Управо сада, када је радост Васкрсења Христовог тако свежа у нашим срцима, корисно је да се сетимо ових речи које смо чули током Великог поста. Позвани од Спаситеља за овај празник, хоћемо ли бити изабрани за Његов вечни небески празник? Како скоро да замре глас неба у буци наших празника!

Како је лако протраћити добре плодове Великог поста ако се на Васкрс одмарате од духовних уздизања! Али ако данас изгубимо све јуче стечено, онда је наша ствар лоша: ко се духовно не усавршава, тај не само да мирује, него се незадрживо котрља уназад.

 „Зашто“, пита Свети Праведни Јован Кронштатски, - Да ли Господ додаје дан за даном, годину за годином нашем животу? Тако да се постепено очистимо, ослободимо душе од зла и стекнемо блажену простоту. То је животно дело: у њему не може бизи заустављања. Васкрс за православне није само годишњи празник, не само догађај непроменљивог годишњег циклуса. Сваке године смо све ближи смрти, ближи одлуци наше вечне судбине. И ако се из године у годину наша веза са Богом не постаје све теснија, вера јача, а везаност за свет слабија, онда се не припремамо добро за овај корак.

Ако пасхално време не захтева од нас такав напор као претходне недеље, оно не дозвољава потпуно опуштање и занемаривање поука Великог поста. На суду ће нас питати не само како смо постили (уосталом, Господ са радошћу прима раднике једанаестог часа), него, вероватно, пре свега, како смо празнике проводили: у трезвености, у молитви, у посматрању себе, у јасној свести да Женик долази у поноћ, када Га нико не чека – или у прождрљивости, у неосетљивости, у подражавању света, у потчињавању свакој страсти и сваком искушењу.
Давайте будем праздновать, но праздновать трезво, помня о том, в чем состоит наш праздник: в том, что Господь отворил нам двери Царства, где празднику нет конца. Давайте принимать земные радости, не привязываясь к ним душой, но устремляясь от них в то Царство, куда мы призваны. «Подумать только, – говорит о. Иоанн, – чего мы лишаем себя своей добровольной близорукостью! Словно мухи, липнем мы к земным сладостям и не хотим подняться, не хотим оторваться от них. Благословен тот, кому чужды радости этого мира: конца не будет его блаженству».

Славимо, али славимо трезвено, сећајући се у чему се састоји наш празник: да нам је Господ отворио двери Царства, где празнику нема краја. Примимо земаљске радости а да се за њих душом не вежемо, него јуримо из њих у Царство где смо позвани. „Само размислите“, каже о. Јован, чега се лишавамо својом добровољном кратковидошћу! Као муве, држимо се земаљских слаткиша и не желимо да се дижемо, не желимо да се од њих отргнемо. Благо ономе коме су радости овога света туђе: његовом блаженству неће бити краја.”

Мај 1963 г.

Превод и приређивање: "Борба за веру"