Криза око Украјине један је од симптома много опасније болести светског система.

Много година сам писао о растућој претњи трећег — и, очигледно, последњег за људску цивилизацију — светског рата. Та претња расте пред нашим очима.

Главни извори претње су морална, политичка, интелектуална, социјална и економска криза на више нивоа огромног дела колективног Запада, који је доминирао и наметао своје интересе и поретке у протеклих пет векова.

У току је најмоћнија прерасподела светских снага у историји – и по интензитету и брзини. Запад је ушао у очајничку „последњу битку“ да би одржао своју доминантну позицију, која му је омогућила да опљачка остатак човечанства и потисне друге цивилизације.

Глобални геоклиматски, геостратешки, геоекономски земљотрес је почео и нараста. Нови континенти расту, глобални проблеми се погоршавају.

Појава нових извора трвења и сукоба је неизбежна. Зато је већ сада потребно поставити политичку и психолошку баријеру на путу њихове ескалације на војни ниво, вратити страх од нуклеарног рата који је спасавао свет у периоду интензивног ривалства током Хладног рата.

Структура ривалства у мултиполарном свету, биће и нуклеарно мултиполарна, а биће - много сложенија.

Морамо сада да убацимо осигураче у ове системе. А главна ствар је - страх од нуклеарног Армагедона, који спутава и цивилизује елиту.

Ми засад несвесно не сметамо развоју светске ситуације у најгорем правцу. У Украјини смо коначно дали бој САД и Западу, али им још препуштамо иницијативу у ескалацији. Они стално проширују и продубљују своју агресију, снабдевајући Кијев све смртоноснијим и опаснијим оружјем. А ми им двојим држањем дозвољавамо да сами себе убеде да ескалација није кажњива.

Они су агресори. Међутим, ми их непостављањем чврстих граница - пацификујемо.

Својом нуклеарном доктрином несвесно смо допринели расту западне агресивности јер смо њоме неопрезно, ако не и непромишљено, подигли праг за употребу нуклеарног оружја. А Американци и њихови вазали паразитирају на томе: покренули су и воде велики рат против велике нуклеарне силе, што је раније изгледало незамисливо.

Ситуацију отежава очигледна деградација западних елита, а у догледно време биће само горе.

Свака нова генерација западних лидера је глупља, безобзирнија и идеолошкија од претходних – и то их чини опаснијим по свет. Сада намерно подстичу дезинтеграцију својих друштава промовишући анти-људске вредности.

Опоравак, ако и када до њега дође, биће иза хоризонта и највероватније ће бити могућ тек после катарзе.

Још не видим начин да се то постигне а да се на Западу и у светским елитама уопште не пробуди осећај самоодржања. Не знам како ће бити могућ осим кроз повећање нуклеарне претње. Надајмо се: без довођења ствари до краја. Али, непријатељ мора знати за безусловну спремност нашег руководства и друштва да предузме тај корак у случају нужде.

Морамо да вратимо веру у пакао онима који су је изгубили.

Објективно, системска криза савременог глобалистичког капитализма, који је изгубио моралне темеље и заснован је на бескрајном расту потрошње који је почео да уништава планету, приближава велики рат који је избио на површину 2008. године.

Опасност од великог рата се појачава са развојем војних технологија, појавом све смртоноснијих система које све више контролише вештачка интелигенција.

Добро је што је Русија преузела вођство у хиперзвуку, али морамо даље да радимо. Јер, ускоро ће нас сустићи многе земље, укључујући и нуклеарне. Добиће прилику за наношење готово тренутних удара.

Повећаваће се зато нервоза, вероватноћа грешака и подозривост.

Почела је нова војно-техничка револуција. Колико кошта масовна производња релативно јефтиних дронова? Пре само пет година, 2018, напади дронова на нафтна постројења у Саудијској Арабији изгледали су егзотично. Сада је то уобичајено. Али, између осталог, они су готово идеално погодни за терористичке акте, укључујући употребу оружја за масовно уништење, које због општег неповерења, ако не и мржње, може лако да изазове велики рат.

А међусобна сатанизација – узвратна са наше стране – смањује моралне баријере које ометају посезање за силом.

Стотине и стотине хиљада Украјинаца већ се шаљу на кланицу против омражених Руса.

Русофобија је достигла размере готово без преседана у историји, можда упоредиве само са односом нациста према Словенима и Јеврејима. И код нас расту, у најмању руку, одвратност и презир не само према лидерима, већ и према становницима западних земаља. Брзо се ствара предратна ситуација у моралном и психолошком смислу. Ми тамо не видимо нормалне људе. Или видимо преварене. А они нас дефинитивно не виде као нормалне.

Савремене информационе технологије и интернет довели су не толико до повећања образованости маса, како су се многи надали, колико до повећања могућности да се масама манипулише. Такође: и до масовне интелектуалне деградације. У сваком случају, на нивоу јавних елита које можемо да посматрамо.

Укупан резултат је скоро незабележен ниво неповерења и подозривости између великих сила, које су се окренуле отвореном ривалству. У условима уништеног система дијалога, колапса система ограничења наоружања, који ни у прошлости није био од велике користи, а понекад је био чак и штетан, али је барем обезбеђивао канале комуникације између водећих војних сила.

Све у свему: долази до невиђено брзе прерасподеле светских снага, какве није било у историји – од Запада ка Светској већини, а историја је Русији одредила место у њеном војно-политичком језгру.

Човечанство је пред егзистенцијалним задатком – да спречи трећи светски рат. Катастрофу која се неумитно приближава на хоризонту следеће деценије.

За то је потребно приморати Запад, пре свега САД, на повлачење и прилагођавање новој стварности. А за то је неопходно натерати његову „дубоку државу“ да обнови, колико год је то могуће, своје лидерске елите, чији низак ниво не одговара изазовима са којима се човечанство суочава.

Запад који пада може повући све са собом, укључујући и своју „дубоку државу“.

Велика Кина у успону очигледно још није спремна за такав задатак. Још увек има мало искуства у глобалној дипломатији, укључујући и војну дипломатију.

Па ко онда други него ми?

Изгледа да савремена светско-историјска мисија многонационалног народа Русије укључује спречавање светског рата, као и ослобађање земаља и народа од хегемоније и хегемона, заштиту државног суверенитета, човека у човеку и Бога у њему. Да је то спољна компонента наше свенародне и државне и културне политике, односно – руске идеје-маште коју ми то ли још тражимо, то ли већ покушавамо да формулишемо и за себе и за свет.

Ако се избегне глобална катастрофа, за две деценије у свету ће се успоставити нови однос снага и много праведнији вишебојни и мултикултурални међународни систем. Ако не, може нам се догодити не само да пропаднемо, исцрпљени у конфронтацији са Западом на пољима Украјине, већ и да заједно са осталима завршимо у светском рату.

Чак и у генерално потенцијално много праведнијем свету, и даље ће постојати потреба за јачањем „осигурача“, преко ослањања на нуклеарно одвраћање. На сцени ће се појавити нови гиганти који ће се неизбежно такмичити.

Активирање нуклеарног фактора - са ужасом који изазива - неопходно је да би се спречило да неизбежно ривалство прерасте у рат. Дакле, ако буде морало да се употреби нуклеарно оружје (не дај Боже!) - удар мора бити прилично масиван.

Ако нуклеарно оружје буде употребљено у минималним размерама и снаге до неколико килотона, рат се може добити, али ће бити уништен ужас од тог оружја који је одржавао релативни мир на планети три четврти века.

Нуклеарно оружје ће постати „употребљиво“.

Зато смо се и ја и неке колеге на Западу плашили ограничене размене нуклеарних удара између Индије и Пакистана. Јер, са њима се не би срушио свет, него свети страх пред нуклеарним оружјем.

Примена тог оружја у Европе, имајући њену кључну медијску улогу у свету, тај страх би вратила у игру. Али, понављам: молим се да то Божије оружје никада не буде примењено да би вратило разум онима који су га изгубили.

Извор: "Факти"