Дечанска 'демократска' револуција

              Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

              26. август 2008. 12:27

Доносимо у прилогу анализу безакоња и непочинстава која је починио викарни Епископ Теодосије Шибалић и побуњени монаси манастира Високи Дечани.  Из овог кратког прегледа види се дубина њиховог безакоња и санкције које за то следују.

              Карактер деловања викарног Епископа Теодосија и побуњене братије из Дечана у потпуности је немонашки, или, прецизније речено, анти-монашки и анти-црквени. Таквим својим деловањем они устају против основних принципа и постулата хришћанске Цркве, и уносе механизме световног, безаконог, деловања у Цркву.  

ДЕЧАНСКА
„ДЕМОКРАТСКА“
РЕВОЛУЦИЈА

Најновији догађаји везани за побуну братства манастира Високи Дечани откривају нам неколико поражавајућих чињеница. Не презајући ни од надлежног епископа, ни од завета које су дали и пред Богом и пред својим епископом, ни од каљања угледа епархије и Српске Православне Цркве уопште, ни од поста који је у току (очигледно да је пост постао минорна ствар за монахе), монаси манастира Дечани су на најгрубљи начин прекршили низ правила и канона који регулишу како понашање свештенства, тако и понашање монаштва.

Прво су прекршили завет послушности надлежном епископу, а овај преступ санкционише 8. канон IV васељенског сабора. Санкција за овај преступ је одлучење тј. изопштење из Цркве за монахе и лаике, а за клирике свргнуће. По 2. канону Софијског сабора, суштина монаштва је послушност и учеништво што подразумева безусловну послушност старијим монасима, а да не говоримо о епископу.

Поред овог, дечански монаси су направили и преступ против црквеног поретка по члану 47 Правила и прописа СПЦ (свако отказивање послушности својој јерархијској власти и свака буна и завера...).

Дечански монаси су својом побуном и анархијом покушали да наметну некакав “демократски” начин одлучивања (петиције, консензус...) који је апсолутно стран Цркви и противан устројству Цркве. Овим поступком су довели у питање одлуке надлежног епископа као и спречили спровођење истих. Тако су починили преступ претресања и критиковања закона и наредби надлежних власти и њихових поступака. Овај преступ санкционише 4. канон IV васељенског сабора, 55. правило светих Апостола, 13. правило Прво-другог цариградског помесног сабора, 17, 19, и 45. члан Правила и прописа СПЦ. Иначе, санкција за монахе и лаике је одлучење од Цркве, а за клирике свргнуће (рашчињење и лишавање сваког свештеничког достојанства).

Својим смишљеним одвајањем надлежног епископа Артемија од његове пратње, избацивањем исте из круга манастира и покушајем да епископа без пратње уведу у просторије, дечански монаси су показали планско завереничко деловање. Преступ завере санкционише 18. канон IV васељенског сабора, 34. канон VI васељенског сабора као и члан 47 Правила и прописа СПЦ. У сва три случаја казна за клирике и монахе је свргнуће односно одлучење.

Физичким насртајем на клирика о. Симеона, дечански монаси су прекршили 9. правило Прво-другог цариградског сабора. Својим понашањем, монаси манастира Дечани су извршили низ преступа против владања које доликује свештеничком чину и положају као и низ преступа против хришћанског морала и црквене дисциплине. Обе групе преступа канонски су санкционисане.

Осим ових несумњивих канонских преступа и прекршаја, избацивањем делегације надлежног епископа дечански монаси су показали да имовину манастира Дечани сматрају лично својом чиме су извршили преступ узурпирања црквене имовине. Имовина манастира Дечани је пре свега имовина епархије Рашко-призренске и имовина СПЦ коју монаси користе али је не могу самовољно узурпирати.

Ако знамо да се  “викарни епископ налази у потпуној зависности од епархијског епископа”[1] онда је викарни епископ Липљански Теодосије својим одлукама и понашањем такође извршио преступе кршећи каноне Цркве. Прво је свакако кршење канона везаних за послушност надлежном архијереју о чему смо већ говорили, а што је санкционисано за клирике свргнућем.

Својим понашањем викарни епископ Теодосије је узурпирао и самовољно отео део епархије Рашко-призренске чиме је учинио преступ против црквеног поретка: самовољно и насилно отимање туђе епархије или парохије. Овај преступ је санкционисан 18. правилом Анкирског сабора, 16. правилом Антиохијског сабора као и 18. чланом Правила и прописа СПЦ. Санкција за овај преступ је свргнуће епископа.

Следећи из групе преступа против црквеног поретка је злоупотреба и прецењивање свог јерархијског положаја. Овај преступ санкционисан је 10. правилом Антиохијског сабора, а санкција је свргавање и лишавање части хорепископа (аналогно викарном епископу). Сви преступи наведени за монаштво односе се и на викарног епископа Теодосија.

Поред наведеног, страшна је чињеница да је један православни монах “непожељан” у манастиру Дечани, а да су шиптарски сепаратисти и мафијаши примани као званична делегација неке званичне институције. 

Због тежине и броја учињених преступа од стране дела монаштва манастира Дечани и викарног епископа Теодосија, епископ Рашко-призренски Артемије је поступио у складу са правима и овлашћењима надлежног архијереја и ничим није нарушио канонски поредак Цркве. Карактерисање одлуке владике Артемија од стране Синода СПЦ као “непромишљене” је крајње забрињавајуће. Синод ни једном речју није показао интересовање за најгрубља кршења црквеног поретка која као санкцију повлаче вишеструка рашчињења и одлучења од Цркве.

Иако надлежни епископ има право да самостално смењује и поставља игумане и презвитере у епархији, изгледа да то у случају владике Артемија није тако па он мора да подноси рачуне о томе како уређује своју епархију.

Занимљива је та брижност коју део епископата и Синод показују за викарног епископа Теодосија. У нашој Цркви има неколико викарних епископа. Можете ли замислити неког од њих да се одметнуо од надлежног архијереја и да за то не сноси никакве санкције? Рецимо, замислите владику Атанасија (Ракиту) да је отцепио део Патријаршије, одбио послушност Његовој Светости Патријарху и  на крају, уместо оштре санкције, да га неко зове на разговор (извињавам се владики Атанасију због овог поређења, али је било неопходно да што пластичније дочарам ситуацију). Непојмљиво, зар не?

Као што је за светску а и нашу политичку “елиту” отети део Србије, Косово и Метохија, “јединствен случај” (бандитски термин), изгледа да је тако и са епархијом Рашко-призренском. Изгледа да се и она посматра у нашој Цркви као “јединствен случај” те зато свако у њој може да спроводи своје замисли мимо знања и одобрења надлежног архијереја. Сетимо се само посета “министара” необољшевичке власти манастиру Дечани без знања надлежног архијереја и игнорисања његовог епископског достојанства.

Зашто је то тако? Одговор је веома прост: владика Артемије је једини човек који директно стоји на путу коначне отимачине наше територије и стварања мафијашко-бандитске творевине велике Албаније. Наша војска (ако постоји уопште) је пацифистичка, организује изложбе дечијих цртежа и користи топовске и тенковске цеви као вазне за цвеће док је део територије окупиран, док нашу децу на Косову и Метохији убијају, држе у гетоима, спречавају пролазак неопходном медицинском материјалу итд. Дакле, од војске ништа. “Наши” политичари... хм, сама реченица је трагикомична. Те две препреке је шиптарско-амерички картел лако елиминисао (с тим да “наши” политичари нису били препрека већ одани сарадници).

Остала је наша Црква, тачније, епископ Рашко-призренски Артемије као једина препрека на путу отимачине Косова и Метохије. Владика је поднео тужбу против земаља НАТО које су учествовале у бомбардовању Србије, наложено му је да тужбу повуче. Владика је одбио Меморандум о обнављању светиња јер би тиме непосредно била призната шиптарско-америчка бандитска творевина на територији Србије, Меморандум је под притиском наметнут и уз помоћ викарног епископа Теодосија почело је његово спровођење у дело. Очигледно да су “прогресивне и демократске снаге” унутар Цркве веома јаке и брижно спроводе примљене директиве у дело.

Јадни су покушаји да се дискредитује личност владике Артемија, али усаглашеност тих покушаја јасно говори о организованој акцији координисаној из једног центра. У медијима је као по команди почело блаћење владике Артемија док је викарни епископ Теодосије приказан као жртва “радикалног и фундаменталистичког, самовољног и бахатог” Артемија. Подлост иде дотле да владику Артемија прозивају за поседовање две куће. Очигледно никога не интересује то што су те куће епархији Рашко-призренској поклонили верници (о томе постоји документација па би било добро да жбирови из “јавних сервиса” и то дају на увид јавности), али је свакако битно како та вест звучи јер оставља утисак да је те куће владика купио. А одакле му новац? Мислим да је боље за све оне који покушавају да облате владику Артемија да се ово питање њима никада не постави јер би свашта могло да изађе на видело.

Све у свему, владика мора по директиви Пентагона бити уклоњен па су зато сва средства дозвољена. Најлакше је по оном опробаном рецепту: нека се побију међусобно, а за наше интересе.                                                      

Прес одељење Епархије рашко-призренске

[1] Никодим Милаш: Црквено право; II део, Устројство цркве, стр. 354.