A сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив венац, a ми нераспадљив. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Kop 9:25-27).

Ове речи великог апостола незнабожаца Светог Павла јасно нам одређују суштину истинитог хришћанства, или православља. Истинито хришћанство, или православље, јесте подвиг самоодрицања и самопрегора ради достизања нераспадљивог венца. Овде свети апостол употребљава Коринћанима добро познату слику тркача на тркалиштима и бораца [рвача] на борилиштима (као што je познато, Коринт je био познат по својим “Истмијским играма”[1]), који су се ради добијања распадљивих венаца уздржавали од свега што може да учини тело дебелим и да га тиме ослаби, повлачећи паралелу између њих и оних који желе да се подвизавају подвигом хришћанског живота. Ради успеха у томе потребно je исто тако изнуравати тело своје и савлађивати га, a то je сасвим разумљиво ако узмемо у обзир друге речи истог великог апостола: Јер je телесно мудровање (то јест: телесне помисли) смрт, а духовно мудровање живот и мир. Јер je телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити, пак, може (Рим 8:6-7). И зато - који су по телу, то јест који живе по телу [2] ... не могу угодити Богу (Рим 8:8).

Овде je јасно узакоњење хришћанског аскетизма, који je суштина истинитог хришћанства или православља.

Тако трчите, да добијете, [3] поучава зато свети апостол.

Зато треба да нам буде јасно да тамо где нема подвига уздржања, подвига самоодрицања и самопожртвовања, смирења и потчињавања свога тела духу, нема ни истинског хришћанства и не може бити говора о истински хришћанском животу.

Са овог становишта постаје нам сасвим јасна тако важна установа свете Цркве као што je Велики пост, који je сада у току.

Велики пост je као неки символ целокупног тока истински хришћанског живота, a уједно и годишње упражњавање подвига хришћанског живота и годишње подсећање на то како треба да живи истински хришћанин и какав je коначан циљ његовог подвижничког живота.

Kao што нас Велики пост доводи до светлог и радосног прослављања васкрсења Христовог, тако ће и лични подвижнички живот сваког од нас довести до вечне радости и вечног блаженства у незалазном дану Христовог Царства.

 Стога није случајно што je време велелепног празновања Победе [Недеље] православља усклађено са првом недељом поста. Сва лажна учења, све јереси, “отпадања” и расколи природно проистичу из одсуства жеље за законитим подвизавањем у смиреној послушности светој Цркви, и, као што то показује живот, сама за собом повлаче одступање од истински хришћанског подвижничког живота. Довољно je указати на готово потпуни нестанак правог поста код савремених римокатолика и неку жестоку озлојеђеност и нападе против њега протестаната и секташа, који сасвим поричу његов значај, без обзира на јасна сведочанства о његовој важности у Речи Божијој.

Али о том истом нам непрестано сведоче не само празновање Победе православља у првој недељи поста него и сва наредна празновања недељних дана Великог поста.

Друга недеља Великог поста - спомен Светог Григорија Паламе - такође je победа православља: то je победа православног учења о подвижништву, о великом значају подвига молитве и поста, као моћних средстава за унутрашње благодатно обасјање човекове душе и њено преображење божанском таворском светлошћу.

У трећој недељи Великог поста - Крстопоклоној недељи - упоређује ce подвиг истински хришћанског живота са ношењем крста и самораспињањем, да ce испуне речи самог Господа Исуса Христа: Ko хоће за мном да иде нека ce одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк 8:34) и речи Светог апостола Павла: A који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал 5:24). A прослављање упоредо са крстом и васкрсења Христовог (...и свето васкрсење Твоје славимо) подсећа истинског подвижника крстоносца на радост васкрсења која и њега очекује, као венац његовог подвига.

У четврту недељу Великог поста - спомен Преподобног Јована Лествичника - прослављамо једног од највећих православних подвижника, и, уједно, законодавца православног подвижништва, који нам је оставио чудесно писано руководство, приручник православног хришћанског подвижничког живота - “Лествицу духовну која узводи на небо”, књигу изузетну по својој дубини и духовној мудрости. Црквени типик прописује да се ова књига чита у храму на богослужењу у све обичне [радне] дане Великог поста.

Пета недеља Великог поста - спомен Преподобне Марије Египћанке - прослава je православног покајничког подвига, који je највећу грешницу учинио ангелоподобном праведницом, жену “испрва препуну сваког блуда” - “невестом Христовом”. To je истински тријумф православног подвижништва, које, уз помоћ благодати Божије, чини дивно чудо потпуног препорода човечије грешне душе - оно “новотворење” ради кога je и дошао на земљу и пострадао за нас оваплоћени јединородни Син Божији: остављајући вам пример да идете његовим стопама (1 Пет 2:21).

Шеста недеља Великог поста je свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим на “надземаљски празник” свога распећа за грешни човечански род. A затим следи “Света и Велика” седмица страдања Христових, која нас води ка светлој радости Пасхе.

Сав Велики пост, који се завршава молитвеним помињањем крсних страдања Господа, поднетих ради нас људи и ради нашег спасења, и победничким ликовањем свете Пасхе, као да je, на тај начин, потпуна слика подвижничког пута којим треба да иде сваки истински хришћанин који жели да достигне коначни циљ узвишеног предодређења које му je подарио сам Бог- вечну бескрајну радост богоопштења.

У томе и јесте суштина истинског хришћанства, или православља.

Непријатељ рода људског, видећи после дуготрајне и безуспешне борбе да не може потпуно да сломи и уништи истинито хришћанство, у наше дане изумео je начин како да га “учини безопасним” за себе и претвори га у “со обљутавелу”. У том циљу, преко људи који су постали његова послушна оруђа, укључујући и неке свештенослужитеље, па чак и високе јерархе свете Православне цркве који су изневерили своју архијерејску заклетву, он, употребљавајући сва средства која су му доступна, са великим, препреденим лукавством, уводи, сада већ у недрима саме наше Цркве, замену истинитог хришћанства “неохришћанством” и чак проглашава наступање неке тобоже “нове ере”, “нове епохе” у хришћанству, у којој сва прошлост, као наводно већ “застарела”, треба да буде заборављена и одбачена јер “противречи савременом животу” и “кочи општи прогрес човечанства”. Све гласније се чују захтеви: “очистити хришћанство” учинити га неким другим, саображеним, “духу времена”, a не онаквим какво je оно било од памтивека.

Суштина тог “новог хришћанства” које неки умесно називају “ружичастим” или “раслабљеним” хришћанством, јесте управо у одрицању од подвига, у одрицању од било какве борбе са злом за правду Божију, за спасење душе. To je хришћанство за показивање [привидно, спољашње], безвољно, пасивно, неделатно, које ce осећа немоћним пред злом, које препушта злу потпуну слободу деловања у свету, као и у свакој појединој човечијој души.

Почели су да ce шире гласови о потреби што хитнијег сазива Осмог васељенског сабора, који би све те промене у нашој светој, Православној цркви “озаконио” и учинио обавезним за све, прогласивши све противнике таквих “реформи” и присталице изворног православног благочашћа, које исходи од својих великих оснивача из далеке прошлости, за “бунтовнике” и “расколнике”, који заслужују строга “црквене запрећења”. Особито напрегнута борба у том правцу, борба против саме суштине свете православне вере, почела je од времена пропасти наше православне Русије, која je за сав свет некада била прави бедем истинског хришћанства.

Нестало je тог бедема и све ce потресло, све ce поколебало.

У самој Русији, којом су завладали богоборци и бољшевици, почело je страшно, крваво гоњење истините Цркве, a истовремено су почеле да ce стварају “лажне цркве” - такозвана “жива црква” и “обновљенска црква”, које су имале за циљ да спроведу у себи идеје замене истинитог хришћанства неохришћанством, на шта смо претходно указали. Прогањање вере није повољна прилика за спровођење у живот таквих идеја и зато те лажне цркве нису имале успеха у Русији. Али зато су те идеје пренесене у слободне земље и тамо су биле врло широко примењиване, додуше, такође не одмах, него постепено.

Први озбиљан покушај спровођења таквих “реформи” у православљу било je сазивање у Константинопољу 1923. године од стране жалосне успомене васељенског патријарха Мелетија IV такозваног “Свеправославног конгреса”, на чијем дневном реду су била стављена питања као што су: 1) Ожењени епископат, 2) Другобрачност свештенства, 3) Увођење новог календара, 4) Скра-ћивање богослужења, 5) Скраћивање трајања постова, 6) Укидање монаштва, 7) Упрошћавање одеће свештенства (са циљем њеног приближавања обичној световној одећи), и томе слично. Већ из самог овог, само приближног набрајања тачака тог дневног реда види се чему су нагињали ти “реформатори православља”: њихов задатак очигледно je био да укину у православљу дух аскетизма, или хришћанског подвижништва, који je управо суштина православља.

Тада je овај први покушај пропао, a сам њен иницијатор патријарх Мелетије, попуштајући пред негодовањем своје верујуће пастве, морао je да напусти константинопољски патријаршијски престо. Али од тада je живот “отишао далеко напред” и ти непрекидни покушаји, који су се и даље настављали несмањеном енергијом, почели су, најзад, да наилазе на све већи одзив и разумевање. И ево, у ово последње време, већ пред нашим очима, идеје “просинода” и “предсаборских саветовања” почињу да се спроводе у живот, свакако у намери да се, пре или касније, сазове и тобоже тако “неопходан” “Осми васељенски сабор”, који би и остварио све те “реформе”, променивши свето православље на нов начин.

Ради већег успеха у својој работи и што хитнијег постизања својих циљева, ови модернисти либерали, непозвани “реформатори” православља, каквих има већ доста у свим православним помесним црквама, створили су за себе јединствени савез, укључивши се у такозвани “екуменистички покрет”, који je поставио себи задатак да тобоже уједини све хришћане у “Једну Цркву”, која je, наводно због греховности људи и услед нестајања духа љубави, престала да постоји на земљи.

Овај “екуменистички покрет”, у почетку чисто протестантски, образовао je моћну организацију под називом “Светски савет цркава” заиста светских размера, која располаже огромним материјалним средствима и могућностима, a у коју су сада ушле готово све православне помесне цркве, осим наше Руске заграничне цркве.

Међутим, колико je таква организација за протестанте и секташе, који су изгубили једну, истиниту Цркву, у извесном смислу природна (будући да они траже јединство које су изгубили, иако не тамо где би требало и путем каквим би требало), толико je улажење православних у ову организацију противприродно, и не само противприродно него и погрешно и недопустиво. Улажење православних у њу може се разложно објаснити само жељом за стапањем са протестантским светом, отпалим од Цркве, и то, разуме се, одрицањем од истинитог православља, неприхватљивим за православну свест. Ако се ближе упознамо са ставовима које сада отворено заступају ти православни “екуменисти” и настројењем којим се руководе, лако ћемо се уверити да то улажење и jeсте такво - противприродно. У својим јавним наступима, ове истакнуте вође “православног екуменизма” без икакве гриже савести већ изјављују да je главни задатак њихове делатности “уједињење свих хришћана” по сваку цену, без обзира на ма какве религиозне и догматске разлике. “Ако све хришћанске цркве верују у Христа, онда их Христос, ево, већ уједињује” - непрестано слушамо ове речи, иако ce оне каткад варирају на различите начине, но суштина им остаје иста. Ни речи о томе да право јединство може бити само јединство у истини, управо у истини коју je Христос донео на земљу, и коју je завештао својој истинитој Цркви да je чува, Цркви која није могла бити уништена, него постоји на земљи сада и увек и у векове векова.

Веома жалостан знак духовно злосрећног стања у савременим православним црквама je и то што ce идеје “екуменизма” често уопште не распрострањују “идејно” и “несебично”. Велику улогу у делу њихове широке примене играју каријеристичке и чисто материјалистичке побуде. Бити екумениста већ je постало корисно, јер то обезбеђује и каријеру - брзо напредовање јерархијском лествицом - и новац, са потпуним материјалним благостањем.

Тиме ce, углавном, објашњава успех екуменистичког покрета у последње време. Како je све то бескрајно далеко од истинитог хришћанства, од изворног апостолског и отачког православља.

A ми, синови и кћери Руске заграничне цркве, која je остала још слободна од те савремене духовне заразе, морамо да ce на сваки начин чувамо од заразе том тешком духовном болешћу богоодступничке савремености, добро памтећи упозорење светог апостола: Пазите добро како живите.

Ми, чеда Руске заграничне цркве, нарочито смо дужни да памтимо: не може бити ни помисли о било каквом помирењу или сједињењу духа истинитог хришћанства са духом овога света који у злу лежи, и који нам, противно закону Божијем, натура телесно мудровање и одбацује подвиг хришћанског живота.

Такође, дужни смо да имамо на уму да свето православље није само скуп догмата који равнодушно и формално признајемо, нити je оно апстрактан систем некаквих умовања, него сам живот - живот у Христу, незамислив и неостварљив без аскетског подвига, коме нас практично учи истинита Христова Црква у току сваког Великог поста, очигледно нам представљајући у чему треба да се састоји тај подвиг.

Без овог подвига нема истинског хришћанства нити спасења.

Преузето из књиге Савременост у светлости Речи Божје, Задужбина Светог манастира Хиландара (2014.)

Превод са руског: Мирослав Голубовић

НАПОМЕНЕ

[1] Истмијске игре - у старој Грчкој свегрчке светковине и такмичења (гимнастичка, коњичка, песничка и музичка) у част бога Посејдона. - прим. прев.

[2] В. Рим 8:1,4. - прим. прев.

[3] 1 Kop 9:24. - прим. прев.