Јулијански календар развио је александријски астроном Сосиген 46. пре Христа. у име Јулија Цезара. Од 1. јануара 45. п.н.е. заменио је стари лунарни римски календар.

Период потпуне револуције Земље око Сунца узет је као астрономска година, а календарска година је одређена на 365 дана. Да би елиминисао неслагање са астрономском годином, која је била нешто дужа, Сосиген је увео преступну годину: сваке четири године један дан се додаје фебруару.

Хришћанска црква, која је време почетка календара ускладила са Рођењем Исуса Христа, ипак је наставила да користи Јулијански календар, који се показао веома погодним за црквени живот. Тако је Први васељенски сабор утврдио време годишњег празновања Васкрса прве недеље после првог пуног месеца, после пролећне равнодневице – управо по Јулијанском календару.

Међу предностима Јулијанског календара може се приметити: стриктно смењивање једноставних и преступних година у ритму 3–1; једнак број преступних година у веку. Важна је повезаност и симетрија Јулијанског календара са лунарним календаром. Занимљив је циклус од 28 година, када се дани у недељи враћају на исте дане у месецу, и циклус од 19 година, када се понављају исте фазе Месеца у односу на дане у месецу.

Од фундаменталног значаја је Ускршњи циклус, или Велика индикација, који садржи 532 године (28 x 19) - период након којег се понављају локације Месечевих фаза, дана, недеља и бројева месеци, односно празника Ускрса, постаје периодично.

Шта је са Западом, како се тамо појавио други, Грегоријански календар?

Критика грегоријанског календара

Западна црква је користила Јулијански календар све до 16. века. Папа Гргур XIII покренуо је календарску реформу. Нови календар развио је наставник на Универзитету у Перуђи, Луиђи Лилио (1520–1576). Луиђи је узео у обзир астрономска разматрања, а не религиозна. Пошто је дан пролећне равнодневице, који је за време Никејског сабора (325) био 21. март, померен за десет дана (до друге половине 16. века, по Јулијанском календару, тренутак равнодневице наступио је 11. марта ), датуми у месецу су померени за 10 дана унапред. Ова реформа је астрономски учинила календар прецизнијим, али је у исто време много изгубио у црквеном погледу.

Прелазак Запада на Грегоријански календар разрушио је ту Пасхалију, што је велико достигнуће Светих Отаца 4. века. Научник-астроном, професор Е.А. Предтеченски је писао: „Ово колективно дело, по свој прилици многих непознатих аутора, изведено је на такав начин да и даље остаје непревазиђено. Каснији римски Ускрс, који је сада прихватила западна црква, у поређењу са александријским, толико је тежак и неспретан да личи на популарну графику поред уметничког приказа истог предмета. Упркос свему овоме, ова страшно сложена и неспретна машина још увек не постиже зацртани циљ“ (Предтеченски Е. «Церковное время: счисление и критический обзор существующих правил определения Пасхи». СПб., 1892, с. 3–4).

Грегоријански календар такође доводи до озбиљних канонских кршења. Чињеница је да древни канонски споменик „Апостолске установе“ забрањује слављење хришћанског Васкрса раније од јеврејске Пасхе, а такође и истог дана са Јеврејима: ако ко, епископ, или презвитер, или ђакон, празнује светињу дан Васкрса пре пролећне равнодневице, а такође и заједно са Јудејима: да буде низвргнут из свештеног чина (7. правило). Логика ове одлуке је врло јасна: нови Пасха је дошла после старе, а стара се после њега не може славити. По хришћанској Пасхи, више није могуће славити ниједну другу Пасху – па ни старозаветну. Такође је неприкладно славити Васкрс Христов истог дана са јеврејском Пасхом – јер је уочи јеврејске Пасхе убијен Христос, кога Свето писмо назива „Новом Пасхом“.

Грегоријански календар је навео католике да прекрше ово правило. Они су више пута славили Пасху пре Јевреја и истог дана са њима.

Превод и приређивање: "Борба за веру"