослушности, а сам и даље провођаше своју уобичајену јуродивост, чинећи неизмерне напоре, и будући немилосрдан према своме телу ради вечног бесмртног живота.

Житије преподобног Мартина Туронског из пера његовог духовног чеда, Сулпикија Севера

Но, да пређем на друге подвиге које (Мартин) у свом епископату учини. Беше недалеко од града, близу манастира, једно место којем је погрешно мишљење људи приписивало светост, као да су ту сахрањени мученици. Наиме, сматрало се и да ту олтар беху поставили пређашњи епископи. Али Мартин, који није пренагљено поклањао поверење неизвесним стварима, од старијих по годинама презвитера и клирика захтеваше да му обзнане име мученика или време страдања. Велика недоумица га спопаде јер сећање старијих ништа поуздано и доследно није преносило.

Пошто, дакле, неко време избегаваше то место не нарушавајући верско поштовање, јер не беше сигуран, нити намећући своју власт народу, но да се зловерје (погрешно веровање) не би учврстило, једног дана отиде на то место са неколицином своје братије. Затим, стојећи над гробом помоли се Господу да му покаже ко је сахрањени и каква му је плата (вечни удео). Потом окренувши се налево виде како близу стоји сен прљавог и свирепог изгледа. Нареди му да каже име и каква му је плата. Он даде име и признаде злочинство. Рече да је био разбојник, посечен због преступā, а прослављен грешком народа; да са мученицима није имао ништа заједничко, пошто они славу добише а он казну. Зачудо, присутни су чули глас говорника али никога нису видели. Тада Мартин објави шта беше видео и нареди да се олтар који тамо бејаше уклони са тог места, те он тако избави народ од заблуде тог зловерја.