„Постоји невидљив, али стварни свет божанског поретка и лепоте, који је веома близу и све нас додирује, у коме обитавају духови, чија је мисија да донесе поредак и лепоту свакој души која ка томе тежи…

Узвишена поезија тече као светлост из Извора сваке светлости, тог Цара Који нам даје да спознамо оно што је царско, да напредујемо у Његовој мудрости, да се крећемо под окриљем Његовог величанства у Чијој лепоти, ако јој тежимо, можемо да обитавамо. Његови путеви су путеви светлости, Он је удостојио овај свет да спозна мали део мудрости, лепоте и силе које се свакодневно умножавају у Рају.“

Џон Мејсфилд (1878-1967), „Поезија“

Постоје људи који су тако благословени побожношћу својих предака и родитеља да чак и у раном детињству имају осећај за унутарњу лепоту и који су свесни да је људска судбина божанска. Првенствени пример је Пресвета Дјева. Кад јој је било три године, отишла да живи у Јерусалимском храму. Међутим, познати су нам и многи примери свете деце или светитеља који су још као деца ступили у манастире и разумели лепоту Литургије, која је иначе одраз унутарње лепоте Божје светости.

Таква духовна осетљивост и созерцатељност веома су ретки. Данас већина деце нема много смисла ни за спољашњу, а камоли за унутарњу лепоту. Било како било, могуће је научити свако дете како да стекне осећај за спољашњу лепоту. То је од велике важности у савременом друштву, које је узвисило култ ружноће. Данашњи култ ружноће многи оправдавају тврдњама да он напросто одражава стварност. Иако је заиста одраз најцрње реалности, екстремних облика људске грешности и непокајаности, ипак не одражава стварност у глобалу, а посебно не одражава оно што је заиста узвишено и племенито у човековој природи, његове духовне и религиозне идале. Поезија, идеализам, отменост, префињеност и нежност данас су сврстани у категорију застарелих ствари и оних које су предмет поруге. Реално говорећи, сувремени култ ружноће не одражава стварност, већ просто своди човечанство на један бесловесни ниво, на ниво најнижег заједничког имениоца.

Тако је, чак пре осамдесет година руски филозоф Сергије Булгаков назвао „модерну“ уметност „лешом лепоте“. Исти термин се може с правом употребити за већи део модерне музике, вајарства, књижевности, архитектуре и моде. Исто важи и за већину савремених телевизијских програма, музике и компјутерских игрица, у којима је распрострањена употреба погрдних речи, разврата и насиља.*

Култ ружноће формира данашње стандарде. Стандардни главни јунаци које гледају данашња деца су чудовишта, ванземаљци или демони имагинарне научнофантастичне будућности или слични демонски ликови из стварне паганске прошлости. Што се тога тиче, паганска прошлост је испливала на површину, било кроз интересовање за јапанска чудовишта, кинеске змајеве или сујеверје (фенг-шуи), афричку племенску уметност и маске, индијска божанства и буде, германску митологију, келтски спиритизам, египатске мумије и сфинге, или кроз интересовање за окрутне грчке и римске митове.

Какав образац спољашње лепоте данашњи родитељи могу да понуде својој деци као алтернативу и противотров савременом култу ружноће?

Прво, врло је лако научити децу природној лепоти, лепоти бесконачне разноликости у свету природе која нас окружује. На пример, чак и отац и мајка који живе у стану у великом граду и немају башту могу да одведу своју децу у парк и да им покажу цвеће и лептире, пролећне пупољке и јесење лишће, да им укажу на лепоту облака и звезда, изазак и залазак сунца. Други ће можда моћи да одведу децу на село, у национални парк или на море и да им покажу лепоту брда и језера, шума и ливада. Овде је важно да се не падне у замку обожавања природе, замку која је уствари идолопоклонство, тојест обожавање лепоте природе ради ње саме. Ова замка, при којој се заборавља да је природа сада у палом стању, може човека да одведе у паганску идеологију о заштити животне средине и у њене обреде.

Друго, децу треба учити лепоти људског стваралаштва, лепоти музике, књижевности, сликарства, вајарства и другим облицима човекове креативности, која се на грчком језику назива поезијом. На пример, очеви и мајке могу да поведу своју децу на изложбу, у галерију, музеј, на концерт или у други град. Ако то није могуће, могу једноставно да дају својој деци лепе слике из часописа које она могу сећи и лепити у свеску. Овде је важно не упасти у замку естетизма, замку која је уствари идолопоклонство, тојест обожавање лепоте људског стваралаштва ради ње саме. Ова замка, при којој се заборавља да је људско стваралаштво несавршено, може човека да одведе у елитистички снобизам, сујету и гордост.

Треће, децу је могуће учити моралној лепоти, лепоти моралних људских односа. Например, међусобна љубав оца и мајке и њихова љубав према деци може да им пружи доживотни пример пожртвовања за ближње. Ако не добију такав пример, као што је чест случај у данашњем свету, у којем није на цени улагање труда у самоусавршавање и одрицање у корист ближњега, и ако уследи развод родитеља, деца ће одрасти у моралној беди и лако постати душевно неуравнотежена. Овде је важно не упасти у замку обожавања својих предака, што је уствари идолопоклонство, тојест обожавање предака ради њих самих. Ова замка, при којој се заборавља да су наши родитељи само део творевине, а не и сами творци, може одвести у одбацивање Бога Творца.

Најзад, у оваквом поретку, почев од природне лепоте па преко лепоте коју је човек створио и све до моралне лепоте, деца не само да могу да науче да цене спољашњу лепоту, већ и да се науче унутарњој или духовној лепоти, која иначе превазилази спољашњу и која је далеко узвишенија. Јер, иако спољашња лепота постоји у свету, она је само одраз далеко узвишеније унутарње или духовне лепоте, лепоте светости, лепоте Божје. Свака лепота у свом свету, ма колико префињена, само је слика и сенка савршене лепоте, лепоте Божанског Прототипа и Творца. Као што је песник написао:

Ако у овом Богом створеном свету лепоте има

И поред греха и смрти уплива,

Каква ли ће тек прелепа, ненадмашна,

Бити насеља рајска

Џејмс Монтгомери (1771-1854) „Земља је пуна доброте Божје“

*Упоредите данашње филмове са следећим: „Забрањена је употреба погрдних речи, геста, навода, песама, шала или било каквог наговештаја свега тога. Страсне сцене не треба уводити ако не представљају суштину заплета. У општем случају, страсне сцене треба приказати тако да не надражују ниска телесна чула… Ниједан филм не сме да исмева било коју религију или веру. Карактер религиозних служитеља се не сме исмевати или бити приказан као зао. Верски обреди се морају приказати пажљиво и с поштовањем“ (из Етичког кодекса који су усвојили филмски продуценти и дистрибутери Америке 31. марта 1930.)

Staranje o najdragocenijem blagu, Manastir Svetog arhangela Mihaila, Prevlaka 2011.

Извор: Манастир Лепавина