header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архим. Серафим Алексиев и архим. Сергије Јазаджиев: Екуменистички преводи Библије
Архим. Серафим Алексиев и архим. Сергије Јазаджиев: Екуменистички преводи Библије Штампај Е-пошта
понедељак, 28 август 2023

 Пре него што приступимо овој теми, рећи ћемо неколико речи о прекрасно опремљеној "Библији за децу" на енглеском језику. У подацима о том издању пише: "Одобрио издавачки савет састављен од челника протестантске, римокатоличке и јудејске вероисповести".

Ево како je у овој Библији преведено општепознато "Првоевангелије", тј. прва блага вест о будућем Спаситељу (о коме се говори као о "Семену женином" које ћe сатрти главу змије) дата од Бога прародитељима после њиховог пада у грех (Пост. 3:15): "Господ Бог рече змији: Ja ћу жену учинити твојим непријатељем, a њену децу - непријатељима твоје деце. Они ћe тебе рањавати у главу, a ти ћеш њих рањавати у пету". Како видимо, уопште се не помиње Спаситељ света. У непреиначеном, пак, тексту Библије стоји: "И још мећем непријатељство између тебе и жене и семена твога и семена њезиног; оно ћe ти мрскати главу, a ти ћеш га у пету уједати".

По тумачењу св. отаца Цркве, Семе (пород) женино јесте Христос, Који je на крсту сатро главу змије, тј. ђавола. Из прерађеног текста произилази да ће Евина деца сама савладати зло које оличава змија. Ha тај начин се у "Библији за децу" подрива вера у Исуса Христа као јединог Спаситеља и Искупитеља света!

Православна Црква се никако не може сагласити са оваквим извртањем смисла свештеног текста. Она je увек под "Семеном жениним" подразумевала обећаног Месију. У том значењу и св. ап. Павле употребљава израз "Семе" за Исуса Христа у Посланици Галатима: "Авраму пак и семену његовом речена бише обећања; не каже: и семенима, као за многе, него као за једно: И семену твоме, које je Христос" (Гал 3:16).

У последње време преовладава тенденција да се Библија тумачи без изношења догматских ставова и одређења, пошто они разједињују човечанство. У екуменистичком седмичном билтену ЕСЦ у Женеви "Екуменисцхе пресидент" (бр. 36,16. октобар 1969. стр. 8) дато je кратко и веома значајно саопштење: "Хришћанска унификована Библија имаће напомене и објашњења у којима неће бити никаквог догматског елемента".

Дакле, уз помоћ Јудеја, Библија ће постати "савремена". Из извора Истине више не би требало да црпемо Божанске истине - догмате. Нова Библија треба да потпомогне екуменистичком настојању да се хришћанске вероисповести уједначе и приближе јудејству.

Нов превод je сачињен у Француској, где je 1972. г. у екуменистичком издању изашао Нови Завет, a крајем 1975. г. одштампан je и ушао у употребу нови екуменистички превод Старог Завета, [1] који je "Монд" од 07.11.1975.г. поздравио као "Догађај без преседана". У приказу je наведена мисао православног богослова из Париза, Павла Евдокимова, који je 1950. г. писао. "Док је затворена, Библија нас уједињује. Али чим je отворимо, она нас разједињује. Читамо je различито. У њој читамо различите истине". Да би се избегло "различито" читање Библије, преводиоци су решили да "крену у сусрет Јеврејима". У чему се изражава зближавање са Јеврејима? У томе што су се преводиоци Старог Завета максимално ослањали на масоретски, тј. јеврејски текст, који je утврдила рабинистичка традиција, и који je одштампан у јеврејским издањима Библије.

У приказу новог превода Библије читамо даље: "Данашње стање јудео-хришћанских односа још не допушта да се почне са радом који би био аналоган екуменистичком преводу Библије, где су се Јевреји и хришћани ујединили. Али можда одговарајућу перспективу треба видети у томе што су се, приликом превођења тешких места и приликом састављања напомена, многи међу преводиоцима користили радовима значајних јеврејских средњовековних тумача, као например: Рашл, Кимхи, Ибн Јездра, позивајући се често на савремене јеврејске библисте.

Што се тиче метода рада, у том огромном труду увек су поштована два начела: научност и сарадња. Сваку књигу Старог Завета преводила су два преводиоца - римокатолик и протестант. Укупно je радило 64 преводиоца. Усаглашавање je вршила координациона комисија, a све преводе je проверио првокласни православни егзегета.

Аутори превода пишу: "Несумњиво, овај превод није бољи од већине савремених превода, a још мање je савршен, али je он - јединствен из простог разлога што у потпуности задовољава све, и признат je као употребив од стране разних цркава. To je за сада једини заједнички текст који имају раздељени хришћани са француског говорног подручја, a њих je око 25 милиона".

Једини ауторитетни текст старозаветног Светог Писма који Православна Црква од самог почетка пa све до сада користи у својим богослужењима јесте грчки превод седамдесеторице преводилаца, побожних и учених Јевреја, специјално изабраних за ту прилику. Превод, у науци познат као "Септуагинта", сачињен je у 3. веку пре Христа у Александрији, на иницијативу цара Птоломеја Филаделфа (285-246 п.н.е.). О квалитету овог најстаријег и јединственог превода говори и чињеница да су га прихватили као потпуно веродостојан и користили га сви правоверни Јудејци који су говорили грчки. О томе сведоче и древни јеврејски писци Јосиф Флавије и Филон, који све библијске текстове цитирају пo преводу Седамдесеторице, које Флавије чак назива "пророцима".

И свети писци Новог Завета у својим богонадахнутим књигама користе овај исти превод: од 238 места Старог Завета која се цитирају у Евангелијима и Посланицама Новог Завета, само 4 су узета из јеврејског текста Библије, a сва остала се наводе пo преводу Седамдесеторице. О овој благодатној прејемствености сведочи св. Јован Златоусти: "Свети Дух je устројио да Седамдесеторица преведу свештене књиге... Дошао je Исус Христос и прихватио их. A апостоли су их пронели посвуда".

Свети оци древне Цркве су такође користили овај превод када су се позивали на одређена места из Старог Завета, a само у посебним случајевима чисто информативно су цитирали јеврејски текст. Ha Васељенским саборима такође се употребљавао превод Седамдесеторице. Он je и сада званична богослужбена Библија Православне Цркве. Са овог Богонадахнутог превода на грчки језик, извршен je превод на старословенски језик који  je   потпуно   веран   тексту   Седамдесеторице.

Православна Црква би требало увек да се придржава ове вековне прејемствености и да овај текст користи као ауторитетан. Нажалост, њој се данас преко ЕСЦ намеће јеврејски масоретски текст Старог Завета, будући да он представља основу новог екуменистичког превода (Ђ. Даничић је Стари Завет на садашњи, реформисани, србски језик такође преводио са немачког - протестантског превода јеврејског - масоретског текста Старог Завета. У преводу Псалтира Ђ. Даничића наилазимо и на овакве богохулне реченице: "Не уздајте се у кнезове, у сина човечијега, у којега нема помоћи". (Пс 146:3 према масоретској нумерацији псалама) "Нови превод" Старог Завета проф. (некада православног) богословског факултета Драгана Милина је такође рађен на основу јеврејског масоретског текста! Један од примера је и превод Књиге Постања - упоредно са масоретског и старогрчког текста - пок. умировљеног еп. Атанасија Јевтића. прим. прир.).

Шта je масоретски текст? To je прилагођен, намерно измењен, нетачан текст, који не одговара оригиналном тексту Библије.

Одрекавши се Христа, јеврејске вође су започеле жестоку борбу против св. апостола, који су на основу старозаветних Књига доказивали да je Исус из Назарета - обећани Месија (Дап 5:17-32; 13:14-15). Борба се наставила и против Апостолских Прејемника и води се све до данас. Јудејци који нису поверовали у Христа стали су упорно порицати да се многобројна месијанска пророчанства Старог Завета односе на нашег Спаситеља. Да би доказали своје погрешне ставове, они су већ од првих векова хришћанства почели да преиначују библијске текстове који су садржали месијанска пророчанства, негде свесно изврћући, негде злонамерно изостављајући поједине делове, a све са циљем да заташкају чињеницу да су сва та пророчанства на задивљујући начин остварена доласком Господа Исуса Христа (Лк 24:44). Да би прикрили своје измене, Јудејци су почели да заузимају негативан став према преводу Седамдесеторице, и да, као што се види из Талмуда, поричу његову вредност. Но то није све. Они су стали да мењају и текст Септуагинте у својим примерцима. Тиме се и објашњава постојање разлика у неким примерцима Септуагинти. Међутим, они нису успели да овај превод суштински искваре, пошто je већ било у употреби мноштво рукописа које Јудејци нису преправили.

Несумњиво je да у јеврејском тексту Библије има много намерно прерађених, измењених места, о чему сведоче још древни црквени оци и писци. Св. Јустин Философ (2. век) указује на нечастан однос Јевреја према Септуагинти у свом значајном делу "Беседа са Трифоном Јудејцем": "Ja се не слажем са вашим учитељима који не признају да je тих 70 стараца у време Птоломеја, цара египатског, сачинило правилан превод, и сами хоће да преведу (Библију). Желим да знате да су они из превода сачињеног од стараца у време Птоломеја потпуно изоставили многа места из Писама која јасно сведоче о томе што je било предсказано о Божанству, човештву и смрти на крсту овог Распетога".

Сличне мисли износи и св. Иринеј Лионски у свом делу "Против јереси" (књ. 3, г. 21, одељак 1-3), где он пише, бранећи превод Седамдесеторице, да су пророчанства која се односе на Господа Исуса Христа, била преведена "на грчки језик од стране самих Јудејаца много пре оног времена када je дошао наш Господ, како не би остао ни трачак подозрења да су Јудејци то превели тако да би угодили нама (хришћанима). Да су Јевреји знали да ћемо ми користити та сведочанства Писама, они би без колебања сами спалили Писма која објављују да ћe и сви остали народи учествовати у вечном животу... Писма су била преведена пo Божјем надахнућу. Ако су Писма била преведена са таквом тачношћу и Божјом благодаћу, и ако je кроз њих Бог устројио нашу веру у Сина Његовог, сачувавши за нас Писма неоштећена у Египту... И ако je тај превод Писама био сачуван пpe доласка нашег Господа на земљу и пре појаве хришћана онда се заиста као бестидни и дрски показују они који хоће да другачије преводе, сада, када их ми разобличавамо на основу самих тих Писама и доводимо их до вере у јављање Сина Божјег. Вера je наша поуздана, неизмишљена и једина истинита, јер има јасну потврду у тим Писмима која су преведена на горе описани начин. И проповед Цркве je непатворена (изворна, исправна, неизмењена, прим. прир.). Јер Апостоли, који су старији од свих тих (јеретика), слажу се са поменутим преводом, и превод je сагласан са предањем апостола. И Петар, и Јован, и Матеј, и Павле и остали Апостоли, као и њихови прејемници проповедали су пророчанске изреке онако како су записане у преводу стараца" (тј. Седамдесеторице).

Св. Јован Златоуст поводом овога каже: "Седамдесет тумача пo правди заслужују да им се укаже веће поверење него осталима. Ови (остали) су преводили након Христовог доласка, остајући и даље Јудејци; зато се оправдано може подозревати да су они тако рекли више из мржње и да су намерно затамнили пророчанства (ради се о пророчанству Исаије (Ис  7:14) о томе да ће се Христос родити од Дјеве - прим.аут.).

A Седамдесеторица су на сто и више година пре Христовог доласка прихватили ово дело, и то у тако великом броју, слободни од сваког подозрења. Они и због времена, и због многобројности, и због узајамне сагласности заслужују да се превасходно њима верује."

Многи библисти - истраживачи у новије време су, упоређујући јеврејски текст са Септуагинтом, такође дошли до закључка да "садашњем јеврејском тексту не треба веровати, зато што je патворен". Tor мишљења je био и знаменити учени митрополит московски Филарет, одличан познавалац грчког и јеврејског језика, бивши професор и ректор Петербуршке Духовне академије и аутор предивног дела "Записи о књизи Постања". Ево шта он вели: "Ha почетку хришћанских времена јеврејски текст je био у рукама непријатеља хришћанства због чега je могао бити подвргнут и намерном преиначавању, како о томе говори св. мученик Јустин у "Беседи са Трифоном".

Особито велики и непоколебиви противник измењеног јеврејског текста био je свети епископ Теофан Затворник, који je посебно указао на то како су Јевреји лукаво преправили типично месијанско пророчанство - текст Псалма (Пс 15:10): "Нити ћеш (Господе) дати да Светац Твој види труљење". Свети Дух преко св. Апостола примењује ове речи на Господа Исуса Христа и на Његово васкрсење након смрти на крсту (Дап 2:27-31; 13:35-37). Да би ублажили месијански смисао ових речи, Јевреји су их изменили овако: "Ти нећеш дати Твојим сведоцима (у множини!) да виде гроб".

Овим се потврђује и поткрепљује месијански смисао наведеног пророчанства о Господу Исусу Христу, који je телом умро и био сахрањен у гробу, али тело Његово се није подвргло трулењу, пошто je Господ васкрсао Својом Божанском силом.

Погледајмо друго месијанско пророчанство из псалма (Пс 39:7). To су речи које Христос упућује Богу Оцу. У Септуагинти ово место гласи: "Жртву и принос ниси хтео, али си ми тело припремио". По тумачењу св. Атанасија Великог, заиста je Бог припремио тело нашег Спаситеља "јер су Дух Свети и сила Вишњега осенили свету Дјеву" (Лк 1:35). У јеврејској Библији, уместо речи "али си Ми тело припремио" налази се чудан израз "Ти си ми отворио уши"(!) (У Даничићевом преводу стоји "Жртве и дарова нећеш; ти си ми уши отворио"(!) (Пс 40:6 према Даничићевој нумерацији), прим. прир.). Међутим, свети ап. Павле наводи ово место пo преводу Седамдесеторице као месијанско пророчанство о Богооваплоћењу: "Зато улазећи у свет говори: жртву и принос ниси хтео, али си ми тело припремио" (Јев 10:5). Јасно je да je ово место било измењено у јеврејској Библији са циљем да се потре његов месијански смисао. A ако се оно у Екуменистичкој Библији даје пo масоретском тексту, онда je очигледно да се текст, преиначен од непријатеља хришћанства, ставља изнад богонадахнутог старозаветног превода седамдесеторице, као и изнад богонадахнутог Павловог цитирања овог места у Посланици Јеврејима (Јев 10:5). Разлог зашто екуменистички превод поклања поверење масоретском тексту треба тражити у тежњи да се подрије вера у Господа Исуса Христа као јединог Искупитеља и Спаситеља рода људског!

Код св. пророка Исаије (Ис 7:14), пo преводу Седамдесеторице читамо: "Ето, девојка ће зачети, и родиће сина и наденуће  му  име  Емануил". Ово пророчанство св. евангелист Матеј везује за натприродно рођење нашег Спаситеља од Пресвете Дјеве Марије, која je доиста зачела Месију, Сина Божјег осењена Духом Светим (Лк 1:35). У јеврејској, пак, Библији, уместо "Дјева" (талита - уп. Мк 5:41) стоји "алма", што значи "млада жена", обично удата. Св. Иринеј Лионски оптужује Јевреје да су они намерно заменили реч " Дјева" речју "млада жена" услед чега се појавило лажно учење да je Исус Христос, наводно, био син Јосифа (пo телу), тј. да Он није Богочовек. Такво лажно учење, које je потекло од Јудејаца, проширило се и међу неким "хришћанским" богословима - рационалистима, пa чак и међу римокатолицима (види "Ирникон" 1975. бр. 3, стр. 387), вероватно не без помоћи њихових масонских веза...

Међутим, сам историјски контекст пророчанства јасно говори у корист натприродног зачећа и рођења Спаситеља од Свагда дјеве Марије. Пророчанство je било тако дато јудејском цару Ахазу као чудесно уверавање да ће га Бог спасти од уставших на њега непријатељских царева - сиријског и израиљског, који су хтели да на његов престо узведу Тавеиловог сина (Ис 7:6). Према тадашњим приликама, то je значило да ће Ахаз са целим својим домом бити убијен, тј. да ћe Давидова лоза усахнути (уп. 3 Цар 15:29; 16:1). To je ужаснуло Ахаза и сав народ (Ис 7:2). И ево, да би их умирио, појављује се Исаија и у име Бога уверава Ахаза: "Доме Давидов... Сам Господ даће вам знак: ето, дјева ћe зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил" (Ис 7:14).

Дакле, пророчанство je изречено као знак Дјева ћe зачети. Знак, знамење je нешто необично, натприродно и сведочи о свемоћној сили Божјој. A да je било речено да ћe млада удата жена (пo јеврејски - алма) родити сина, какво би то знамење било! Смисао пророчанства je овај: као што изгледа невероватно да девица роди без учешћа мужа - a то ће ce неминовно збити, јер тако говори Сам Бог! - исто толико невероватно (са људске тачке гледишта) избављење Ахаза од двају силних противника, сигурно ћe ce остварити, јер тако предсказује Сам Бог!

Тако су ово пророчанство схватила и Седамдесеторица, који су зато и превели одговарајућу јеврејску реч грчком речју "партенос" - девица. У житију св. Симеона Богопримца, (који je био један од Седамдесеторице и коме je пало у део да преведе управо књигу св. пророка Исаије), каже ce да је, када je стигао до овог пророчанства, посумњао да девица може родити без мужа. Но, тада му ce јавио Ангел, прекорео га зато што не верује речима Писма и предсказао му да неће умрети док не угледа Христа Господа (Лк 2:26), рођеног од чисте Дјеве.

Kao пример изостављања свештених месијанских текстова у јеврејској верзији Библије може послужити књига пророка Исаије 3:10. У словенској Библији у преводу св. браће Кирила и Методија са Септуагинте, поменути стих гласи: "Свежимо Праведнога, јер нам je непотребан". Тумачећи ове пророчанске речи, св. Василије Велики сматра да ce оне несумњиво односе на Христа - Божанског праведника, кога су одбацили и подвргли мучењу јудејске вође: "To су учинили Јудејци када je Господ дошао; јер, свезавши га, довели су Га Кајафи. Свезали су доброчинитељске руке, не подносећи долазак Правде, јер je она у ништа претварала њихова лукавства. Јер je правда "непотребна" неправеднима, као и сунце болесним очима".

Међутим, у јеврејском тексту овог стиха нема. Нема га ни у преводима (међу њима и руском!) који су сачињени на основу јеврејског текста (у Даничићевом преводу овај стих гласи: "Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дјела својих"(!?), прим. прир.). Његово постојање у преводу седамдесеторице, опет, показује да je он некада постојао и у јеврејском тексту, али су га касније јудејски књигознанци намерно изоставили, пошто je силно разобличавао јеврејске духовне вође због њихове жестоке расправе са Праведником, када су, предвођени Кајафом, одлучили да им Он није потребан (уп. Јн 18:39-40).

Ha примедбу да je јеврејска Библија - оригинал, a Библија Седамдесеторице - превод, може се одговорити да се овде не ради о простом упоређивању оргинала са преводом, него о поређењу свесно преиначеног "оригинала" са преводом који су сами Јудејци који су живели пре Христовог рођења, сматрали тачним и веродостојним, Свети Теофан Затворник пише о кварењу јеврејског оригинала Библије: "После разорења Јерусалима и расејања Јевреја, јеврејски текст се из различитих узрока почео кварити. Од другог века њега су почели да читају и схватају на различите начине. Свако га je на свој начин читао и разумевао. Доказ за то су - нови преводи са јеврејског на грчки, које су у другом веку сачинили Акила, Симах и Теодотион, који се разликују међу собом. To значи да су они на различите начине читали и схватали јеврејску Библију. Ови се преводи не мало разликују и од данашњег текста. To значи да je јеврејски текст, који се и до њих мењао, наставио да се мења и после њих. Што време више протиче, то се јеврејски текст све више кварио, и његово удаљавање од првобитног јеврејског текста, који су сачинили богонадахнути мужеви, постајала je све већа. Taj удаљени текст су узели масорети и чврсто се везали за њега".

Масорети су били јеврејски филозофи који су између 5. и 10. века уобличили савремену редакцију јеврејског текста Библије и вокализовали га, тј. снабдели га поново пронађеним гласовима. Ha тај начин je у масоретској Библији било фиксирано изговарање и - што je особито важно - била je фиксирана и редакција библијског текста у његовом талмудском схватању, које je настало током многовековне борбе јеврејства са хришћанством. Домасоретски рукописи Старог Завета били су после тога једноставно уништени.

Масоретски текст се са разлогом критикује као антихришћански, док Седамдесеторицу нико не може оптужити за наклоност према хришћанима и непријатељски однос према Јудејцима. Њихов превод je објективан и пo духу и пo испуњењу пророчанстава и сагласан je са Новим Заветом јер je "завршетак Закона - Христос" (Рим 10:4). Зато месијанска пророчанства представљају матицу Светог Писма, a управо су она била измењена од стране јудејаца због њихове мржње према дошавшем Месији.

Превод Седамдесеторице je чист од таквих смишљених преправки. За њега се не може рећи да je плод непријатељског односа и да je зато преиначен, из једноставног разлога што je он сачињен пре него што je на Земљу дошао Оснивач хришћанске религије - дакле када преводиоци нису имали никаквих разлога нити побуда за било какво одступање од оригинала. Такве разлоге и побуде могли су имати и масорети који су преиспитивали јеврејски кодекс у време када се хришћанска вера раширила пo целој планети, иако joj они сами нису пришли".

Да су у Септуагинти месијанска пророчанства била нетачно преведена, онда Јудејци, који су очекивали избављење кроз Месију (Лк 2:38) ни у ком случају не би прихватили Септуагинту. Они су могли несметано да сапостављају и упоређују тај превод са својим, тада још увек непреиначеним јеврејским оригиналом. Међутим, они никад нису порицали овај превод, него су га употребљавали у богослужењу и хвалили га, говорећи да je богонадахнут! Дакле, овај превод не патвори изворни текст Библије, него представља веран превод речи Божје. Он je живи и неподмитиви сведок свега онога што je предсказано о нашем спасењу у Христу. По речима митрополита Филарета московског, превод Седамдесеторице je "огледало јеврејског текста, какав je он био на више од 200 година пре Христовог рођења".

У преводу Седамдесеторице митрополит кијевски Филарет (+1857) видео je дубоки Божји Промисао. Он пише: "Када се приближило време Христовог доласка, Бог, предвиђајући да ће Јевреји отпасти од истините Божје Цркве и да би, не признавши Исуса Христа за Месију, они из мржње према хришћанству могли одлучити да преиначе јеврејски текст, a особито пророчке књиге, које отворено разобличавају њихове заблуде - Својим премудрим Божјим Промислом устројио je тако да сами Јевреји, и то најученији међу њима, преведу књиге Старог Завета на грчки језик који je тада био у општој употреби. Ha тај начин превод Седамдесеторице je Самим Богом био постављен као чврста и неразорива тврђава против љутих непријатеља хришћанства - јеврејских рабина. Taj превод je прихватила Новозаветна Црква сматрајући га сачињеним под несумњивим руковођењем Духа Светог и особитим старањем Промисла Божјег, пошто су апостоли пo том преводу наводили места из Старог Завета, a оци Васељенске Цркве у одређивању догмата и савршавању дела спасења увек користили њега, упоредо са књигама Новог Завета које су написали апостоли на том истом (грчком) језику, под непогрешивим руководством Светог Духа. Васељенски сабори су се такође руководили овим преводом при састављању Православног вероисповедања и разобличавању јеретика".

У истом духу о Септуагинти говори свети Теофан Затворник: "Господу је било угодно да je учини животном силом Своје Цркве, одбацивши јеврејску Библију".

За све време постојања Цркве све до сада превод Седамдесеторице je испуњавао живот Цркве и зато je постао "основни закон Цркве, од кога одступати - значи исто што и подривати темеље црквеног живота".

Таквом, дакле, поткопавању темеља црквеног живота води нови екуменистички превод Библије, сачињен не према преводу Седамдесеторице, него према масоретском тексту јеврејске Библије!

До најновијих времена рационалистичка библијска критика - под нескривеним утицајем масона, који ce например испољава кроз делатност Библијских друштава,   -   упорно  je   доказивала  аутентичност масоретске Библије. Kao последица ове раширене заблуде појавио ce у прошлом веку руски превод Старог Завета не са црквеног грчког текста Седамдесеторице, него са јеврејског "оригинала" (нажалост, ни ми Срби нисмо боље прошли, ни са "старим" ни са "новим" преводима, прим. прир.). Међутим у наше време нико савестан не може тврдити да je масоретски текст Библије аутентичнији од Септуагинте, тако да ce то питање може сматрати коначно решеним. Томе je допринело и сензационално откриће кумранских рукописа почетком 1950-их година и њихово научно изучавање. Испоставило ce да јеврејски рукописи из 1. века пре Христа (тј. домасоретски) из кумранских пећина садрже варијанте библијског текста који одговарају грчком преводу Седамдесеторице, који ce учврстио у традицији Православне Цркве, a не каснијем масоретском "оригиналу" који упорно намећу римокатолички, протестантски и јеврејски библисти (а нажалост и многи "православни", прим. прир.).

Тачно пре једног века свети Теофан Затворник ce нашао у ситуацији која подсећа на данашњу. Тада ce у Русији разматрала могућност да ce Библија на руски преведе не са грчке Септуагинте, него са јеврејског текста. Свети Теофан je одлично знао каква je разлика између масоретске Библије и словенске Библије, која представља веран превод Септуагинте (тзв. "Лукијанова редакција") и која je ушла у богослужбену и личну употребу у целој Русији. Пред њега ce особито оштро поставило питање: шта ће помислити православни хришћани када у новом руском преводу прочитају једно, a у познатом им словенском тексту - нешто сасвим друго? "To не може да не поколеба веру" - пише он. "Реч Божја не може говорити и овако и онако - она je једна. Зато - или јеврејска Библија говори правилно - и тада ce ње треба држати; или грчка - и тада јеврејску треба одбацити. Ако у црквеним књигама остане грчки текст, a људима ce у руке даје јеврејски, различити од овога, шта ћe они помислити? Ако се не може рећи да je и тамо и овде истина, неће ли најисправније бити да се каже да ње нема ни тамо ни овде. To јест - једноставно оставити Библију пo страни и одвратити се од сваког откривења. Ko, управљајући се преводом, почне мислити како у црквеној Библији нема истине, тај се не може ослободити саблазни да Црква не учи истини, да истину треба тражити негде другде - и напустиће Цркву. A ко je радикалнији - тај ћe и сваку веру одбацити! Код нас je правило да се при тумачењу речи Божје обраћамо светим оцима. Свети оци су тумачили Писмо како je оно дато у преводу Седамдесеторице: Дакле, нови превод нас лишава могућности да на православан начин разумевамо реч Божју, јер пружа текст различит од оног који су користили св. Оци". Резимирајући штету коју je Православна Црква претрпела превођењем старозаветних Писама према тексту јеврејске Библије, свети Теофан закључује: "Превод са јеврејског руши нам саме темеље. Појављују се нове мисли, нова црква, нова epa: ето какве су последице овог превода!"

Новим екуменистичким преводом Библије хришћанство се продаје јудејству! "Ослањајући се максимално на масоретски текст, тј. јеврејски текст који je установљен рабинском традицијом и одштампан у јеврејским Библијама" тзв. "хришћански" преводиоци су ши-ром отворили врата за излазак из Цркве. Зашто? Зато што ћe масоретска Библија, која je искварила старозаветна месијанска пророчанства, од сада учити хришћане да не верују у Христа као оваплоћено испуњење свега што je писано о Њему у "закону Мојсијевом, и у пророцима и у псалмима" (Лк 24:44) - да не верују да Он јесте Онај о Коме je писао Мојсеј (Јн 5:46). Она (масоретска Библија, прим. прир.) ћe нашаптавати хришћанима да je Исус Христос "лажни месија" и "варалица", како су Га називале јеврејске старешине пред Пилатом (Мт 27:63), и отвориће пут за прихватање тобожњег истинитог "месије", a у ствари (како je гa je назвао Христос) самозванца и преваранта - антихриста (Јн 5:43).

Борба против богооткривене истине о Месији водила се од Апостолских времена пa све до данас. Свесно су јеврејску Библију од превода Седамдесеторице удаљавали не само Јудејци првих векова после Христа, него и масорети у периоду од 5. до 10. века, a у 19. веку издавачи Библије на руском језику у Лондону (несумњиво, под утицајем масона) дозволили су себи да дрско кажу: "Ми истрајавамо на једном и желимо једно - a то je: слободу од црквених појмова и слободу од Седамдесеторице"(!?). У наше дане екуменисти - масони су се изборили за такву "слободу" - они преводе Стари Завет пo масоретском тексту! Такво вероотпадништво у корист јудејства јесте први страшан грех екуменистичких преводилаца екуменистичке Библије према јеврејском тексту. Други ужасан грех јесте - обраћање средњевековним јеврејским егзегетама и савременим јеврејским библистима за "помоћ" при разјашњавању тешких места током превођења.

Света Православна Црква je увек била свесна да у Светом Писму постоје места тешка за разумевање, која "неуки и неутврђени изврћу на сопствену пропаст" (2 Пет 3:16). Али, иако je била тога свесна, Црква се никада за разјашњење Писама није обраћала безблагодатним Јудејцима, који су се спотакли о камен спотицања, који je Христос (Рим 9:32; 1 Пет 2:7), тј. онима који не верују у Христа и за које je у Светом Писму не једном речено: "Даде им Бог дух неосетљивости, очи да не виде и уши да не чују до дана данашњег" (Рим 11:8; 5 Мој 29:4; Ис 6:9; Дап 28:25-27). Свакоме je јасно да су се Јудејци "неверовањем одломили" и отпали од Христа (Рим 11:20,22), поставши "непријатељи крста Христовог" (Флп 3:18) који сами не верују у Христа и другима не дају веровати (1 Сол 2:16). Како се њима може обраћати за објашњење Библије?!

Стари Завет je дубоко и тесно повезан са Новим Заветом и чини са њим недељиву целину. Он je само припрема за прихватање обећаног Месије и представља "васпитача за Христа" (Гал 3:24). Kao такав, Стари Завет се не може схватити без Христа, јер je "Христос - завршетак Закона" (Рим 10:4). Зато су старозаветне пророчке речи неразумљиве Јудејцима, који намерно затварају своје очи да га не препознају (Ис 6:9; Јн 12:40); старозаветне речи Божје разумљиве су само истинито верујућима у оваплоћеног Сина Божјег (Јн 1:49), међу којима су први - свети оци.

Данашњи екуменистички "хришћани" желе да осете силу пророчких речи о Христу не посредством св. отаца, који су очистили себе да би примили истину (Мт 5:8), него уз помоћ Јудејаца за које Господ каже да je срце њихово отврднуло, a очи своје да су затворили "да не виде очима... и да не разумеју срцем" (Мт 13:15). Сада "хришћани" хоће да приме духовну светлост из Светог Писма, али не посредством св. отаца, просветљених том светлошћу, него преко ненавидника те светлости, јудејских тумача, који намерно помрачују старозаветна пророчанства о Христу - Светлости света (Јн 8:12). Желећи да скину са очију својих покривало које им смета да виде истину о Христу, "хришћани" се сада за то обраћају не богомудрим св. оцима, који ум Христов имају (1 Kop 2:16), него неповеровавшим у Њега Јудејцима. Али како у томе могу успети, ако покривало, које заклања духовне очи, може скинути само Христос (2 Kop 3:14)?

Како се разјашњење тешких места у Библији може очекивати од средњевековних јеврејских тумача попут Рашла, Кимхија, Ибн Јездре... и савремених јеврејских библиста? Средњевековни јудејци су увек били заклети непријатељи Христа, a савремени јеврејски библисти често су масони и верни следбеници масорета и талмудиста. Ево шта се зна о Ибн Јездри: "Kao један од највећих кабалиста, он je објединио у себи најчистији мистицизам са рационализмом... Он je изградио неко тајно мистично учење које све ствари обавија некаквим полумраком. Његово учење je било познато Рејхлину који je његове књиге, заједно са Талмудом, Зохаром и делима Рашла и ученог раби Кимхија уврстио у списак јеврејских дела, "која су корисна за богословље и науку и не садрже у себи јереси". Позитивно се о њему... изражавао и чувени кардинал Никола Кузански који се често позивао на слободно "богословствовање" јеврејских учењака Гебирола, Јездре и особито Мајмонида. Под утицајем тих "богослова" овај "хришћански" кардинал je дошао до закључка да je могуће створити једну "заједничку религију, која би обједињавала и хришћане, и муслимане и незнабошце и Јевреје на неком заједничком минимуму".

Kao што je познато, ова идеја Николе Кузанског припада арсеналу масонерије, и њена реализација јесте један од главних задатака екуменистичког покрета. Како се, дакле, хришћанство може обраћати јеврејским тумачима за разјашњење тешких места из Библије, када се зна да су они претече данашњег екуменизма?

Св. Православна Црква je увек подстицала своја чеда да читају Стари и Нови Завет, али им je забрањивала да "пo своме" тумаче Библију, како то чине протестанти. Црква je тумачење Светог Писма препуштала светим оцима и учитељима Цркве, сматрајући да "не могу сви достићи оно што Дух Свети открива само савршенима у мудрости и светости". Ово je записано у 19. канону VI Васељенског сабора који ставља у задатак црквеним предстојатељима да "поучавају сав клир и народ начелима побожности, остајући притом у оквирима већ утврђених граница и предања Богоносних Отаца... објашњавајући Писмо не другачије, него онако како су то изложили учитељи и светила Цркве у својим делима... да се не би удаљили од смисла Писма".

Што ce тиче новог екуменистичког превода Библије уз јеврејску "сарадњу", није тешко досетити ce да ће посредством масоретског текста Старог Завета бити учињен богохулни покушај да ce обесмисли Нови Завет одвајањем месијанских пророчанстава од њиховог новозаветног испуњења у Личности Богочовека Господа Исуса Христа.

Масони одавно покушавају да подрију Православље у Русији стварајући почетком 19. века "Библијска друштва" пo обрасцу британских у којима ce (под изговором превођења и ширења Библије на савремене језике) зачела идеја о томе да Стари Завет треба преводити са јеврејског (масоретског) текста. Иста идеја ce спроводила у дело и у "Руском библијском друштву" чији су чланови, поред нешто православних, били римокатолици, лутерани, англиканци, методисти и други, a председник друштва je био познати масон, обер-прокурор кнез Голицин. У годишњем извештају "Руског Библијског друштва" за 1818. г. између осталог ce каже: "Небески савез вере и љубави, установљен библијским друштвима у великој хришћанској породици, отвара ту епоху када ће бити један пастир и једно стадо(!), тј. када ће постојати једна божанска хришћанска религија у свим хришћанским вероисповестима". И ни речи о православној вери руског народа!

Чланови Британског библијског друштва су тада већ представљали ову заједничку "хришћанску" религију као чисто протестантску. После објављивања Светог Писма на руском језику, Ричард Вотскон - челник методиста у Енглеској, изразио je наду да ће то привести Руску Цркву протестантизму и, сагласно томе, "блаженству и благослову". "Сада ce можемо надати - говорио je он - да ће ce ускоро и Православна Црква наслађивати истим добробитима... Откривајући Православној Цркви њене сопствене заблуде, слободно приповедање истине ће оживети веру и сачувати савез верујућих..."

Данас масонерија свој главни циљ настоји да оствари преко екуменизма, и то чини прилично успешно. За време 6. Генералне скупштине ЕСЦ у Ванкуверу отишло се тако далеко да je Доротеја Зеле из Западне Немачке позвала учеснике скупштине да се сачине "нова евангелија, пошто стара евангелија више не одговарају савременим потребама"!

Тако се дрско данас неки односе према Божанском откривењу! До сада су верујући из њега црпели знања о Богу, a сада они који су се одрекли истините вере предлажу писање "нових евангелија" да би у њих уносили своје заблуде и лажним "писмима", састављеним пo сопственом укусу, доказивали своје богохулне измишљотине.

Посматрајући ужасно отпадање од истине (2 Сол 2:3) које се већ отворено спроводи чак и у неприкосновеној области Божанског откривења, присећамо се злослутних речи, које je једна наша познаница (православна Рускиња) 50-их години овог века чула од једног утицајног западног екуменисте у Белгији: "Крајем двадесетог века, хришћани ће читати једну нову библију".

Дакле, православни хришћанин не треба да буде екумениста, зато што:

1) екуменизам проповеда "љубав и снисхођење" према јересима;

2) потире Христову истину и љубав;

3) помоћу екуменистичких превода Библије уништава веру у Христа;

4) уравњује хришћанство са другим религијама и на тај начин води ка интерконфесионалном екуменизму.

НАПОМЕНЕ

[1] Издање Старог Завета без Новог Завета је без преседана за хришћане, јер је Стари Завет у суштини несамосталан и добија свој прави смисао и значење само у вези са Новим Заветом. Стари Завет је припрема за Нови Завет: "Завршетак закона је Христос" (Рим 10:4).

Преузето из књиге: архим. Серафим Алексиев и архим. Сергије Јазаджиев: "Православље и екуменизам" (Октоих, 1997.), превео Родољуб Лазић

 

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 28 август 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.