Тијело владике након 130 година потпуно саЧувано Након потписивања уговорао реконструкцији Саборне цркве Свете Тројице у Мостару, најважнијем храму Срба православаца у долини Неретве, која је запаљена, а потом минирана 15. и 16. јуна 1992. године, на Тројичиндан, и Петровдан, извршено је одлагање материјала који ће се, према црквеним регулама, поново уградили у цркву, а ових дана у току су радови везани за припрему градилишта.
Како се очекује, на почетку интензивнијих грађевинских радова прислупило се откопавању гроба митрополита захумско-херцеговачког Леонтија Радуловића (1835-1888) који се налазио у цркви. Идеја је била да се на вријеме измјесте мошти Радуловића. Планирано је да се оне ставе у мали ковчежић и да се привремено, до изградње храма, ставе на прикладно мјесто, у Стару православну цркву у Бјелушинама. Са то. намјером се и кренуло у откопавање. Изнад гроба, својевремено је подигнут саркофаг који је потпуно уништен али је гробно мјесто убицирано. ТИЈЕЛО СВЕТИТЕЉА Откопавање је извршено 13. новембра ове године у присуству свештеника пароха мостарског Радивоја Круља, пароха Данила Боре и црквењака Томислава Давидовског. Седамнаест година након рушења цркве, а 130 година након сахране Радуловића присутни су очекивали да ће имати прилику видјети само кости и иструнулу одежду. Чекало их је велико изненађење и нешто што се заиста ријетко догађа, јер излази из оквира наравног. Сл. 1 „Тијела светитеља, којима и Радуловић припада, ван закона природе се не распадају, а уз то, након откопавања се не осјети непријатан мирис. И овом приликом, управо то се и десило. Нисмо осјетили никакав непријатан мирис нити се тијело распало, а и одјећа је готово нетакнута", - каже парох мостарски Радивоје Круљ. Он додаје да се приликом отварања гробнице изграђене на ћемер (лучни свод од цигле) осјетила влага, јер је 17 година био изложен атмосферским падавинама. „На нашу велику радост пронашли смо потпуно очувано његово тијело, иако је гроб био прилично натопљен водом. То је за нас био велики благослов. Сада је све у рукама Божјим и нама је да се молимо Богу да пројави њега као светитеља, а нас да удостоји тог знака, говори парох Круљ који по свему подсјећа на неуморног и енергичног Прокопија Чокорила чије су заслуге за изградњу цркве 1873. године биле изузетно велике. Ишао је тај марљиви парох по царској Русији купећи милостињу за градњу великог храма у Мостару пред крај османске управе. Ковчег са моштима Леонтија Радуловића стављен је на почасно мјесто у Старој православној цркви Рођења Пресвете Богородице како би вјерници могли да им се поклоне и да их цјеливају. „Леонтије Радуловић је себе уградио у храм гдје је и покопан. Био је у дугогодишњем ропству у Африци камо је прогнан од стране Османлија. МУЧЕНИШТВО И БОРБА ЗА СЛОБОДУ Доласком Аустроугарске, поново је ширио слободарске идеје што нова власт није толерисала, па га је изгнала из земље. То његово мучеништво и борба за слободу не само Срба православаца, него и свих других народа са ових простора и коначно слободу Мостара и његова пожртвованост за тај храм је евидентна", - на глашава Радивоје Круљ, свјестан свих искушења кроз које је прошао владика Леонтије. Радуловићев насљедник Серафим Перовић и управа Српско-православске црквене општине Мостар су својевремено одлучили да га покопају у Саборној цркви и тиме му искажу поштовање за сву борбу коју је против окупаторских власти водио за свој народ. „Како је Леонтије Радуловић себе уградио у темеље саборне цркве, он нам још више даје снаге да и ми себе уградимо у њу, управо у почетку њене обнове. Он нам се на заиста величанствен начин јављја и објављује као Божја воља. Нетрулежност његовог тјела и светитељство његово је попут нетрулежности овог храма и бића Мостара, и Срба у Мостару, и свих људи који овдје живе. Она је непобједива и даје нам подстрек да обновимо Саборну цркву Свете Тројице на квалитетан начин, у правом смислу обнове. То је радост за нас" - поручио је парох мостарски Радивоје Круљ. Пензионисани владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић) служио је архијерејску литургију у Старој првославној цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару. У бесједи је казао између осталог и ово: „Ево, дао је Бог, након 17 година, обнавља се црква и послије тог времена појављује се Бог. Нека буде воља Божја, али је највеће чудо што је Бог пројавио своје присуство у обнови овога храма у Мостару, у чијим је темељима лежао свети Божји архијереј Леонтије. Архимандрит Дионисије Миковић из Боке Которске, поводом смрти мостарског митрополита Леонтија Радуловића својевремено је објавио пригодну пјесму поручујући да му дјела „неће никад пасти у гроб", односно да никад неће умријети. + + + ЖИВОТОПИС МИТРОПОЛИТА ЛЕОНТИЈА РАДУЛОВИЋА Прије устоличења домаћих владика, овдје су ту високу дужност обављали Грци. Први грчки владика у Хецеговини, који је дошао за живота Србина митрополита Стевана Милутиновића био је Антим. Незадовољан односом домаћих људи и клера, Антим није хтио да остане до краја у својој епархији. Захвалио се и отпутовао у Софију препоручивши свох архиђакона Ананију на упражњено мјесто. Инаугурисан је за херцеговачког владику 1767/68. године. И данас у порти Старе православне цркве у Бјелушинама постоји добро очувани споменик у облику саркофага подигнут владики Ананију, који је такође био Грк. Ананије је ту дужност обављао од 1772. године. Његов насљедник од 1803. је цариградски грк Јеремија. Умро је у Житомислићу 29. јула 1815. где је и покопан. Руски цар је херцеговачком владики Јеремији 1801. поклонио „облаченије и ризницу“ – одору и ризницу. У селу Туљу, код Требиња, 1835. године рођен је Леонтије Радуловић, а што је занимљиво у близини мјеста гдје је рођен, у то вријеме посљедњи херцеговачки владика Србин Стеван Милутиновић, од када почињу долазити грчке владике. Био је сестрић архимандрита Јоаникија Памучине. Код њега се школовао у Мостару ( 1844 – 1849), одакле је отишао у Дужи. Слиједи путовање у Београд, на школовање у Богословији, али га је болест у томе омела. Закалуђерио се 1850. и одмах је постао јеромонах. Како је Лука Вукаловић покренуо устанак управо у манастриру Дужи гдје је млади Радуловић службовао, његове су га идеје привукле, те је постао Лукин секретар. По избијању сукоба између Вукаловића и цетињског двора, Радуловић се повлачи у Дубровник, одакле га аустријске власти фебруара 1862. склањају у Задар. У задарској Богословији му се пружила шанса да употпуни своје знање. Враћа се у Дужи након склопљеног мира и постаје мостарски парох намјесто преминулог Прокопија Чакорила који је имао огромних заслуга за подизање саборне цркве у Мостару и школовање херцеговачке српске омладине на високошколским установама у Русији. Али, тадашње турске власти га затварају почетком 1870. године и бива прогнан у Африку. Са неколицином својих истомишљеника помилован је шест година послије издржавања казне, јер су турске власти мислиле да пуштањем на слободу и њиховим повратком могу смирити нерасположење раје. Са својим истомишљеницима из Дубровника је отишао у Црну Гору гдје је остао до Аустро-угарске окупације 1878. Наредног љета вратио се у Мостар гдје је добио звање архимандрита постајући уједно секретар митрополита што је већ значило видно напредовање. Како су чланови Српске православне црквене општине Мостар пружили јак отпор аустроугарским властима тражећи своја права, тадашње власти су 1882. године неколицину најагилнијих чланова затворили и упутили у Осијек на издржавање казне. Међу њима се нализио и Леонтије Радуловић. Дошао је и крај патњи за Леонтија када је народно расположење достигло кулминацију и жељу да грчке владике замјени домаћи човјек. Иако нерадо, аустријске власти су одобриле његову кандидатуру. То је био доказ да се власти петљају у црквена питања и у тој сфери трајала је непрекида борба СПЦО Мостар за црквено-школску аутономију. Леонтије Радуловић је за херцеговачког митрополита посвећен 1. маја 1888. Нажалост, тешка болест га је омела да се дуже од пола године задржи на овој врло одговорној функцији. Умро је 12. октобра 1888. године, а у знак захвалности за његову непрекидну борбу, за вријеме турске и аустроугарске управе, за свој народ, сахрањен је поред владичиног стола у Саборној цркви у Мостару. Саркофаг, по идејном рјешењу вајара Ивана Рендића, саграђен је од црвенкастог мрамора. Леонтија је наслиједио домаћи човјек – Серафим Перовић – чиме је настављено бирање херцеговачких митрополита из српског народа. Извор: „Херцеговачке новине“, 11.12. 2009. Приређивач: „Борба за веру“ |