Из Приштине упорно инсистирају да их Ватикан и званично призна јер би тако привукли добар број земаља које то још нису учиниле. Умиљавају се папи и фалсификованим даровима не би ли их, за почетак, макар посетио

За десет година колико је на престолу Светог Петра, римски папа Франциско је уприличио неколико хиљада аудијенција, стотине посета бискупијама и парохијама, 40 апостолских путовања у сваки кутак света који, поред симболичке, има и политичку тежину. Зато не чуди да привремене приштинске власти копају и рукама и ногама не би ли приволеле папу Франциска да уприличи једну посету и тзв. косовској држави, имајући у виду утицај Ватикана у глобалним размерама, како би и на тај начин оснажили своју независност коју, ипак, више од пола света не признаје.

Сам римокатолички поглавар је наговестио такву могућност током посете Португалији: „Радимо на ’Косову’, али то није дефинитивно“, рекао је папа новинарима у контексту питања да ли намерава да посети Шпанију. Неће, како је рекао, ићи ни у једну велику земљу у Европи док не заврши с оним малим. Како наводи „Вида нуева“, он је поновио оно што је већ рекао 2014. када је Албанија била прва европска земља коју је посетио.

Сада би „Косово“ могло бити додато на листу „малих“ земаља за папину посету, наводи медиј додајући да се та могућност јавила после посете косовског премијера Аљбина Куртија Ватикану 22. јуна, када је током аудијенције Курти позвао папу да посети „Косово“.

ФАЛСИФИКАТ НА ПОКЛОН

Своју прву посете Ватикану, пре десетак дана, и сусрет с папом, уприличеним по свој прилици посредством извесних приватних канала, јер аудијенција није била званично увршћена у листу папских пријема тог дана (22. јун), Курти је документовао фотографијом на друштвеним мрежама на којој се види како папи показује репродукцију фреске у публикацији коју је, рекло би се, папи донео на поклон.

Не би било ништа чудно, јер се у таквим приликама и уручују дарови као знак пријатељства, да поклон-публикација, која треба ваљда да „промовише тзв. косовско наслеђе“, не садржи и фреску (види се на фотографији) на којој је приказана Света царица Јелена, мајка Константина Великог, дочим се та фреска налази у манастиру Лесново у Северној Македонији, задужбини српског властелина.

Наравно, Курти се руководи ставовима изнетим у новијој албанској историографији која се неретко темељи на непоузданим тумачењима, па је и на овој фресци наводно представљена Војислава Трибалда Кастриот, родом из Полога (у данашњој Северној Македонији), мајка Ђурђа Кастриота Скендербега.

Све ово је потанко демистификовала и за „Косово онлајн“ објаснила Јасмина С. Ћирић, историчарка уметности и доцент на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Она подсећа да ова фотографија није нимало случајно одабрана, јер Албанци употребом Скендербега граде властити идентитет на основу онога што није.

„Историјски је тачно да је Војислава Кастриот била мајка Ђурђа Кастриота Скендербега. На албанским веб-страницама појављује се двојака идентификација фреске. Повремено на друштвеним мрежама видимо да је на албанским страницама потпуно погрешно идентификована као мајка Ђурђа Кастриота Скендербега, Војислава Трибалда Кастриот, а понекад чак и као мајку Ђурђа Црнојевића (и ту је дошло до замене идентитета двеју познатих историјских личности српског порекла). Извесно је да је од стране привремених косовских власти, као и њихових историографа, поменута фреска одабрана јер се већ годинама највише на друштвеним мрежама понавља погрешна интерпретација да је реч о мајци Скендербега“, рећи ће Ћирићева, наглашавајући да у време Скендербега није ни постојала албанска нација. Ђурађ Кастриот је, како каже, био једна од највеличанственијих личности 15. века у целој Европи. Како је сам себе назвао у једном писму писаним ћирилицом 1450. године, дошао је на свет 6. маја 1405. године на породичном поседу (највероватније у селу Шине), у околини града Дебра у пограничном подручју између данашње Македоније и Албаније. Први Кастриот који је ушао у историју био је Ђурађев прадеда Бранило, кефалија, а претходно челник у војсци цара Стефана Душана. Вишегодишњим војевањем заслужио је феуд на реци Гарди са кастелом Кастри, старом византијском (ромејском) тврђавом по којој су се и назвали Кастриоти. Дакле, није реч о албанском презимену већ о топониму…

„Вероватно знајући за раније изречен став папе Франциска: ’Сачувати памћење наших народа значи сачувати будућност’, Аљбин Курти се послужио својеврсном манипулацијом. Начин на који је представио своју политику папи Франциску поседује елементе попут заговарања и манипулације ’меком моћи’ употребом културних артефаката који не одговарају у потпуности географском простору, али одговарају за ’брендирање’ тзв. Косова“, каже Ћирићева.

ПРИСВАЈАЊЕ СРПСКЕ БАШТИНЕ

Уосталом, то је само наставак албанске тврдња да и православни манастири и цркве из периода Немањића не припадају Србији већ да је у питању наводно „древно албанско наслеђе“ настало на византијским споменицима у средњем веку. Приштинска „Коха“ је својевремено, у тексту „Српско присвајање средњовековних арберијских споменика на Косову“, чак навела да је овај „неправедни историјски покушај био толико успешан“ да је наводно српска пропаганда утицала на међународни споразум постигнут „Свеобухватним предлогом за решавање статуса ’Косова’“, који је израдио Марти Ахтисари (март 2007), те да су православни манастири изграђени у средњем веку познати као „заоставштина Српске православне цркве“.

Наравно да су ови марифетлуци знани и познати Ватикану који неће да доводи у питање своје односе с православном црквом, нарочито имајући у виду папину политику отварања стратешког дијалога с православном црквом, због чега и није до сада признала самопроглашену државу Косово, с времена на време наново потврђујући тај став.

Већ по проглашењу те назови независности 2008. године, врховни поглавар Римокатоличке цркве папа Бенедикт Шеснаести одбио је да призна једнострано проглашење независности Косова и Метохије. Католички лист „Глас Концила“ је тада пренео да је „део међународне заједнице допустио ограничену независност ’Косову’, иако се зна да она тешко и болно погађа српски народ, који то подручје сматра својом националном и црквеном колевком. Ипак, остаје нејасно да ли је реч о казни за злочине великосрпске политике или тек о задовољењу глобалних интереса одређених међународних фактора.“ Овакав став пред Србију је већ тада ставио дилему: да ли јој Света столица својим гласом против независности даје историјску подршку или на овај начин изражава своју „дволичну углађеност“.

Наравно да је у напорима наше државе да се не шири признање „Косова“ веома важно да то не учини Ватикан, јер би у супротном још 15-20 „малих“ држава признало тзв. Косово. Није у питању да ли је то нека „банана“ држава или не, у питању је сваки глас у УН. Само је питање хоће ли Ватикан и истрајати у тој одлуци?

Уз све досадашње контакте и размену мишљења некако је увек у ваздуху остајало да виси питање званичне посете папе Србији, што Ватикан жарко жели, али не и СПЦ, а без њеног амина посета само на државном нивоу не би имала никаквог значаја. Препреке ка том циљу нису ни мале ни безначајне и углавном су везане за Други светски рат и улогу Римокатоличке цркве у Хрватској и њених представника у Павелићевој сателитској Независној Држави Хрватској, односно улогу коју је ту играо Ватикан. Неподударање у гледиштима на тај период и догађаје везане за њега било је и остало озбиљна препрека у односима Ватикана и Србије, као и Српске православне цркве и Римокатоличке цркве.

Пре свега, ту је питање канонизације бискупа Алојзија Степинца, код Срба означеног као део машине Анте Павелића који је својим ћутањем или чак својим делима подржавао режим, а тиме и логоре и смрт стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома…, док је за велики део Хрватске, па и саму Римокатоличку цркву, Степинац био мученик комунистичких власти, херој и спасилац… Због Степинца, и пре свега геноцида над српским народом током трајања хрватске злочиначке државе, од папе се очекивало извињење управо у Јасеновцу, што се до данас није догодило.

Баш због тежине које ово питање има за потомке страдалих Срба, као и на укупне односе двеју цркава, из Ватикана је поручено да канонизације неће бити без сагласности СПЦ, те да оно „мора бити тренутак заједништва за целокупну цркву, и католике и православне“, због чега је папа Франциско одлучио да у дијалог укључи и представнике СПЦ. После годину дана разговори су пропали, а Мешовита заједничка комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о историјској улози надбискупа Алојзија Степинца закључила је да две цркве и даље имају о њему различита тумачења. Како на православној страни постоји отпор, Степинац неће бити проглашен светим до даљег, рекао је још пре четири године државни секретар Свете столице кардинал Пјетро Паролини.

ВОЈТИЛИНО АНТИСРПСКО ДЕЛОВАЊЕ

Рекло би се да односи Београда и Ватикана у последњих двадесетак година иду узлазном линијом, у односу на период политичког неслагања и најнижег момента тих односа у 1999. години, када је папа Јован Павле Други подржао бомбардовање Србије током кризе на Косову.

Не треба заборавити да је Ватикан први признао отцепљење католичких република – Хрватске и Словеније, и није се огласио, у оној мери у којој је СПЦ то очекивала, против поступака који су се догађали од власти у Хрватској и делимично у БиХ према српском живљу, српским црквама и свештенству.

Имао је Ватикан значајну улогу на КиМ и деведесетих година када је тајновити тим хуманитарне заједнице „Свети Еуђидио“ посредовао у договорима тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и сепаратисте, интелектуалца и косовског политичара Ибрахима Ругове. Иако је реч о приватној католичкој заједници чије је седиште у Риму, тешко је веровати да у све није била умешана Света столица. Од договора није било ништа јер је одмах потом уследило злочиначко бомбардовање НАТО-а. „Печат“ је о томе подробно писао, али вреди подсетити на својеврстан дипломатски шамар који је бивши амерички председник Буш приредио Италији приликом своје званичне посете Риму, јуна 2007. године. Буш је, у просторијама Амбасаде САД у Риму, на истом нивоу примио шефа италијанске владе и представника НВО „Свети Еуђидио“ и захтевао де се побољша сарадња с том организацијом.

А колики је политички утицај и значај Римокатоличке цркве у свету, самим тим и Свете столице, описао је и Лех Валенса, лидер синдиката „Солидарност“ у Гдањску и добитник Нобелове награде за мир, као симбол мирног отпора комунизму у Варшавском пакту. Упитан како је постао тако моћан и утицајан лидер, Валенса је рекао: „Било нас је можда 50 у бродоградилишту од 17.000 радника – чак ни 50! И након што је Свети отац изабран (папа Војтила) скоро сви су нам се придружили када смо организовали синдикат ’Солидарност’.“

Зато многи данас с подозрењем гледају на одлуку Ватикана да не призна независност „Косова“, тим пре што се умногоме разликују званични став и држање Ватикана, с једне, и понашање локалних представника Римокатоличке цркве на терену, с друге стране. Иако Ватикан од 2008. гласа против било које врсте чланства „Косова“ у међународним организацијама, представници Римокатоличке цркве на „Косову“ подржали су примање те лажне државе у Унеско. Бискуп на тзв. Косову Дод Ђерђи ових дана истиче да је Ватикан дефакто признао „Косово“, са одређеним корацима које је учинио, док још постоји оклевање око де јуре признања…

Очигледно да се то за време папе Франциска неће догодити, а за даље је врло упитно јер Ватикан није само важан духовни центар већ и веома значајан политички фактор, што је увек у историји и био.