Бог није Бог мртвих, него живих, „јер су Њему сви живи“ (Лк 20,38). По смрти човековој тело његово, раздвојено од душе, враћа се у земљу, а душа остаје целом и бесмртом: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао“ (Проповед. 12,7)

И Откривење Божје и здрав разум уверавају нас да душа човекова по смрти тела не умире, него остаје да живи и даље. Будући различита од стихије природе, она се не распада заједно са телом. Силе које убијају тело не могу да умртве душу и униште њене мисли и жеље. Истина о бесмртности душе јасно се открива у пуној светлости како у Старом тако и у Новом завету. У Старом завету смрт се назива прибирањем оцевима (1 Мојс. 49,33), силаском у ад (1 Мојс. 37,35 – тако у словенској и руској Библији, док је у српском реч „ад“ замењена речју „гроб“), спавањем (3 Царева 2,10, у српској Библији „почивањем“). У Новом завету човек се више разматра као житељ будућега века неголи садашњега, и сва његова нада и сва ризница блага односе се на будући век. Господ Исус доказује ову истину појмом о Богу: „Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи“ (Лк 20,38). Апостол Павле тврди да би сва наша вера била узалудна и ми бисмо били најнесрећнија бића у свету, ако не би било бесмртности: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд дакле проповедање наше, а узалуд и вера ваша. А налази се да смо и лажни сведоци према Богу, што сведочимо против Њега да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако заиста мртви не васкрсавају. Јер ако мртви не васкрсавају, то ни Христос не васкрсе. А ако Христос не васкрсе, узалуд вера ваша, још сте у гресима својима… Дакле, и они који помреше у Христу, изгибоше. И ако се само у овом веку уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи“ (1 Кор. 15,13-20)

Живот душе простире се иза гроба, куда она преноси све оно чему је навикла у овом свету. Преноси начин мишљења, правила и наклоности, које је на земљи имала. Када је душа спојена са телом и са њим чини једно цело, човека, тада се она налази тамо где се налази и тело, са којим је она спојена. Али чим се ова свеза душе са телом прекине, тада се не може говорити о положају душе у ограниченом простору, јер је место у простору неопходан појам за тело, а не и за дух. Свето писмо и здрав разум уче нас да је душа човеков дух, и да она ради продужења свога постојања нема никакве потребе за телом и, према томе, може да постоји и по уништењу тела. Откривење Божје уверава нас да ће душе умрлих добити тело тек приликом славног доласка Христовог и васкрсења мртвих (1 Кор 15,23-42). Све дотле, оне живе без тела. 

Откривење Божје учи нас и о томе да душа после смрти свога тела мисли, расуђује и јасно сазнаје како своје стање тако и стање других. Из приче Спаситељеве о богаташу и Лазару видимо да је богаташ био свестан својих мука и помишљао на будућу судбину своје браће, који су се још наслађивали земаљским животом. „И у паклу, кад је био у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његову. И повикавши рече: оче Авраме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара, да умочи у воду врх прста свога и расхлади ми језик, јер се ужасно мучим у овом пламену. А Аврам одговори: Синко, опомени се да си примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш. Сем тога, постављена је међу нама и вама велика провалија, да они који би одовуд хтели к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама могу да прелазе. Тада рече: молим те, оче Авраме, да пошаљеш Лазара кући оца мога, јер имам пет браће, нека им посведочи ове ствари, да они не дођу на ово место мучења“ (Лк 16,23-29).

Игуман Антоније: Вечне загробне тајне, Параћин 2007.

 Преузето са: Манастир Лепавина