Настављајући анализу концепта тзв. „синодалности“, која је постала главна тема бискупског концила РКЦ који се ових дана одржава, поставимо једно од главних питања – да ли је „синодалност“ заиста аналог православне „саборности“ и да ли римски папа озбиљно намерава да делегира своја овлашћења на „саборне” институције? Посебно је поглавар Фанара, патријарх Вартоломеј, рекао да су католици наводно инспирисани „две хиљаде годишњим искуством Цркве на Истоку“ и да откривају „дубље разумевање саборности у својој еклисиологији“, док је присуствовао отварању поменутог бискупског концила.

Заиста, још 2015. године римски папа је дао веома громке изјаве, предлажући план за стварање „синодалне цркве“. Посебно се заложио за проширење функција концила бискупа, наводећи потребу да се „слушају“ верници и да се почне од људи и њихових горућих проблема.

Према Францисковом новом учењу, бискупи су како учитељи, тако и ученици. Као ученици, они морају слушати Христов глас који говори кроз САВ народ Божји. На тај начин концил постаје инструмент који преко бискупа преноси глас целог народа Божијег. Штавише, римски папа је говорио још радикалније, изјављујући да црквену пирамидалну структуру треба преокренути! „У овој (тј. постојећој) Цркви, као у обрнутој пирамиди, врх је постављен у основи". И ако је раније црква била подељена на цркву учитеља и цркву ученика, сада је потребно изградити цркву на пријему - "слушању"других. Овакво „демократско“ преформулисање власти у Цркви, према иницијаторима синодалног процеса, требало би да омогући превазилажење клерикализма, повећавајући учешће и одговорност верника у животу Цркве.

Међутим, упркос гласним изјавама и употреби специфичног речника, нема наговештаја увођења праве саборности (тачније, одбацивања папизма) у католицизму. Нисмо нашли никакву изјаву да ће папска власт бити ограничена на нивоу канонског права. Одлуке бискупског концила нису обавезујуће и могу ступити на снагу тек након што их римски папа одобри, укључујући варијанту и после њиховог озбиљног преуређивања. Односно, концепт „синодалности“ ни на који начин не угрожава папску моћ и остаје искључиво на нивоу реторике. Ипак, извесно ограничење јерархијске власти у Католичкој цркви заиста се јавља. Само то ће бити ограничење не папске вертикале власти, већ бискупске. Увођењем лаика и световних лица у различите црквене структуре, почев од римске курије и истог бискупског концила, у коме су лаици добили право гласа. А такође и кроз усађивање „демократске“ идеологије, по којој епископи треба да се прилагођавају потребама друштва, а не да ово друштво уче непроменљивим хришћанским истинама и да га на основу тих истина преображавају.

Може се претпоставити да је Францисков циљ управо да ослаби моћ бискупа и кардинала како би прогурао реформе које су му потребне у области моралне доктрине. Сви ови концепти „слушања“, „инклузије“ итд. потребни су за формирање полуге притиска на остатке конзервативног мишљења међу бискупатом и за усађивање моралног релативизма. Односно, позивање на глас „народа Божијег“ (који је наводно директно глас Светог Духа) Бергољу је потребно само да би легитимисао лево-либералну агенду у Цркви.

Критичари синодалног процеса међу католичким теолозима указују на селективност у избору група лаика који учествују у доношењу коначних одлука бискупског концила и „синодалног путовања“ у целини. Односно, римски папа окупља да „слуша“ и „укључује“ само оне који се уклапају у његове идеје о исправном курсу цркве. Као резултат тога, имамо нешто супротно православној саборности. Наиме, јачање папске власти, с једне стране, и замену стварне саборности условном „демократијом“, с друге.

 Извор: "Правблог"