Читај посланице Апостола Павла и види ако можеш да избројиш колико пута Апостол помиње благодат Божију? Апостол говори да без Божије благодати нема Православне Цркве, а без покајања нема благодати, јер је речено у Јеванђељу:

„Покајте се, јер се приближи Царство Небеско.“ Јеванђеље говори да је Царство Небеско близу, али без покајања оно не долази. А шта је право покајање и шта је права благодат, то човек може да позна само на делу, само из искуства и никако друкчије. То значи да пре познања праве благодати човек не зна шта је право покајање, него тек по задобијању благодати Божије, и та благодат потврђује да има покајања у човеку.

Узалуд данас многи уче богословске школе, јер школе не уче покајању и у њима нема благодати Божије, и оне пре воде ка расколу и јереси, него ка Православљу. Први задатак сваког хришћанина јесте да нађе старца, који је покајањем задобио благодат Божију и који зна шта је право покајање и може друге да научи покајању и може да посредује између Бога и човека у задобијању благодати Божије. И сваки епископ и сваки свештеник прво би морао да нађе и да слуша благодатног старца, да би потом могао да води и себе и друге ка покајању и благодати, иначе без благодатног старца и епископи и свештеници воде Цркву ка расколу и јереси.

Ради покајања и благодати хришћани су кретали на далеки пут да би нашли благодатног старца, јер преподобни Оци из искуства знају шта је право покајање. Они тврде да је право покајање право смирење и то човек може да разуме само из искуства, кад стекне право смирење он тада разуме шта је право покајање. А за потврду смирења и покајања човек мора да добије благодат Божију, иначе нема потврде Божије. То потврђују и Апостоли Петар и Јаков, који кажу: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (1Пт.5:5 и Јак.4:6). Па пошто се право покајање и смирење познаје само на делу, треба то и да докажемо из искуства Цркве.

Кончина Авве Сисоја Великог (из Житија Светих)

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: „Ево, дође авва Антоније.“ Мало затим он опет рече: „Ево, дође лик пророка.“ Лице му поново засија још јаче, и он рече: „Ево, дође лик апостола.“ И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: „Оче, кажи нам, с ким разговараш?“ И он им рече: „Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао.“ Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање.“ На то им старац одговори: „Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем.“ Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: „Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори донесите ми изабрани сасуд из пустиње!“

Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. То што је рекао преподобни Сисоје „заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем“,то може да каже само човек који зна шта је право покајање и права благодат Божија.

О покајању једне блуднице (из грчког Евергетиноса, тј. Доброделатеља)

У Египту је био неки брат, који је постојано пребивао у својој келији, проводећи живот у великом смирењу. У граду је остала његова сестра, блудница, која је погубила не мало душа. Старци су више пута говорили њему, да он оде к њој, да је уразуми и пресече њен грех, који она чини, и на крају крајева су га убедили. Кад је брат дошао к њеном дому, њега су препознали и одмах су обавестили сестру: „Твој брат је дошао, он је већ на вратима.“

Она се обрадовала свом душом, оставила је своје љубавнике, које је забављала, и чак не покривши главу, потрчала је у сусрет њему. Кад је видела братово лице (сродно лице), она је пружила руке, да би загрлила брата, али он је зауставио њу речима: „Сестро моја рођена, поштеди своју душу. Ето, због тебе гине толико људи. Не обричи себе на страшне вечне муке.“ Питала је она, сва дрхтећи од страха: „Кажи ми, је ли остала за мене нека нада на спасење?“ „Остала је, ако хоћеш да се спасиш, одговорио је он. Она се бацила њему пред ноге, просећи да је узме са собом у пустињу. „Пођимо, рекао је он, само покриј главу.“

„Поћи ћу овако, рекла је она. Лакше је поднети срамоту због непокривене главе, него се поново вратити у дом блуда.“ На путу брат је уразумљивао њу, припремајући је ка покајању. Кад је видео људе, који су ишли у сусрет њима, он је рекао: „Ко зна, да си ти моја сестра, него боље иди у страну и сакриј се и почекај, док они прођу.“ Она је тако и учинила. Кад су људи прошли, он је викнуо њу: „Идемо даље, сестро.“

Али одговора није било. Брат се вратио назад и видео да је она мртва, и ноге њене су разбијене у крви, а цео пут она је прошла боса. Кад је он причао о свему томе старцима, они су почели да расуђују о њеном уделу. Једноме од њих се открило овако: „Пошто она, не само да је занемарила све плотско (пренебрегла), него је заборавила и на своје тело, чак се није ни пожалила на тешке ране на ногама, због тога Бог је примио њено покајање и спасио је".

Слично је речено у Евергетиносу и о Тајсији, а Авва Јован Колов је после молитве чуо глас са неба, који је говорио, "да је један час њеног покајања примљен боље, него покајање оних, који се кају много година, али не тако топло као она".

Из ове повести можемо закључити да је правом покајању и један час довољан, а полу-покајању и године су кратке. А шта је то право покајање и шта је то полупокајање, то може хришћанин да разуме само на основу искуства и на основу благодати Божије, која се даје правом покајању. Из тога можемо разумети зашто се не даје благодат данашњим епископима, монасима, свештеницима и хришћанима. Зато што данашњи хришћани немају право покајање, него имају само неко полупокајање, па зато они немају ни благодати Божије. А без благодати Божије у Цркви је само јерес и раскол, и то ћемо доказати на основу учења митрополита Јована Зизјуласа, врло поштованог код српских (јеретика и реформатора) епископа, монаха и свештеника. Наслов књиге: Православље/Јован Зизјулас; превод Ружица Савић, Драгана Пашти; уредник и рецензент Давид (Перовић епископ крушевачки). Београд: Богословски факултет СПЦ: Хиландарски фонд, 2003 Београд: Штампарија Српске патријаршије. 76 стр.; 21 см. Предговор/Епископ браничевски Игнатије). Ево, да наведемо само мало из учења митрополита Зизјуласа:

Канонска структура

I. - Језгро организације Православне Цркве чини заједница крштених хришћана предвођена епископом, који је окружен колегијумом презвитера (свештеника) и коме помажу ђакони. Само та потпуно развијена структура заслужује, према Игњатију Антиохијском, назив Црква (Еклисија), и то пре свега зато што је таква структура неопходна за вршење евхаристије (благодарења-литургије), у којој се открива и у потпуности остварује Црква Божија. Организација Православне Цркве у том принципу налази свој темељ и, упркос одступањима насталим услед многобројних историјских и теолошких промена, напуштање игњатијевског принципа за православље би значило губитак сопственог идентитета (истоветности) и сопствене природе.

Митрополит уопште не помиње покајање и благодат Божију, јер он и не зна шта је право покајање и шта је права благодат Божија, и зато он говори само о структури и организацији Цркве. Али против њега говори сама историја Цркве, јер у време петвековног ропства било је најјаче покајање и најјача благодат Божија у Цркви иначе Срби не би издржали пет векова ропства, а структура и организација Цркве била је по могућности. У време ропства било је такво покајање и таква благодат Божија, о чему данашњи хришћанин не може ни да сања, а структура и организација Цркве била је по могућности. Да видимо даље шта говори митрополит:

- Из тог темељног принципа произлазе, када је реч о канонској структури Цркве, неке главне карактеристике које се могу укратко изложити на следећи начин:

а) Епископ, као глава помесне Цркве, у себи сажима целокупну заједницу, постајући тако слика (икона) Христа који у себи све сједињује. Епископ је то оруђе саборности Цркве на помесном нивоу; преко њега се надилазе све природне и друштвене разлике, и само тако може да се остварује јединство свих у Христу. Епископ, у том својству, представља Бога пред заједницом и заједницу пред Богом, и зато он врши пуну законодавну власт у својој Цркви.

Ваља наћи учење неког римокатоличког теолога и упоредити са учењем Зизјуласа и да се види да ли има неке битне разлике између римокатоличког учења и оваквог безблагодатног учења. Али не треба се томе чудити, јер и митрополит и сви његови ученици не знају шта је право покајање и благодат Божија и они не позивају на покајање, јер би им људи рекли: треба ви прво да се покајете и да дате пример покајања. И пошто они не знају за право покајање и благодат Божију и не позивају на покајање, они могу само да проповедају јерес у Цркви. Ако данашњи епископи и свештеници не раде на правом покајању, они раде за антихриста, јер код њих нема правог покајања и Божије благодати и они руше Цркву. 

На крају да наведемо један пример правог покајања и смирења и задобијања благодати Божије.

Венци за бденије (из Отачника)

У Тиваиди неки старац безмолствовао је у пећини. Код њега је био ученик подвижник. Старац је имао обичај увече да поучава ученика и да му даје душекорисне поуке. После поучавања он се молио и отпуштао ученика да спава. Догодило се, да су посетили њих неки благочестиви мирјани, којима је било познато велико уздржање старца. Пошто су добили од њега утеху, они су отишли. По њиховом одласку, увече старац је опет сео по обичају и заузео се поучавањем и настављањем брата. У време беседе напао је на њега сан, а брат је стајао очекујући, да се старац пробуди и учини по обичају молитву над њим. Али старац се није будио. Ученик, седећи дуго, био је нападан помислима да тихо оде и легне да спава, али он је принудио себе и супротставио се помисли и остао је да бди. После тога сан је почео да приклања њега, али он није отишао. До седам пута поновило се код њега такво колебање, али он се са чврстином противио томе помисли и сну. Кад је већ прошла поноћ пробудио се старац и, видевши ученика како седи близу њега, рекао је: „Због чега ти до овог времена ниси отишао?“ Ученик је одговорио: „Због тога, оче, што ме ти ниси отпустио.“ Старац: „Зашто ме ти ниси пробудио?“ Ученик: „Ја се нисам усудио да дирам тебе да будим, да те не бих узнемирио.“

Они су (тада) устали и почели су свршавати јутрењу молитву. По окончању старац је отпустио ученика, а кад је остао сам старац је дошао у иступљење (у екстазу и виђење). И гле, неко показује њему место славно, на њему трон и над троном седам венаца. Старац је питао тога, који је показивао њему ово: „Коме све то припада?“ Тај је одговорио: „Ученику твом даровао је Бог и место ово и трон за његово житељство, и још и седам венаца он је заслужио ове ноћи.“ Кад је чуо то, старац се зачудио. Сав у трепету, позвао је он ученика и питао га: „Кажи ми, шта си ти радио ове ноћи?“ Он је одговорио: „Опрости ми, оче, ја ништа нисам радио.“ Старац, мислећи, да он неће да каже по смирењу, рекао је: „Веруј ми, ја се нећу умирити док ми не кажеш, шта си ти радио, или шта си помишљао ове ноћи.“

Брат, не знајући за собом никаквог дела, није налазио шта ће рећи, и зато је одговорио старцу: „Опрости ми, оче, ја ништа нисам радио, осим једино, што сам седам пута био приклањан (нападан) помислима да одем и легнем да спавам, али нисам отишао, зато што нисам био отпуштен од тебе по обичају.“

Старац, кад је чуо то, одмах је схватио, да је ученик толико пута био увенчан Богом, колико пута је одолевао помислима. Он ништа од виђенога није објавио брату, да не би нанео њему повреде, него је причао то духовним оцима. Зато се научимо да за победу и над малим помислима Бог венчава нас. Добро је човеку да принуђава себе ради Бога у сваком делу: Царство Небеско усиљава се, и усиљивачи грабе њега (Мт.11,12).