Уважени оче Д., по Вашем благослову и препоруци написала сам о томе како сам примила крштење у Српској Православној Цркви. Ви слободно изаберите из овог казивања оно што сматрате нужним у Вашем супростављању «лепоти, цивилизованости и сврсисходности»,  предлаганих од католичких емисара.

Господе, благослови!

Свако од нас је читао или слушао о промислу Божијем о сваком човеку. Свако може да се присети нехватљивих и несхваћених догађаја из свог живота или живота својих блиских. Но, ако ми заиста тражимо смисао и циљ нашег постојања у овом свету, тада раније несхватљиви и несхваћени догађаји одједном постају следственим и схватљивим степеницама нашег пута ка том стању у којем је човек способан да се запита:  «Зашто сам се појавио из небића и шта очекује од мене Творац?».

У нашој породици, породици комунисте - војног пилота, никада се није помињало име Божије. У школи војног гарнизона разредни старешина је говорио да градски службеници записују презиме сваког детета које иде у цркву и да ће ту децу изгнати из школе.

Над дошавшом из села бабушком – очевом мајком, поменувшом име Божије, смејала сам се и говорила да, ако се у празној чаши појави мед, тада ћу и ја поверовати да Бог постоји.

Наша породица се преселила из војног гарнизона у Москву и у својој четрнаестој години сам, први пут у свом животу, видела православну цркву у «бившем» Донском мaнастиру претвореном у музеј.

Иза високог манастирског зида изникло је осеђање апсолутне изолованости од спољашњег живота – градска московска бука је исчезла. Иза мрежасте гвоздене решетке цветале су јабуке манастирског врта. На унутарњим површинама манастирских зидова били су размештени барељефи са Храма Христа Спаситеља дигнутог у ваздух, о којем сам такође први пут чула. Велики храм Донског манастира је био затворен – стаклена врата су била забрављена са два реда решетака и само тада, када су зраци вечерњег сунца проницали унутра, могла се једва назрети потамњена позлата и понека фигура унутар храма. Говорили су да је то иконостас храма. Вођа екскурзије по територији музеја, кратко је приповедао о патријарху Тихону, који се затворен налазио у бившем манастиру од  1918-1924. године.

Но, ту красоту сам примила отуђено, са естетске тачке гледишта, као историјску и уметничку драгоценост, гордећи се, пре свега, својим интелектом који је био способан да је оцени.

Три пута сам покушавала да уђем у делујуће православне храмове. Првог пута је храм био затворен због чишћења. Другог пута, у Елоховском саборном храму Москве (бившем катедралном до обнове Храма Христа Спаситеља), даље од припрате  нисам могла проћи – постало ми је загушљиво и веома страшно. Трећег пута се поновио тај исти страх те сам, задихана, брзо изашла из припрате храма и већ сам се почела бојати уласка у делујуће православне храмове.

У Совјетском  Савезу је 1985. г. почела перестројка, у новинама је било могуће прочитати оно што се раније говорило само на уво најближим пријатељима. Веома много се у новинама писало о сарадњи свештеника Руске Православне Цркве са државном безбедношћу и у новинама сам прочитала за старог католичког редовника који није открио садржај исповести свога верника и због тога је провео 15 година у Сибиру.

Даље се у чланку наглашавало да «за разлику од ситих и у златне одежде одевених православних свештеника сада тај болесни редовник живи у влажном подруму и служи у јединој римокатоличкој цркви Светог Лудовика у Москви.»

Поверовала сам том чланку и закључила, да тамо где припада тај пострадали за своја убеђења  – у римокатоличкој цркви, и јесте Истина.

Тада нисам ништа знала о хиљадама дигнутих у ваздух и оскрнављених православних храмова, милионима стрељаних православних верујућих, триста хиљада стрељаних свештеника, монаха и монахиња, десетинама милиона прогањених Руса.

На празник Цвете 1988. г. дошла сам у ту римокатоличку цркву са својом пријатељицом православном, али љубитељком Запада – она је била моја кума. У католичкој цркви (костелу) су се зачудили и питали: зашто нисам ишла у групу за катехизацију, ако сам хтела да се крстим, али су слегнули раменима и крстили ме по католичком чину.

У католичкој цркви сам бивала ретко, некада једном годишње, а некада ни једном. Но на сваки начин сам наглашавала да сам просвећена европљанка – католикиња. Хвалила сам се да у католичкој цркви не клече на поду као у средњем веку, не ударају главом у под као заостале православне старице са марамама.

Нисам волела Русију, презирала сам је, видела сам само прљавштину, заосталост, одсуство елеганције и грациозности у животима људи

Директор предузећа у којем сам служила као правни консултант је често помагао православним манастирима, и њему су долазили за помоћ монаси. До овог часа памтим како сам једном без поштовања и подсмешљиво разговарала са за помоћ придошлим јеромонахом објашњавајући му да су се «православни ортодокси одлепили од истините, католичке  цркве која постоји 2000 лета». Јеромонах ми није одговарао, само је са тихом тугом мене посматрао. Тада сам мислила да он нема одговора и само сада сам схватила – он се молио за заблуделу овцу, молио се за руску душу која је себе изгубила и гордила се тим губитком. Веома сам волела Италију, два пута сам била у Ватикану и гордост ме је препуњавала: две хиљаде година постоји та црква и ја јој припадам! Величанствени Рим, великолепна Фиренца и чудесна Венеција су ме тако усхићавали својим блеском, грациозношћу и великом лепотом!

У Венецији ме је потресла неземаљска красота мозаика и ризница Катедрале светог Марка! Но, чудно је било – неки мозаици су били тако прекрасни и одухотворени, а други лепи, али хладни. Зажелела сам да сазнам узрок таквог двојства. Одговор је био прост и интересантан: катедрала је грађена више од хиљаду година, и ти први мозаици су поникли још пре раздела цркава.  А у периоду од 13-15. века су га стали украшавати драгоценостима, извезеним из Константинопоља, из уништене Византије.

Од тог тренутка сам почела да се интересујем историјом и уметношћу Византије, православне империје чије уништење су као циљ пред себе поставили како римске папе, тако и  турски султани. Чудно јединство циљева до те мере различитих лидера.

Неколико лета сам пребивала на Северу Русије - у Карелији, где су ме потресла изумрла села, од којих су остали само путни знаци почетка и краја села, док самог села није било – ни једног дома! Видела сам зарасла огромна поља, која су раније расчишћавали од камења јер на Северу камење «расте» - подиже се из земље, и да би у пролеће орали земљу пред сетвом треба сабрати све после зиме појавивше камење. Видела сам огромне северне домове на спрат, где су под једним кровом у станујућем делу живели људи, а за зидом на спрату су били огромни сеници и амбари, где су улазили на таљигама, а под њима – у приземљу су држали разну стоку – краве, овце, козе и коње.

Ово сведочанство о стваралачком животу сељака, који живе на земљи, гајећи хлеб  и стројећи такве прекрасне домове дубоко ме је потресло. Но тај потрес није имао ничег заједничког са потресом од посете Ватикану – гордим сазнањем тога, да је «католичкој цркви 2000 лета и да она стоји и катедрала стоји – што је тако величанствено».

Тихо сам се замислила и дошла до закључка, да је ово заиста величанствено било и остаје у животу тих северних сељака - отишлих, али оставивших нам сведочанство о неком стварном испуњењу њиховом у свом свакодневном животу.

И опет тамо, у Карелији, на острву Кижи први пут сам видела огромни дрвени храм, изграђен без једног јединог ексера. Постоји сведочанство, да у време Другог светског рата немачки пилот, послат да бомбардује тај храм, видећи његову величанственост, није могао испунити наређење – слава Богу – и Преображенски храм  стоји до сада!

Заинтересовавши се уметношћу Византије почела сам да читам књиге зналаца уметности, међу којима и књигу Војислава Ђурића  «Византијске фреске Балкана», па сам пожелела да видим манастире о којима сам читала!

Једном сам прочитала књигу Николаја Велимировића «Мисли о добру и злу». Била сам потресена простотом речи Владике о самим основама живота, које су појашњавале како далеко је савремено «просвећено друштво» одступило од Истине и Правде. Прочитала сам о искушењима баш интелигенције - искушењима људи, поседујућих свеукупност знања у једној или другој развијеној људској мисли, и због тога погрешно себе сматрајућих «просвећеним»!  Почела сам помало да схватам себе и делимично сагледавам своју гордост, гордост високошколованог човека, који се узда у своја знања. Веома је тешко таквом човеку смирити се пред Творцем. А некима је немогуће чак и да признају Његово постојање, и као последицу, безусловно поглаварство Источника живота  – јер тада не стоји више он, професор или адвокат, у центру својег света, нису више дужни да се клањају њему ученици и следбеници.

Прочитала сам о животу Владике, о томе да је био у Дахау. Прочитала сам о Патријарху Павлу, о његовим путовањима трамвајем, о његовим закрпљеним ципелама, сетила се бомбардовања Србије – и решила – треба ићи у Србију, питати монахе – како живети!

Допутовавши на одмор у Србију, на Златибор, убедила сам водича да на повратку у Београд обилазимо манастире – попричамо са монасима и погледамо фреске.

Неколико дана после Рождества Христовог (Божића) мој водич ме је одвезао у Сопоћане.

Возач је пошао у конак монастира да замоли дежурног монаха да нам покаже  фреске, а ја сам ушла у припрату и пошла к дверима у храм. Одједном на средини пута као да ме је неко силно повукао назад и ја сам устукнула, пала на колена скоро на самим дверима у припрату и заплакала. Молила сам за опроштај и дозволу ући у православни храм. Колико је то трајало, ја не знам, али и монах и водич су већ давно прошли мимо мене у храм, а ја сам плакала клечећи на коленима.

Уплакана, пришла сам јеромонаху и испричала, да сам крштена у римокатоличкој цркви, да сам тешко грешила, и не знам како даље живети, но хоћу да се крстим баш у  Србској Православној Цркви, због тога што  верујем Србској Цркви и Патријарху Павлу. Јеромонах ме је саслушао и казао, да Господ неће питати, где си се крстила – у Русији или Србији, Господ ће гледати стање душе. А Рускињу из Русије он може да крсти само  са благословом Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског Артемија. Треба чекати разрешење Владике. Излазећи из храма отац М. ми је казао да се прекрстим православно. Нисам могла подигнути руку - она се тресла, но о. М. ми је показао, како треба сложити прсте и како на себе ставити крстно знамење и, са великим трудом, његовим молитвама, успела сам да се осеним крсним знамењем. Када смо одлазили, погледала сам уназад и до сада видим и памтим благосиљајућег јеромонаха.

Вративши се у Москву прочитала сам да су у првим вековима хришћанства  оглашени примали крштење на Васкрс, прошавши пут Великог поста.

Отац М. није телефонирао, чекати нисам навикла, и, долетевши у Београд на 100-ти концерт «Легенди» у Сава центру, отпутовала сам у Сопоћане. Приспели смо у Сопоћане већ у вечерњи сумрак, отац М. се зачудио и казао да Владика још није благословио да ме крсти. Потом нас је брзо испратио на обратни пут, поклонивши ми уз благослов крст. Пут је био тежак, па сам замолила оца М. да се моли за нас, а он насмешивши се рече: «Светлана, на теби је крст, нема чега да се бојиш!».

Опет сам се вратила у Москву, почео је Велики пост и ту су већ почела искушења: за два месеца два пута сам тешко преболела запаљење плућа и грип, отац М. телефонира и каже, да је Владика благословио да се крстим у манастиру, а ја немам снаге – само што сам преболела, како се показало, први пут. Само што сам саопштила датум свог доласка – разбољевам се други пут и квари се мобилни телефон најновије марке – тамо су сви бројеви, а нисам се досетила да запишем телефоне мојег водича и оца М. на папиру! А он сигурно чека припремивши све за крштење: дужна сам доћи, а мене нема и мој телефон не одговара.

То тада нисам разумела, а и сада много не схватам, и потиштена, болесна, пошла сам ка свештенику у наш парохијски храм. Први пут сам са тим баћушком говорила одмах по повратку из Србије и он ми је предложио да се крстим у Православље чином одрицања од јереси римокатолицизма, но ја нисам пристала казујући да хоћу да се крстим управо у Србији. Дошла сам томе баћушки болесна говорећи: «Ево већ други пут силно болујем – можда не треба да путујем у Србију, већ да се крстим овде, у Москви?». На то је баћушка тврдо одговорио: «Не, путуј у Србију!»

Прошао је мој први Велики Пост, први пут сам била на Пасхалној служби у нашем парохијском храму, одстојала сам до половине четвртог јутра, наравно, ка причешћу нисам приступала, дошла кући и омрсила се куличом и јајетом. А у петак Светле седмице увече сам допутовала у Сопоћане са водичем Љ., која, видевши, како сам почела да се тресем у манастиру, рекла је : «То је баш одвратно, сада ћу те ударити.» Но дошао је о. М. који је већ видео током моја два претходна доласка како почињем да се тресем у манастиру,  узео ме за руку, помолио се и то је престало. О. М. ме је питао, које име бих хтела примити у светом крштењу, те ја одговорих – Милица. Но баћушка је закључио, да у Русији не знају то име и казао је да ћу сазнати своје свето име при крштењу.

Примила сам крштење у суботу Светле седмице, кума је била водич Љ., а присутствовала је још Зорица из Београда; она се молила за мене, благослови је Господе! Нарекли су ми име  «Фотина». У Русији сваки православни празнује дан својег Ангела – дан помињања светог, у чију част је он крштен а међу новомученицима руским је и  мученица – Милица Кувшинова, стрељана  на полигону Бутово, у непосредној близини Москве 1938. године.

Символ вере сам прочитала на србском, у моменту крштења сам три пута веома-веома дубоко удахнула и први пут после многих месеци могла забацити главу и погледати увис – под куполу храма. То је било додиривање бескрајности.

Следећег дана, у недељу, први пут сам се причестила Светим Христовим Тајнама. Затим сам са кумом отпутовала у манастир Црна Река. Храм манастира је огроман и благоукрашен, но не рукама мајстора-стројитеља и мајстора-иконописаца, већ, ја мислим, Светим Духом, почивајућим у монасима, који се у том храму труде. За мене је баш тај храм највећи, највиши и најблиставији до сада.

Вративши се у Русију, три и по године нисам долазила у Србију, но сваког дана  до данас помињем у својим молитвама мене крстившег јеромонаха и први пут причестившег мене јеромонаха, своју куму као и Марију и Зорицу, које су присуствовале мојем крштењу. Касније сам опет путовала у Србију, да бих провела неколико дана на Косову.

Једном сам на питање неког муслимана: «Ви сте православна?» одговорила, да се старам бити православном, зато што сваког минута живот поставља испред мене, као  пред сваким придошлим у овај свет човеком, питање: куда да пођем: следујући Христу или против Њега.

Крштење није било и није могло бити врхом, оно је само почетак пута ка Истини, ка Христу. Но да бих то разумела, потрошила сам много времена.   

Сада знам о хиљадама дигнутих у ваздух и оскрнављених православних храмова,  милионима стрељаних православних верујућих, триста хиљада стрељаних свештеника, монаха и монахиња, десетинама милиона прогањених руских људи.

Сада знам о улози римокатоличке цркве као идејног организатора  мучитеља православних Срба у Хрватској.

Као што је прорекао Владика Николај, цивилизовани свет све више и више отпада од свог Творца и због тога постаје све више озлеђен и оштећен. Господ и Бог наш очекује од нас само једно - то, над чим Он није хтео господарити без наше воље – наше срце. Погледајмо на овај свет, на то, како прекрасним га је саздао Творац. Замислимо се, зашто људи  уносе толико зла у овај прекрасни свет.

У Русији и Србији је много сада људи, не мислећих о томе, да ће се умревши, за гробом срести са својим православним прецима који су живели у такође тешка времена, који ће питати: «И, синчићу, унучићу, како си се ти молио за мене у светом храму током свете литургије? Да ли си често подавао милостињу за упокојеније наших душа?» Шта ће одговорити они, који уопште нису мислили о вечном животу? Шта ће одговорити они, који су постали адепти протестантских, америчких секти, прикривених именом Христа, али у суштини «грабљиви вукови»?  Шта ће одговорити они, који су заборавили мученике из Јасеновца, мученика Вукашина?

Да, веома је сложено зауставити се и промислити баш сада, када се у једином информационом пространству  већ толико хули име Божије, колико се и прећуткује.            

За себе сам извукла закључак да, без свесног човеком прихватања заповести Божијих, без испуњења Евангелског учења у свом свакодневном животу човек неће оживети. А светионик у том бурном житејском мору је – Православна Црква, која мора  свето чувати Свето Писмо, Апостолска правила и Каноне седам Васељенских сабора.

            Опростите ми, Христа ради!

            Раба Божија Фотина.

________________________________________________________

Превео са руског

Милан КГ  (Бож. пост 2009)

(У преводу сам користио глаголске придеве – партиципе и глаголске прилоге у данас нешто мање заступљеном архаичном облику, а по угледу на Светог Николаја Жичког, узимајући у обзир да је такав стил ближи руском оригиналу овог писма.)

________________________________________________________

Уважаемый отец Димитрий, по Вашему благословению и поручению написала о том, как приняла крещение в Сербской Православной Церкви. Вы свободны  выбирать из этого рассказа то, что сочтёте нужным в Вашем противостоянии с «красивостью, цивилизованностью и целесообразностью»,  предлагаемых  католическими эмиссарами.

Господи, благослови!

Каждый из нас читал или слышал о промысле Божием  о каждом человеке.  Каждый может  вспомнить о непонятных и непонятых событиях своей жизни или жизни своих близких.  Но, если мы действительно ищем смысла и цели своего существования в этом мире,  то эти ранее непонятые и непонятные события вдруг становятся очень последовательными и понятными ступенями нашего пути к тому состоянию,  когда человек  способен спросить у себя «Зачем я из небытия появился и чего ждёт от меня Творец?».

В нашей семье, семье коммуниста, военного летчика никогда не упоминалось имя Божие. В школе военного гарнизона  классный руководитель говорил, что фамилии всех детей, ходящих в церковь, записывают городские чиновники и  детей будут выгонять из школы.

Над приехавшей из деревни бабушкой – мамой отца, упомянувшей имя Божие, смеялась и  говорила, что если в пустой чашке появится мед, тогда я поверю, что Бог есть.

Наша семья переехала из военного гарнизона в Москву, и в 14 лет я впервые в своей жизни увидела   православную церковь в  превращенном в музей  «бывшем» Донском монастыре.

За высокой монастырской стеной возникло ощущение абсолютной обособленности от внешней жизни – городской московский шум исчез. Цвели   яблони монастырского сада за ажурной чугунной решеткой. На внутренних поверхностях монастырских стен были размещены барельефы со  взорванного Храма Христа Спасителя, о котором я тоже впервые услышала. Большой храм Донского монастыря был закрыт – стеклянные двери забраны двумя рядами решеток и  только  иногда,  когда  лучи вечернего солнца проникали внутрь, можно было едва различить тусклую позолоту и чью-то фигуру внутри  храма. Говорили, что это иконостас  храма.   Экскурсовод, проводя экскурсию по территории музея, коротко рассказала о патриархе Тихоне, находившемся в бывшем монастыре под арестом  в 1918-1924годах. 

Но  эту красоту  я воспринимала  отстранённо,  с эстетической точки зрения, как историческую и художественную ценность, гордилась прежде всего своим интеллектом, способным это оценить.   

Я три раза пыталась зайти в  действующие православные храмы, но в первый раз храм был закрыт на уборку, во второй раз - в Елоховский собор Москвы (бывший кафедральным до восстановления Храма Христа Спасителя), я дальше притвора  не смогла пройти – мне стало душно и  очень страшно, в третий раз -  повторился тот же страх и я, задыхаясь, быстро ушла из притвора храма.  Я уже стала бояться заходить в  действующие православные храмы.

В Советском  Союзе в 1985г. началась перестройка, в газетах можно было прочесть то, что раньше говорили только на ухо самым близким друзьям.  Очень много в газетах писали о сотрудничестве священников  Русской  Православной церкови за сотрудничество священников с госбезопасностью.

И тут в  газете  я прочла про старого  католического ксендза, который не раскрыл содержания исповеди своего прихожанина и за это 15 лет провел в Сибири. Далее в статье подчеркивалось, что «в отличии от сытых и одетых в золотые одежды православных священников сейчас этот больной ксендз живет в сыром подвале и служит в единственном  католическом  костеле Святого Людовика в Москве.»

Я поверила этой статье и решила, что там,  к чему принадлежит  этот пострадавший за свои убеждения человек – в католической церкви, и есть Правда.

Тогда я ничего не знала о тысячах взорванных и оскверненных  православных храмах,  миллионах расстрелянных православных верующих, трехстах тысячах расстрелянных священников, монахов и монахинь, десятках миллионов репрессированных русских людей.   

В Вербное воскресение 1988г. я пришла в костел со своей  православной, но любящей Запад подругой – он была моей кумой. В костеле удивились, спросили: почему не ходила в группу катехизации, раз хотела креститься, но  пожали плечами    и окрестили по католическому чину.

В костеле я бывала редко, иногда раз в год иногда ни разу. Но всячески подчеркивала, что я  просвещенная европейка – католичка. Хвалилась, что в костеле на коленях на полу не стоят, как в средневековье, лбом пол не бьют, как отсталые православные бабки в платках.

Я не любила Россию, я ее презирала, видела только грязь, отсталость, отсутствие элегантности  и изящества в жизни людей.

Директор предприятия на котором я служила юрисконсультом, часто помогал  православным монастырям, и к нему приходили  за помощью монахи. И я до сих пор помню, как однажды я  неуважитеьно и насмешливо разговаривала с пришедшим за помощью иеромонахом, объясняя ему, что «православные ортодоксы откололись от истинной,   католической  церкви, которая стоит 2000лет». Иеромонах не отвечал, а только с тихой грустью смотрел на меня. Я тогда думала, что ему нечем ответить, и только  сейчас я поняла – он молился за заблудшую овцу, молился о русской душе, потерявшей себя и гордящейся этой потерей. 

Очень любила Италию, дважды была в Ватикане и гордость переполняла меня: две тысячи лет существует эта церковь  и я принадлежу к ней!  Торжественный Рим, великолепная Флоренция  и чудесная Венеция  так восхищали своим  блеском, грациозностью и великолепием!

Но в Венеции меня потрясла неземная красота мозаик и сокровищ Собора святого Марка! Но странно -  одни мозаики были так прекрасны и одухотворены, а другие красивы, но холодны. Захотелось узнать причину такой двойственности. Ответ был простой и интересный: собор строился более тысячи лет, и те первые мозаики возникли ещё до разделения церквей.  А в 13-15 веке его стали украшать сокровищами, вывезенными из Константинополя, из  уничтоженной  Византии.

С того момента стала интересоваться историей и искусством Византии, православной империи,  цель уничтожить которую ставили перед собой как римские папы, так и  турецкие султаны. Странное единство цели у столь разных лидеров.

Через несколько лет побывала на Севере России - в Карелии, где меня потрясли вымершие деревни, от которых остались только дорожные указатели  начала деревни и конца деревни, а самой деревни нет – ни одного дома! Я увидела заросшие огромные поля, которые раньше расчищали каждый год от камней – на Севере камни «растут» - поднимаются из земли, и чтобы весной пахать землю,  перед посевом надо собрать все появившиеся после зимы камни. Увидела северные  огромные двухэтажные дома, где под одной крышей в жилой части жили люди, а через стену на втором этаже были огромные сеновалы и амбары, куда въезжали на телегах, а под ними – на первом этаже держали много разной скотины – коров, овец, коз, лошадей.

Это свидетельство созидательной жизни крестьян, живших на земле, растивших хлеб и строивших такие прекрасные дома глубоко потрясло меня. Но это потрясение ничего общего не имело с потрясением от посещения Ватикана – горделивым сознанием того, что «католической церкви 2000 лет, и она стоит и собор стоит – это так величественно».

Я как-то тихо задумалась, и пришла к выводу, что истинно величественное было и остается в жизни тех северных крестьян -  ушедших, но оставивших нам свидетельство о чем-то по-настоящему исполненном  ими в своей каждодневной жизни.

Там же, в Карелии, на острове Кижи впервые увидела огромный деревянный храм, построенный без единого гвоздя. Есть свидетельство, что во время Второй  мировой войны немецкий летчик, посланный разбомбить этот храм, увидев это великолепие, не смог выполнить приказа – слава Богу – и Преображенский храм  стоит до сих пор!  

Заинтересовавшись искусством Византии, я стала читать  книги искусствоведов, в том числе и Воислава Джурича  «Византийские фрески Балкан», мне  захотелось увидеть монастыри, о которых я читала!

Однажды  прочла  книгу Николая Велимировича «Мысли о добре и зле». Была потрясена  простотой слов Владыки о  самих основах жизни, проясняющих как далеко современное «просвещенное общество» ушло от Истины и Правды. Прочла об искушениях именно интеллигенции – искушении людей, обладающих совокупностью знаний в той или иной отрасли человеческой мысли, и поэтому ошибочно считавших себя «просвещенными»!.  Стала немного понимать себя и отчасти видеть свою гордыню, гордыню образованного человека, надеющегося на свои знания. Очень трудно образованному человеку смириться перед Творцом. А некоторым и невозможно даже признать Его существование, и как следствие, безусловное главенство Источника жизни  – ведь тогда не он, профессор или адвокат,  становится в центре своего мира, не ему должны поклоняться ученики и последователи.

Прочла о жизни Владыки, о том, что он был в Дахау. Прочла о Патриархе Павле, о его поездках в трамваях, о его рваных ботинках, вспомнила о бомбардировках Сербии – и решила – надо ехать в Сербию, спросить у монахов – как жить!

Приехав на отдых в Сербию, в Златибор, упросила гида  на обратном пути в Белград завезти в монастыри – поговорить с монахами и посмотреть фрески.

Через несколько дней после Рождества Христова (Божича) мой гид отвёз меня в Сопочаны.  

Гид пошел в конак монастыря попросить дежурного монаха  показать фрески, а я зашла в притвор и пошла к дверям в храм, вдруг на середине пути как будто кто-то сильно потянул меня назад и я попятилась-попятилась, упала на колени почти у самых дверей в притвор и заплакала,   просила простить меня  и позволить мне войти в  православный храм. Сколько это длилось, я не знаю, но и монах и гид давно уже прошли мимо меня в храм, а я все плакала, стоя на коленях.

Заплаканная, я подошла к иеромонаху, и рассказала, что я крещена в католической церкви, что я тяжко согрешала, и не знаю, как дальше жить, но хочу креститься именно в Сербской православной церкви, потому что  верю Сербской Церкви и Патриарху Павлу. Иеромонах  выслушал меня и сказал, что Господь не будет спрашивать, где ты крестилась – в России или Сербии, Господь будет смотреть на состояние души. А русскую из России он может крестить только по благословению Епископа Рашко-Призренского и Косовско-Метохийского Артемия. Надо ждать разрешения Владыки. Выходя из храма отец М.  сказал мне перекреститься по-православному. Я не смогла поднять руки - она тряслась, но о. М. показал, как нужно складывать пальцы и как накладывать на себя крестное знамение и, с большим трудом, по его молитвам, мне удалось осенить  себя крестным знамением. Когда мы уезжали, я оглянулась назад и до сих пор я вижу и помню благословляющего иеромонаха.

Возвратившись в Россию, я прочла, что в первые века  христианства  оглашенные принимали крещение  на Пасху, пройдя путь Великого поста.

Отец М. не звонил, ждать я не привыкла, и, прилетев в Белград на 1000-й концерт «Легенде» в Сава-центре, съездила в Сопочаны. Приехали в Сопочаны уже в вечерние сумерки, отец М. удивился и сказал, что  Владыка ещё не благословил мне креститься. Потом быстро отправил в обратную дорогу, благословив нательным крестом. Дорога была трудная, я попросила молитв отца М. за нас, а он улыбаясь сказал: «Светлана, на тебе крест, так чего же ты боишься!».

Опять вернулась в Москву, начался Великий пост и тут уж начались искушения: за два месяца два раза тяжко переболела воспалением лёгких и гриппом, отец М. звонит и говорит, что Владыка благословил мне креститься в монастыре, я у меня нет сил – только переболела, как оказалось, в первый раз. Только сообщила о дате своего приезда – тут же заболеваю во второй раз и ломается мобильный телефон новейшей марки – а там все номера и я не догадалась записать телефоны моего гида и отца М.  на бумаге! А он ведь ждет, все подготовил для крещения: я должна приехать, а меня нет, и  мой телефон не отвечает.

Я тогда не понимала, да и сейчас многое не понимаю, и в унынии, больная, пошла  к священнику в наш приходской храм. Впервые с этим батюшкой я говорила как только вернулась из Сербии и он предложил меня крестить в Православие через чин отречения от ереси католицизма, но я отказалась, сказав, что хочу креститься именно в Сербии. Пришла я больная к этому батюшке и говорю: «Вот я уже второй раз сильно болею – может быть, мне  не надо ехать в Сербию, а надо креститься здесь, в Москве?». На это батюшка  твёрдо ответил: «Нет, поезжай в Сербию!»

Прошел мой первый Великий Пост, впервые я была на Пасхальной службе в нашем приходском храме, отстояла до половины четвертого утра, конечно, к причастию не подходила, пришла домой и разговелась куличом и яичком.

А в пятницу вечером на Светлой седьмице я приехала в Сопочаны с гидом Лиляной, которая, увидев, как меня начало трясти в монастыре, сказала: «Это очень противно, я тебя сейчас ударю.» Но подошел о. М., ведь он уже видел в предыдущие два приезда, как меня начинает трясти в монастыре,  взял меня за руку, помолился и это прекратилось. О. М. спросил, какое имя я хотела бы принять в святом крещении, я ответила – Милица. Но батюшка решил, что в России не знают это имя, и сказал что я узнаю своё святое имя при крещении.

Принимала я крещение  в субботу Светлой седмицы, кумой была гид Л., а присутствовала ещё Зорица из Белграда, она молилась за меня, благослови её Господи! Нарекли мне имя  «Фотина», в России  каждый православный празднует день своего Ангела – день памяти святого, в честь которого он крещен. А среди новомученников российских есть мученица – Милица Кувшинова, расстрелянная  на полигоне Бутово, рядом с Москвой  в1938г.

Символ веры  я прочла по-сербски,  в момент крещения я трижды очень-очень глубоко вдохнула и впервые за многие месяцы смогла  запрокинуть голову и посмотрела наверх – под купол храма. Это было соприкосновение с бесконечностью.

Назавтра, в воскресение, я впервые причащалась Святых Христовых Тайн, затем мы с кумой поехали в монастырь  Црна Река. Храм монастыря  огромный и благоукрашенный, но не руками мастеров-строителей и мастеров-иконописцев,  а, я думаю, Святым Духом, почивавшим в монахах, трудившимся в этом храме. Для меня именно этот храм является  самым великим, высоким и блистающим до сих пор. 

Вернувшись в Россию, я три с половиной года не приезжала в Сербию, но я каждый день  до сего дня поминаю в своих молитвах крестившего  и впервые причастившего меня иеромонахов, свою куму Марию и Зорицу, присутствовавшую при моём крещении.  Я опять приехала в Сербию, чтобы пробыть несколько дней  на Косово.

Однажды на вопрос мусульманина: «Вы православная?» я ответила, что пытаюсь быть православной, потому что каждую минуту  жизнь ставит передо мною, как перед всяким пришедшим в этот мир человеком, вопрос:  куда я пойду: вослед  за Христом или против Него.   

Крещение не было и не могло быть  вершиной, оно только начало пути к Истине, ко Христу. Но чтобы это понять, у меня ушло много времени.   

Теперь я знаю о тысячах взорванных и оскверненных  православных храмах,  миллионах расстрелянных православных верующих, трехстах тысячах расстрелянных священниках, монахов и монахинь, десятках миллионов репрессированных русских людей.   

Теперь я знаю о роли  католической церкви, как идейного организатора  мучителей православных сербов в Хорватии.

Как и предрекал Владыка Николай,  цивилизованный мир  всё больше и больше отрывается от своего Творца, и  из-за этого становится  всё более уязвимым и ущербным. Господь и Бог наш ждёт от нас только одного, того, над чем Он не захотел господствовать без нашей к тому воли – сердца нашего. Посмотрим на этот мир, на то, каким прекрасным создал его Творец. Давайте задумаемся, почему  люди приносят столько зла в этот прекрасный мир. 

В России и Сербии много сейчас людей, не думающих о том, что умерев, за гробом они встретятся со своими православными  предками, жившими в не менее тяжелые времена, которые спросят: «Ну, сынок, внучек, как ты молился обо мне в святом храме за святою литургией? Часто ли подавал милостыню об упокоении наших душ?». Что ответят им те, которые вообще не думали о вечной жизни? Что ответят те, которые стали адептами протестантских, американских  сект, прикрывающихся именем Христа, по сути являющимися  «волками хищными»?   Что ответят те, которые забыли мучеников из Ясеновца, мученика  Вукашина? 

Да,  очень сложно остановиться и подумать именно сейчас, когда в едином информационном пространстве  уже столько  хулится имя Божие, сколько замалчивается.           

Для себя я сделала вывод, что без осознанного принятия человеком заповедей Божиих,  без исполнения Евангельского учения в своей каждодневной жизни человек не выживет. А маяк в этом бурном житейском море – Православная церковь, которая свято должна хранить Святое Писание, Постановления семи Вселенских соборов и Апостольские постановления.

Простите меня, Христа ради!

Раба Божия Фотина