ИСПОВЕСТ ЈЕ БОЖАНСКА ЗАПОВЕСТ

– Оче за читаоце Геополитике реците нам нешто више о потреби и смислу поста?

– Пост постоји од древних времена и никада не застарева. Он јe потребан нама хришћанима као хлеб насушни. Прва Божија заповест дата човеку јесте заповест о посту: “Од дрвета познања добра и зла не једи” (I Мојсеј. 2,17). Све Божије заповести, па и ову о посту треба схватити на прави начин.

Речи Божије – заповести – будући да проистичу из неограничене природе Божије, нису нашим прародитељима и нама дате на ограничење него на усавршавање. Пост је Богом благословено средство које треба да нам помогне да откријемо у себи онај прави, истински смисао свог постојања: “Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио” – речи су Светога Григорија Синаита.

Желећи да утоле глад, многи својом неумереношћу западају и у болести, јер заборављају на упозорење Божије: “Пазите на себе, да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота…”(Лк.;21,34). А будући да су људи бића створена за вечност, не могу се заситити само овом пролазном храном. Непрестана храна јелом које пролази, без хране бесмртне, духовне, постепено умртвљује душу. Душе наше потребују вишњу храну. Душе су наше гладне Бога. Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха, смрти и ђавола, сам Господ Исус Христос је поставио и трапезу за утољење глади роду људском, рекавши: “Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никада ожеднети.” (Јн. 6,35).

Господ наш Исус Христос је обећао да ће оживети сваког ко се причешћује Његовим Телом и Крвљу. Али сама Божанска страна, испружена рука Божија нама, није довољна. Бог не делује присилно, него милостиво чека да Га прихватимо добровољно и да се за то достојно припремимо. Само ако се причешћујемо на доличан начин, свето Причешће нас води у живот вечни, док недостојним приступањем овој светој тајни узимамо у себе огањ, који нас усмрћује. Наравно, никада нећемо бити довољно достојни да примимо Тело и Крв Христову, па макар ми били светитељи, али од нас се очекује, да уз помоћ Божију, учинимо све што је у нашој моћи, да бисмо се што више удостојили да приђемо светом путиру, односно Светој Тајни Причешћа.

Познато вам је да у нашој Православној Цркви постоји РАЗРАЂЕНА ПРАКСА  УСРДНОГ ПРИПРЕМАЊА ЗА ПРИМАЊЕ СВЕТИХ ХРИСТОВИХ ТАЈНИ, која се састоји у пооштравању поста (дакле, од поста на води) у ревновању у усрднијој молитви, у преиспитивању своје савести и покајничког начина живота, које се завршава Светом Тајном Исповести, уочи Причешћа.

– У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито студентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?

– Својевремено је на ово питање одговорио владика Артемије и то је објављено у «Православљу» од 01. јуна 1997. За оне који не чувају старе бројеве «Православља», цитираћу већи део текста.

«Заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини, а лаик да се одлучи од Цркве). Али ако се погледа ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ и непосредни ПОВОД доношења тих канона, а особито њихово ТУМАЧЕЊЕ од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји другачије.

Тако 66. Правило светих апостола, дословно гласи : «Ако се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи». (Слична овом Правилу су још и 51. и 53. светих апостола и 14.Правило Анкирског Сабора).

Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста епископ Никодим Милаш (Књ.I стр.136-137), говори да је та «једна и једина» субота која се пости, Велика субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у Гробу, док све остале суботе у току целе године се не посте. Међутим, он одмах тумачи на коју врсту поста се ова забрана односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о сухоједенију, када се читав дан до вечери не сме ништа јести, а увече се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)… Значи, наведеним правилом се забрањује само сухоједеније.

Познати византијски канониста Зонара (В.Зборник Рали-Потли II, стр.84), каже: «Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин. Ако пак неко пости осам или десет дана па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и по 40 дана (значи: и суботе и недеље, па нису «рашчињени» због тога, него су управо тиме  – прослављени). Тако се у нашем народу држи пост за причешће када Госпојински или Божићни пост почиње средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.

Валсамон (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66), тумачи га па вели: „Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру постили и у ове дане, јер они нису осуђени“.

Овим Каноном, као и свим осталим (наведеним), осуђује се уздржање од женидбе или неких јела, «као од нечег злог по себи», када се то чини «гнушајући се», дакле у духу који му дају јеретици (који су и били повод за доношење оваквих канона), а не када се то чини ради вежбања у добру (ради неког узвишенијег циља).

Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за Свето Причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог).»

Дакле, појам «постa» је у стара времена имао строжије значење од данашњег. У првим вековима хришћанства се под речју «пост» подразумевало потпуно уздржавање од сваке хране, значи сухоједеније. А у савременом схватању реч «пост» означава уздржање од мрсне хране (од меса, млека и млечних производа, уопштено од хране животињског порекла), али не потпуно уздржање од хране, као што је то било у стара времена. На овом поређењу се види колико су у погледу подвига савремени хришћани попустили у односу на хришћане из првих векова.

– Реците нам нешто о важности свете тајне покајања и исповести. Сведоци смо да се на жалост, један велики део нашег народа не исповеда, али да парадакслно истовремено гледа телевизијске емисије („Фарма“ и „Велики брат“), у којима учесници брутално и примитивно говоре о свом животу, и тако својим понашањем извргавају руглу и банализују уопште потреба човека да се исповеда?

– У Псалтиру се каже: „Безакоње моје ја ћу обзнанити и забринућу се због грехова својих“ (Пс. 37,19).

Из поука светих отаца сазнајемо да демони прижељкују да нас погубе, а ако се кајемо и откривамо односно исповедамо грехе, они не постижу свој циљ. Свети Јован Лествичник каже да: «Ране које се открију неће се више ширити, већ ће бити исцељене. Ништа демонима и помислима не даје такву снагу против нас него кад се неоткривене помисли чувају у срцу». Дакле, велика блага проистичу из благовремене и искрене исповести.

Говорећи о исповести, свети оци кажу:„Заиста је исповест божанска  заповест, јер њу тражи срце. Онај који је згрешио има отежало срце и не налази одахнућа, ако не исповеди свој грех… Онај који не признаје свој грех никада не налази одмора, јер се никада не зближава са Богом. Ко не открива свој грех вечно се налази под теретом кривице и далеко од Бога. Стога му се и душа раздире и трпи…»
Грех изазива код човека грижу савести која ствара напетост. Напетост услед сталне присутности оптерећује човека. Све док се не покаје и исповеди дотични грех, човек не може да скине то бреме које га притиска и да осети олакшање.

Само Црква, преко свете тајне Исповести може да одмори оне натоварене теретом греха. Да Господ између себе и нас није поставио Св. Тајну Исповести, нико се не би спасао.

ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ није само у томе да би се по могућству, потпуно присетили својих грехова и, чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања  усредсређености, озбиљности и молитве, при којем, као при светлости, постају видни наши греси.

Духовнику, исповедник мора да принесе не списак грехова, него ПОКАЈНИЧКО ОСЕЋАЊЕ; не детаљно казивање о свом животу, него скрушено срце.

Јер, набрајати своје грехе још не значи и кајати се за њих. Али, шта чинити ако, испуњено греховним пламеном, срце наше није способно за ИСКРЕНО ПОКАЈАЊЕ? То није разлог за одлагање исповести у очекивању покајничког осећања.

Бог може дотаћи наше срце и у току саме исповести; само исповедање, гласно именовање наших грехова може смекшати наше срце, истанчати духовни вид, изоштрити покајничко осећање.

Но, више од свега, против наше духовне тромости служи припрема за исповест – ПОСТ. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава, за духовни живот погибељно, телесно благостање и благодушје.

Пост и молитва су благословена средства која помажу да осећање ПОКАЈАЊА обузме душу.

Свако ко приступа исповести мора да зна: ИСПОВЕСТ – није индулгенција (опрост грехова за паре као код Римокатолика), при којој осећање збуњености, стида, па и покајања служи као некаква плата, која се приноси за грех, и дозвољава да се настави живот као да ништа није било. Исповест, то је дубоки акт личности, а заједно са припремом за исповест и процес, у којем се човек каје не само због Бога, већ и због самога себе. Исповест може, без преувеличавања да се назове  ПРОЦЕСОМ РАЂАЊА ЛИЧНОСТИ, процесом понекад мучним, јер човек треба  понешто од себе да одсече, понешто са кореном да ишчупа из себе, али при том и ПРОЦЕСОМ СПАСОНОСНИМ и у крајњем исходу увек радосним.

– Какви су били Ваши сусрети и разговори са Вашим епископом нишким а садашњим Патријархом српских господином Иринејом?

– Са епископом нишким, а сада Патријархом српским Г. Г. Иринејом имао сам прилике да се при честим сусретима договарам углавном на тему унапређења монаштва у нашем манастиру, јер сам по његовом благослову до пре пет година био не само духовник него и старешина манастира.

Наградио ме је 1992. године архимандритским чином, значи правом ношења напрсног крста и архимандритског жезла, односно патерице.

– Чињеница је да живимо у тешком времену (економска дисхармонија, високе цене, скупоћа, немање посла…), људи се све теже одлучују на брак. Како по Вашем мишљењу да се пробуди, оздрави српски народ и да се млади брачни парови одлуче да имају више деце, како је говорио Св. Владика Николај ”да се Срби обоже, умноже и сложе”…?

– Због духовне пустиње која је настала услед дугогодишње владавине безбожног режима и због моралне саблазни која се шири путем медија, наша омладина презире девственост, олако пада у грех предбрачних и ванбрачних односа.

Услед недостатка вере или због слабе вере, млади савест уљуљкују помишљу да сада сви тако живе и да то наводно није никакав грех. Ступање у брак повлачи одређене обавезе и одговорности, а пошто многи радо беже од одговорности, настављају линијом мањег отпора и продужавају да живе онако како им је лакше, а не како је исправније. Многи све више одлажу ступање у брачну заједницу, а што касније оснују брак то значи да ће и мање деце родити. Одређени комфор, коме многи теже, само је део изговора за одлагање благовременог ступања у брак. Деца су благослов Божји   и непроцењиво богатство.

Ако сретнете брачни пар који дуго није имао деце, па је милошћу Божјом ипак добио потомство, од таквих много можете сазнати колику радост причињавају деца и колико је то богатство, упркос обавезама и напору у одгајању и васпитању деце.

Ако би дао Бог да се Срби у мало већем броју ОБОЖЕ, онда би могли и да се СЛОЖЕ и да се УМНОЖЕ. Суштина је да што већи број Срба приђе вери ревносно.

Највећи број Срба је везан за Правослану веру традицијом и обичајем. Што значи да мало знају о нашој вери и о својој крсној слави, не посте средом и петком ни вишедневне постове, не кају се нити исповедају, не иду редовно на богослужења, него понекад сврате у цркву да запале свеће и то углавном кад им је тешко, кад их снађе нека невоља,  тек онда се сете богомоље. Кад им је лепо и добро не сете се да заблогадаре Богу на томе. Овакви верници се не сећају кад су се задњи пут причестили. За разлику од њих ревносни верници редовно одлазе на богослужења, исповедају се и причешћују, моле се Богу код куће и у Цркви.

Међу овим ревносним хришћанима нема ванбрачних заједница, нити предбрачног живота и међу њима има највише породица са троје и више деце.

Ревносне хришћанске породице имају свога духовника са којим се саветују како да живе у браку, на радном месту и уопште у животу. Кад им је тешко од духовника траже савет и молитвену подршку како би превазишли проблеме који их сналазе. Када им је лепо имају потребу да се похвале и да поделе радост не само са пријатељима него и са духовником, који их молитвено прати и покрива.

– Многи сматрају да су проблеми у нашој Српској Православној Цркви настали као последица увођења нове литургијске праксе. Шта Ви мислите о томе?

– У Матејевом Јеванђељу се каже: «Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10,28).

Из историје хришћанства нам је познато да су непријатељи Цркве Христове убијали хришћане желећи да на тај начин умање утицај хришћанства и наметну други систем вредности и моралног кодекса. Крепљени вером у Христа и Његовим примером трпљења, хришћани су претрпевши све муке наложене на њих одлазили у рај, храбрећи преостале вернике да буду чврсти у исповедању вере и непоколебљиви, чак и по цену овог пролазног живота, зарад вечног живота у рајским обитељима, где гледање лица Божјег весели све од века упокојене свете Његове. Уместо да угуше утицај хришћанства, непријатељи су нехотице доприносили ширењу хришћанства и умножавању рајских обитељи.

Будући да то није циљ непријатеља и завидника нашега спасења (ђавола), него да пакао испуни хришћанима, он је дошапнуо на уво непријатељима Цркве Христове: Немојте да их убијате, јер тиме их (после претрпљених мука) терате у рај, него их кварите у што већој мери, и онда ће они сами да зараде пакао. У том духу је  француски дипломата Клемансо почетком прошлог века тврдио: «Цркву не можете убити, али је зато можете кварити».

Горке плодове планске политике кварења Православног хришћанства већ убирамо.

Део горчине излива се у виду заблуда које шире појединци у нашој Цркви. Код нас су се појавили, чак и међу свештеницима, они који погрешно тумаче 9. Канон Св. апостола, где се каже: «Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак  у Цркви». Многи овај 9. канон Св. апостола погрешно тумаче као заповест свим присутнима да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја.

Има само једно правило које заповеда причешћивање – то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу уверљиво оправдање за непричешћивање. Следеће, 9. правило, које смо претходно поменули, говори о мирјанима: они би требало да учествују молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајинству до краја службе. Када би се и њиме налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било,  заповедати свим учесницима – и свештенослужитељима и мирјанима – да се причешћују Св. Тајнама на свакој Литургији. Али као што сте видели апостоли су одвојили у делу причешћивања свештенике од мирјана.

И до дан данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему, ако није пост, не морају да посте пре тога, нити да се исповедају), а мирјани се причешћују тек после темељите припреме. Тако је било одвајкада, а сада има покушаја да се и та древна пракса измени у духу протестантизма, тј. да се изједначе мирјани са свештеницима, па да се и они причешћују без припреме постом и молитвом, без покајања и без исповести. Све ове новотарије нису случајне и плодови су поменуте филозофије кварења хришћанства.

Још пре 85 година, Свети отац Јустин Ћелијски је писао: «Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме и у  име тих модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзервативизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост».

Нажалост у задње време све је више оних који се владају попут модерниста које критикује Свети отац Јустин, по духу овога века и посветовњаченост уносе и у учење Православне Цркве, у богословије и на теолошке факултете. Грчки Митрополит Јеротеј Влахос, светогорац по духу, је приметио да неки православни богослови спроводе у живот  посветовњаченост у најдубљем смислу тог појма, када покушавају да богословствују служећи се претпоставкама и закључцима западне теологије и одричући се исихастичког (подвижничког) предања, које чине суштину православног богословља». Посветовњачени богослови имају само изглед побожности а силе њене су се одрекли, а Св. Апостол Павле нам поручује да се клонимо оваквих (2. Тим.3,5).

«Ђаво не прави проблеме људима који хоће да остану у стању ниске духовности и који хоће да он њима влада посветовњаченом речју, већ се радује том стању», каже поменути грчки Митрополит Јеротеј Влахос.

Појам ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТ означава тежњу да се свет благодати приближи паломе свету, и да постану један свет! Док Црква има једини циљ: да уздигне палога човека и да га спасе.

Ако погледамо наше време, увиђамо много нестабилности и непобожног понашања. Са једне стране је Црква Христова, ковчег спасења. Она држи маказе и одсеца страсти. С друге стране је  свет греха, који данас има савременији назив: ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО, са новом религијом, без ограничења и правила: «Ради шта хоћеш, задовољи своје жеље, ишчупај свако осећање кривице»!!!

А између овог двога налазе се «млаки» (Откр. 3,16). Њих има много. А из књиге Откровења знамо како ће они проћи.

Шта је циљ посветовњачености? ЦИЉ је да се отворе врата на тору словесних оваца који је «вековима био недоступан» и да у њега уђу не само вуци него и све могуће звери!

Светогорски монаси и подвижници су се одувек борили против духа посветовњачености, инсистирајући на разликовању црквеног од световног начина размишљања. Један од њих монах Геронтије Катунакијски, оставио је следећу поуку и савет једном игуману: «Никада, оче, немој осуђивати монаха или клирика због моралних преступа. Јер можда се покајао и оплакује своје грехе баш у оном тренутку када га ти осуђујеш. Он се тако спасава, а теби се суди. Буди, међутим, строг према клирицима или монасима који преступају вековне границе светог предања које су одредили наши Оци. Те присталице новотарија својим световним начином размишљања наносе велико зло Цркви. Коју год новотарију уведу, она постаје РЂАВО ПРЕДАЊЕ и никако се не може поправити». Зато је Господ и рекао: «Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан» (Мт. 18,7).

Осећа се присуство  ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТИ и у богослужењу појединих клирика Православне Цркве. То се огледа у гласном изговарању молитава за које у служебнику стоји да их треба произносити тихо или полугласно да их чују само саслужитељи.

Св. Никола Кавасила објашњава зашто се свештеник моли ТИХО, за себе, и каже: «Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу». Слуга никада не виче своме Господу.

Св. Никодим Светогорац инсистира на тихом читању молитава, ослањајући се на Св. Дионисија Ареопагита, који у 7. поглављу свог дела «О црквеној јерархији» каже: «Призивање Светога Духа, епиклезе, при вршењу светих Тајни није правилно изводити из тајности у јавност».

Изговарајући молитве У СЕБИ, верни ПРЕДОКУШАЈУ тајанствени, неописиви или неизрециви начин општења анђела. Исто тако се кроз умну и без речи, само у мислима изговорену молитву, унапред припремају за будуће општење са светима, са увек ћутљивом Богородицом, а тако се припрема и за општење у које ће са највећом смерношћу и страхопоштовањем ступити са нашим Спаситељем Исусом Христом.

Ћутање је језик будућег века, кажу Свети Оци.

Светогорско литургијско предање смирено и смело се супротставља  ПОДМУКЛОМ ОБЛИКУ ПОСВЕТОВЊАЧЕНОСТИ. Уз ову мистичну настројеност духа иде и затварање Царских двери.

Oсновни световни аргумент оних који заговарају „литургијску обнову“ јесте да народ не разуме чинодејствене радње. Питање је како можемо тачно да утврдимо шта народ разуме, а шта не разуме? Има ли за то неких инструмената, као што су апарат за мерење притиска, рентген, ултразвук, некакав скенер који би могао да утврди и измери умно, емоционално, психолошко, или духовно стање сваког појединог верника током православног богослужења?

Наши верници у Православној Цркви, су слободни да својевољно прате било који део нашег богослужења, па да свако од њих задобије узвратни дар за оно што је принео. Зашто бисмо мењали свој ОПРОБАНИ БОГОНАДАХНУТИ ЛИТУРГИЈСКИ СИСТЕМ СВОГ СВЕТОГ ПРАВОСЛАВЉА, чим неколицина затражи „литургијску обнову“. Кад мало боље погледамо, захтев за литургијском обновом не долази од православног народа, него од неколицине владика и свештеника, који су непослушни саборској одлуци из 2007. године, што ће рећи да тај захтев није црквено (еклисиолошки) утемељен.

Захтев за „литургијском обновом“ подудара се са одговарајућим захтевима за модернизацијом и уласком у Европску унију упућеним од стране појединих наших политичара. То све личи на покушај да се нашим народом манипулише, са циљем да се без протеста преведе у ГЛОБАЛИЗОВАНО НЕХРИШЋАНСКО ДРУШТВО, ДА ПРОДА И ИЗДА СВОЈУ ВЕРУ, ДУШУ и културу, заједно са светињама. Сетимо се поуке Св. Козме Етолског: „Шта год вам траже подајте, САМО ДУШЕ СВОЈЕ ЧУВАЈТЕ“. И Свето Писмо нас учи да је битније да душу своју сачувамо, него да читав свет задобијемо.

– Оче Дионисије реците нам за крај једну духовну поуку?

– Много има неспоразума и неслоге јер мало има праштања. Морамо да научимо да праштамо једни другима. Јак је онај ко може да опрости, а не онај који се у свом злопамћењу само притаји, вребајући прилику да се освети или једва чека да се злурадо подсмехне нечијем неуспеху.
Много је оних којима су пуна уста причама о љубави, а делима демантују своје речи.

ДОДАТАК:

Духовни узори

– Који су били Ваши ”узори” (духовници којима сте се дивили, уважавали их, радо читали) док сте били млади монах?

– О. Доментијан, духовник манастира Св. Димитрија (у Дивљани, код Беле Паланке), Св. Романа (код Ђуниса) и Св. Стефана (у Наупару код Крушевца); О. Данило (Синко), пореклом Рус; О. Хризостом ; О. Николај (Рајко Јовановић из богомољачког покрета); Мати Игуманија Дарја; Мати Христина (Милица – Теја Јовановић, из богомољачког покрета) .

Обичајни Срби

Највећи број Срба је везан за Правослану веру традицијом и обичајем. Што значи да мало знају о нашој вери и о својој крсној слави, не посте средом и петком ни вишедневне постове, не кају се нити исповедају, не иду редовно на богослужења, него понекад сврате у цркву да запале свеће и то углавном кад им је тешко, кад их снађе нека невоља,  тек онда се сете богомоље. Кад им је лепо и добро не сете се да заблогадаре Богу на томе. Овакви верници се не сећају кад су се задњи пут причестили. За разлику од њих ревносни верници редовно одлазе на богослужења, исповедају се и причешћују, моле се Богу код куће и у Цркви.

Извор: Геополитика бр. 34, август 2010.