(ново богоштовље јасеновачких Мученика)

„Велика је бројка Седамсто Тисућа,

За Твог Сина, Дјево, живот положивших,

Преброј их и додај старим бројевима,

Витезова српских у свим бојевима,

Што бранише правду, мреше за истину,

Уздарије србско Твом Васкрслом Сину.“

Не бејах уобичајено дремљив јуче-данас, па узех да прочитам „Службу Светим Новомученицима Јесеновачким“ коју је „по благослову епископа крушевачког г. др Давида (Перовића) и епископа пакрачко-славонског г. мр Јована (Ћулибрка) химнописао проф. Вукосав Илић (2022.)“. Иначе, са разлога духовне хигијене, не слушам новокомпоновану музику, нити новокомпоноване службе, али на ово душенекорисно предузеће навела ме је потоња „оштра осуда ревизионизма“ од стране Светог Синода. Чији је један од уважених чланова управо речени др Давид.

Читању службе, признајем, приступио сам са чврстим предрасудама – имајући на уму прву службу, ону коју је саставио Владика Николај, и насловио је: „Служба Новомученицима српским, Седамсто Тисућа на број пострадалих за веру правoславну и српско име од усташа у Другом светском рату: Ђердан од мерџана“. И имао сам рашта: од Николајеве службе остали су само тропар и кондак – чисто да се фалсификује духовни континуитет (тропар и кондак су као икона, у њима је сажета сва служба која је само њихова амплификација). Па и они мало измењени: Николајево “ српски мученици“ измењено је у Падобранчево „Јасеновачки мученици“.

Све остало је ревидирано.

Донекле разумљиво – Николајева служба и молитва, осим што се директно обраћа мученицима именом Седамсто Тисућа (тако! - великим словом), политички је, тачније екуменистички, некоректна: она на много места врло конкретно помиње оне од чије су руке мученици страдали, као и оне који су наручили убиство, цео духовни командни ланац Христоубиства у православним Србима. Баш као што и све древне предањске службе неизоставно помињу конкретне крвнике (јеврејске првосвештенике, Пилата, два Ирода, Иродијаду, Копрониме...иако не увек по имену).

Илустрација, за оне који нису имали прилике да  читају.

Места која уз конкретни идентитет крвника истичу систематски историјски континуитет злочина:

„Магдебурски покољ у германском роду,

Вечер Сицилијска и пожар Хуситски,

Ноћ Вартоломејска у Француској земљи

Што у Риму звона славише с весељем,

Ко закуска то је пред гала вечеру,

Спремљену од Срба закланих за веру.

...

...Ал’ не од Турака, већ папских крижара.“

Затим места која, како Свети Синод каже, „негују културу сећања“:

„У Првоме рату поднесмо страхоте,

Што хришћанско име мраче и срамоте:

Покоље латинске у дивном Подрињу,

Злочин и поругу на српску светињу,

Искрижене људе, обешене жене,

И гомиле живих ватром сажежене.

Ка’но скамењени духом се згрозисмо,

Ал’ рекосмо „браћа!“ и све опростисмо.

Но то беше само предговор грозоти,

Што с’ у Другом рату јави у полноти.

Суседи опаки, јеретици жустри,

Са мржњом у срцу вере православне,

Ударише на вас по наследној мустри...

Нови слој телеса србских Мученика,

На стари се сложи, још неохлађени...“

Помен централе зла (Рима), и филијала (немачких и НДХ-независно данкедојчланд хрватских):

„Под туђим окриљем кретоше усташе,

Од главе до пете оружани тешко,

Те одојчад српску и бабе поклаше,

И то дело своје назваше витешко!

Послодавац њихов из пакла се смије,

Такових слугара још имао није.

А за ревност у злу, већ познату свима,

Похвале добише из пакла и Рима...

Напомена о римокатоличком „хришћанству“ и „хришћанима“:

Христос диже вредност човечјег живота

Поврх свих вредности васцелога света,

Следбеници Рима ту вредност снизише,

Испод цене блата човека спустише...

У сукобу праве и неправе вере,

Ви муке поднесте без броја и мере.

О страдалци нови под хумкама влажним,

Победа је ваша над хришћанством лажним.“

Уз цртицу која сажето илуструје етичку суштину система који је породио хрватске крижаре:

„Инославна вера, шарена и глатка,

За велике грехе нађе лека слатка:

Прођи „троја врата“, па згрешио ма шта,

Ил’ пет „Розарија“ и све ти се прашта.“

И на концу не изостаје ни пророчко сведочење о Божјем суду злодела:

„Због једног убиства Каин проклет оста,

Колико л’ проклетство навукоше на се

Што убише Срба Седамсто Тисућа,

На веки проклета остаће им кућа.“

У новој служби ништа ни приближно слично: тамо су само посрбљени клишеи византијске реторике и химнографије, екстензивно напабирчени из разних мученичких служби, и насумично пејстовани у политички коректни патетични рецитал – који би сутра могли скупа да прочитају хрватски и српски бискупи, кад се сретну у молитвеној осмини за јединство хришћана. Или, још пригодније, 2054, на прослави Заборава („великог раскола“).

У новоблагословљеној служби нигде се не помињу никакве усташе, крижари, „браћа“ Хрвати, „хијене“, јеретици, одступници, „издајници стари“, Каиново семе, „Сатанини див јунаци“, Рим амбасада пакла... Штавише, у њој (тачније у  акатисту) чак експлицитно стоји да јасеновачки кољачи нису Хрвати: „Они који вас убише исписали су се из сваког народа на земљи“.

И то је та „култура сећања“ на коју упућује Србе Свети Синод поручујући им да не треба да пребројавају мученике него да им се моле – молитвама које им синодлије издиктирају. Док истовремено „са индигнацијом“ осуђује ревизионизам. И управо је та дрскост нарочито одвратна, јер долази из несрбског, ругачког духа – с високог места пљује по умовима и душама јер не мари да ли ће или неће Власи да се досете да је управо Свети Синод тај који је све ревидирао у култу памјати који нам је остао од Отаца. И све избрисао што се односи на помен о духовном идентитету злочинаца. А у питању је злочин чији се духовни смисао не може разумети без спознаје конкретне духовне сфере зла која је нове Христоубице, старе крижаре, породила.

Сваки Србин који би учествовао у овој ревидираној молитви, абстрахованој од истинског историјског контекста у контекст апстрактног страдања, и испеваној (тачније испуваној) у духу екуменистичке „љубави“ и „побожности“, треба да зна: тиме би, скупа са Светим Синодом и Јованом Ћулибрком, слаткобрбљајући њихова лицемерна химнословља, пљунуо и у Владику Николаја и у све оне Новомученике којима је он у Духу Истине испевао молитвени помен. И, скупа са Синодом, избрисао би њихово име из Свете Памјати. Јер њихово име је – Седамсто Тисућа.

И тако би избрисао и себе, скупа са Светим Синодом, из имена србског; јер, пророкује и сведочи нелажно највећи Србин после Саве Немањића: „Ал’ сва србска редом поколења знаће, знаће ваше муке, славиће вам име – Седамсто Тисућа!“.

ПС

И кад смо већ код литургијског имена, словесне Иконе, дигресија о математици.

„(Пре)велика је бројка 700 000“, говоре углас нове усташе и стари партизани, хрватски знанственици и српски научници и другосрбијански дилетанти, хрватски бискупи и јасеновачки епископ, потомци кољача и духовно заклани потомци покланих.

Али не каже другачије ни Владика Николај: „Велика је бројка Седамсто Тисућа“.

Иако Цркву није брига шта „научници“, историчари, демографи и ини псилафисти имају да кажу о њеној памјати и њеној литургији. Јер Црква паметује умом Христовим. И једино у уму Христовом је несумњиво тачан број свих пострадалих Њега ради.

Извесно да број 700 000 није аритметички тачан (јер би то значило да је Бог суделовао у усташкој аритметици злочина, зауставивши их тачно на том броју). Тај број је литургијско име, име на икони, које спаја образ са прволиком – попут 20 000 мученика никомидијских или 14 000 младенаца витлејемских (педантни протестантски историчари и демографи су израчунали да број мушких беба млађих од две године у Витлејему у време Христово није могао бити већи од педесетак).

Јер Седамсто Тисућа је број не само фактографски довољно приближан (Владика Николај је говорио о свим умученим од крижара, не само у Јасеновцу), него у духовном смислу сасвим егзактан. Наиме, Срба у НДХ, како сами Хрвати рачунају, 1941. када је покренут њихов из Рима благословљени пројекат „трећину побити, трећину прогнати, трећину похрватити“, било је 2 089 000. Трећина од тога је тачно 700 000 (ко не зна, нека пита математичаре како се заокружују бројеви и шта је то статистичка грешка).

Крижари су, дакле, Богу овако поручили: „Шаљемо ти, на име твоје и у име твојега викара на земљи, од овог пасјег накота, па ти види шта ћеш с њим – 700 тисућа.“

Али, латини су старе варалице, сви то знају, па вероватно и нису послали тачно 700 тисућа. Али Бог није варалица, и платиће им онолико колико они рекоше да у пошиљци има (осим тога, Он суди по намери, не само по резултату људског дела). То је као кад вам баба-Гоца на пијаци прода кило кајмака, а ви кад дођете кући видите да је кајмак премлад па брзо евапорира, и да га има 934г – али ви сте учинили према дилу, платили сте килограм и нећете се накнадно прегањати око тачне мере. Бог још већма – Он крижарима свакако неће остати дужан: ако су послали мање платиће колико рекоше, ако су послали више, платиће им ту „меру добру и набијену, и стресену и препуну“ и даће им и напојницу.

Тако да је словесна икона србских Новомученика коју је у уму православних Срба упечатио Дух Истине, а коју је живописао Владика Николај, у сваком смислу беспрекорна - акривична.

И као таква, непрестано подсећајући на договор и изазивајући неконтролисани шкргут зуба, неподношљива свим мрзитељима истине. Које, нажалост, предводи и благосиља Свети Синод – главни иконоломац и духоборац. Оперативци Десанта, мр Јован падобранац и др Давид прашинар, само су слепи извршитељи наређења врховног штаба.

Али договор је договор, крижари су учинили своје, њихови српскохрватски наследници свим силама покушавају да уговор спале и прах расеју у безумној нади да се тако неће платити пуна цена („издајници стари и злотвори млади, обоји су сада у истој паради“, потврђује славословље), наследници Мученика га имају у памети и срцу и спалити га не дају, а оригинал је у Руци Божјој.

И Владика Николај га показује свима који имају очи да виде. Амин.

Евсевије П.