Као што је приметио Александар Дугин, у Русији се данас догађају чудне ствари.

"Дмитриј Медведев је био либерални западњачки председник. Сада прочитајте његове постове: десно је његов зид. Сергеј Караганов је био глобалистички шпијун и отворени атлантиста: сада позива на уништење Запада нуклеарном бомбом. Митрополит Иларион (Алфејев) је сасвим недавно исмевао идеју Москва Трећи Рим и практиковао отворени екуменизам (Запад га је сматрао својим): сада побожно осуђује догматске јереси Цариградске патријаршије. А има их много. Како се односити према овоме? Радујете се што су вам се очи отвориле? Сумњате да је ово мимикрија скривеног непријатеља? Мислите да им је свеједно на којој ће страни бити?"

 И тако се водећи екумениста и новотарац Руске Цркве, на њеном недавном Сабору пројавио као најжешћи критичар јеретичке еклисиологије Фанара и покојног митрополита пергамског Јована Зизиуласа. Искрено, ми бисмо се радовали, ако је Алфејев у свом обраћању искрен.

А чињеница да су ова јеретичка изобличења забележена у реферату митрополита Илариона (Алфејева) [на архијерејском сабору] свакако је позитиван моменат. Што се више пажње буде посветило таквим стварима, то ће теолошки одговор бити интензивнији у целом православном свету. РПЦ, у овом случају, преузима функцију богословске авангарде, која покреће свеправославну теолошку дискусију.

Да је критика РПЦ погодила мету сведочи и покушај (https://t.me/cyrilhovorun/3193) познатог профанарског пропагандисте Кирила (Говоруна) да се огради од Зизиуласа као једног од извора савремених идеја о примату у Цркви међу јерарсима Константинопољске патријаршије.

По Говоруну, Зизиуласове идеје су само приватне природе и нису општеприхваћено учење Цариградске патријаршије.

Заиста, Зизиуласово учење није било званично фиксирано ни у једном документу (иако су његови чланци објављени у званичном теолошком часопису Цариградског синода). Ипак, то је имало огроман утицај на аргументе фанарских јерараха и теолога у питању поткрепљивања примата Цариградске патријаршије. Ову чињеницу нема потребе доказивати.

Упечатљив пример таквог утицаја је чланак једног од најистакнутијих представника Фанара, митрополита Елпидофора (Ламбринијадиса) (под насловом „Први без једнаких”), који је написао као одговор на документ о примату који је усвојила Руска Православна Црква (2013). И у овом чланку је директно користио аргументе Зизиуласа, екстраполирајући необично разумевање Тројства на административну структуру Цркве. Иначе, многи медији су овај текст назвали „одговором Цариградске патријаршије“, а не само приватним мишљењем појединог јерарха. Овај чланак је објављен на званичном сајту Цариградске цркве и без сумње се може сматрати реалном позицијом Фанара.

Поред тога, други познати теолог који припада Цариградској патријаршији, архимандрит Јован (Манусакис), позајмио је аргументе Зизиуласа. И уопште, многе изјаве поглавара Фанара и његових представника у вези са структуром Цркве носе очигледан отисак Зизиуласових јеретичких идеја.

А ако критика овог теолога примора фанариоте да напусте низ његових идеја и теолошке методологије, то ће само допринети опоравку Православне Цркве и њеном ослобађању од неопапистичких тврдњи Фанара.

П.С. Иначе, критика Зизиуласа није нека врста новине Руске Православне Цркве. Његове идеје скептично су доживљавали теолози Грчке, Српске и других Помесних Цркава.